Војислав М. Станојчић: „Велики напредак” у УН а мигрантска криза све већа

Како време пролази, све је очигледније да водећи светски и европски државници нису у стању да пронађу решење за мигрантску кризу. Иако се све чешће састају да наводно озбиљно расправљају о њој, њихова се окупљања своде на празне приче и договор о следећем састанку на коме ће поново покушати да смисле шта ће предузети за заустављање сеобе милиона људи који су кренули из земаља Азије и Африке да у Европи нађу уточиште од рата и беде.

Дечак удара друге мигранте који покушавају да га скину са воза у Будимпешти

Дечак удара друге мигранте који покушавају да га скину са воза у Будимпешти

Најсвежији пример ових јалових седница забележен је на недавно завршеном заседању Генералне скупштине Уједињених нација, када је постигнут договор да преговори у вези са мигрантском кризом почну 2018. године!!! Предлог су, што је са задовољством наглашено, једногласно прихватили представници 193 државе чланице ОУН, док је Генерални секретар Бан Ки Мун то описао као „велики напредак у заједничким напорима за хватање у коштац са изазовима кретања људи”.

Посебно је занимљиво што овом резолуцијом нису предвиђене никакве обавезе за државе потписинице. Нерешено и веома непријатно питање тако је „гурнуто под тепих”, па предстоје двогодишњи преговори о, како је речено, „обезбеђивању смерница за понашање према избеглицама у осетљивим ситуацијама и проналажењу праведније поделе терета као знак подршке избеглицама у свету”.

Питање избеглица постало је нарочито осетљиво после Другог светског рата када су настале сеобе више од 40 милиона људи. Данас њихов број премашује 65 милиона. Највише их је из свега три земље: Сирије, Авганистана и Сомалије, а нема сумње никакве сумње да се неће повећавати и током следеће две године – док се 193 чланице Уједињених нација договарају да почну најављене преговоре.

Непосредно после овакве одлуке Уједињених нација, у Бечу је, са истом темом, одржан састанак премијера Аустрије, Немачке, Србије, Албаније, Словеније, Хрватске, Мађарске, Бугарске и Македоније (из Румуније је присуствовао министар унутрашњих послова). Они су разговарали су о могућностима тешње сарадње својих земаља како би се обезбедиле спољне границе Европске уније.

Мађарски премијер искористио је прилику да обавести и уплаши окупљене премијере податком да у Египту чека 5,5 милиона избеглица и да ће и они, уколико са Каиром не постигне споразум као са Турском, кренути пут Европе

И у Бечу се недвосмислено видело да је договор о томе шта да се стварно предузме „на дугачком штапу” и неизвесно је да ли ће се уопште остварити. А док се то не догоди, земље чланице Европске уније настојаће да оградама на својим границама спречавају улазак миграната, не водећи много рачуна о томе колико ће се на тај начин повећати њихов број у другим земљама, па тако и у Србији.

Премијер Србије Александар Вучић са мигрантима

Премијер Србије Александар Вучић са мигрантима

Када су мађарске власти прошле године прве увеле праксу постављања жичане ограде дуж своје границе са нашом земљом, премијер Вучић је у свом громопуцателном стилу одлучно изјавио како Србија неће никада, „па макар падале секире”, посегнути за истом мером.

Пошто се и састанак у Бечу завршио без икаквих закључака, српски премијер је био толико разочаран да се чак није нашој јавности обратио путем телевизије, већ је то у његово име учинио министар унутрашњих послова. Он је објаснио да је премијер уморан (што је досад за њега било незамисливо) после исцрпљујућих активности у Њујорку, додао је како Србија није много задовољна исходом бечких разговора, а и да А. Вучић остаје при својој идеји да не треба подизати зидове ради решавања мигрантске кризе.

Нове реке миграната спремају се да Балканском рутом и преко наше земље крену ка богатим чланицама Европске уније, а забринути грађани Србије очекују да од премијера чују нешто више и мудрије од његових прошлогодишњих зарицања. Можда би се бар донекле умирили да дознају које је мере смислила Влада (или, као и обично, он сам) да се избеглице што краће задрже у нашим прихватилиштима и што брже упуте ка својим коначним циљевима. Од премијера је. међутим, тешко то сазнати. Његови јавни иступи своде се на бусање у груди и празне приче.



Categories: Судбина као политика

Tags: , , ,

1 reply

  1. Мигрантску кризу могу решити они који су је и изазвали. Нека престану изозити (своју) демократију!

Оставите коментар