Саво Штрбац: Чији је писац Владан Десница

На питање чији је Десница писац, Суботић каже да је одговор дао сам писац кад је у писму председнику УКС Д. Јеремићу навео да духовно припада српској култури

proljeca-ivana-galeba

Недавно су у Београду, поводом 110 година од рођења Владана Деснице, у организацији Центра за компаративно-хисторијске и интеркултурне студије Филозофског факултета у Загребу и Института за књижевност и уметност у Београду, одржани Десничини сусрети, под називом „Хрватско-српски/српско-хрватски интеркултурализам данас”.

Ко је Владан Десница? Рођен је 1905. у Задру, у грађанској српској породици, православне вероисповести, од оца Уроша и мајке Фани, рођене Луковић. Потомак је Стојана Јанковића (око 1635–1687), вође српских котарских ускока у 17. веку, сердара Котара, каваљера Св. Марка, коњичког капетана, заповедника тврђаве Островице.

Деснице су пореклом из Срба у Лици, одакле је Владанов прадеда Данило, трговац и поседник, дошао у Обровац, где му се родио син Владимир (1850–1922) који је са Олгом Јанковић, ћерком грофа (конте) Илије Деде-Јанковића (1818–1874), потомком Стојана Јанковића, познатим словенофилом, песником, прваком српског народа у Далмацији, имао сина Уроша Десницу (1874–1941), правника, члана Српске странке, носиоца аустријског витештва, председника Далматинске владе, посланика у Народној скупштини, сенатора. Пошто је гроф Илија Деде-Јанковић био последњи мушки изданак своје породице, Јанковиће су, по женској линији, наследиле Деснице, укључујући и дворе Јанковића, породичну цркву и земљишне поседе у Исламу Грчком. Владан је умро 1967. у Загребу, а сахрањен је у породичној црквици Светог Ђорђа (1675), поред двора Јанковића у Исламу Грчком.

Владан је студирао право у Загребу и Паризу. После дипломирања радио је као адвокатски приправник у канцеларији свог оца у Задру, а затим је радио и у Државном правобранилаштву у Сплиту. Ратне године провео је с породицом на породичном имању, а од 1945. до 1950. радио је у Загребу као начелник правног одељења Министарства финансија. После тога, све до смрти био је слободни уметник, професионално посвећен књижевности.

Аутор је два романа – „Зимско љетовање” (1950) и „Прољећа Ивана Галеба” (1957). Опробао се и у другим књижевним формама – писао је новеле, есеје, позоришне критике, фељтоне и хумореске, као и један драмски текст. Сматра се настављачем далматинске прозе, модерним следбеником Симе Матавуља, а његов књижевни поступак, поред реализма и психологије, одликују и нови елементи – поетизам и есејизам. Роман „Прољећа Ивана Галеба” је његово најзначајније дело и један од најбољих југословенских послератних романа. Године 1954. написао је сценарио за „Концерт”, један од најбољих филмова у историји кинематографије у Југославији.

Подаци о пореклу, животопису и уметничкој вредности Владана Деснице нису спорни, али је спорно чији је он књижевник.

У српскохрватској „Википедији” пише да је југословенски, у хрватској да је хрватски и српски, у српској да је српски и југословенски, а у енглеској да је хрватски писац српског порекла.

На Десничиним сусретима био је и рођени Исламчанин Момчило Суботић, лекар у пензији, који је имао прилике да као гимназијалац разговара с Владаном и који се дружио с његовом децом Олгом, Јеленом, Наташом и Урошем за време њихових летовања и зимовања у дворима Јанковића. Присуствовао је и пишчевој сахрани. На питање чији је Десница писац, Суботић каже да је одговор дао сам писац кад је у писму председнику УКС Д. Јеремићу навео да духовно припада српској култури. То што су му на сахрани били тадашњи владика далматински Николај (Боца) и сви ученици и наставници Богословије из манастира Крка, говори, по доктору Суботићу, и о његовој националној и верској припадности.

Исламчани су поздравили манифестацију Десничини сусрети у Београду, али су коментарисали да би били много срећнији да се ова манифестација одржава у Исламу Грчком, у Јанковића дворима, породичном имању Десница, у којима је писац живео и писао и поред којих је и сахрањен, а и они да су на својим имањима и да све учеснике на манифестацији угосте и почасте пршутом, јагњетином са ражња и вином, као што су некад угошћавали писца по чијем имену ова манифестација и носи назив.

Иначе, према попису становништва из 1991. године, у Исламу Грчком живело је 1.139 житеља, од чега је било 87 процената Срба. Према попису из 2001. било их је свега 108, од којих само пет Срба, а на последњем попису из 2011. број житеља се попео на 150, без националне одреднице.

Други Исламчанин, Марко Стегњаја, директно са Десничиних сусрета у Београду отпутовао је у родно село на парастос брату Бранку и снахи Анки, које су у септембру 1991, на повратку с посла у Задру кући у Ислам Грчки, ликвидирали још неидентификовани припадници ЗНГ.

Дворе Јанковића и цркву у којој је сахрањен писац девастирале су хрватске снаге током операције Масленица у јануару 1993.

Документационо-информациони центар „Веритас”

(Политика, 30. 9. 2016)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Хоће ли се појавити „Бела књига“ провоцирања на рат 1989-1991. у Хрватској?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s