Поводом текста Стефана Каргановића „Одговор Д. Марјановићу или Чему јед према онима који нису за екуменизам“, Стање ствари, 30. 8. 2016.
Мислим да г. Каргановић вештачки уводи поларизацију „екуменисти vs антиекуменисти“ у оба своја текста посвећена трибини о Великом расколу. Такође, желео бих да укажем на чињеницу да се г. Каргановић у овом свом одговору суштински није осврнуо ни на један аргумент који сам изнео како у току предавања на самој трибини тако и у реаговању на његов осврт. Дакле, чињенице које сам навео и даље стоје неоспорене, али се зато упорно инсистира, рекао бих, на мантри „прогона антиекумениста“. Зато је овај последњи одговор г. Каргановића управо и написан у таквом једном општем маниру, поново се не дотичући конкретних проблема у вези трибине, мојих поставки и историјских чињеница које су тада изнете, од којих је неке, понављам, г. Каргановић, случајно или не, просто изоставио из свог првог осврта на трибину, тиме заиста битно искривљујући приказ трибине и правећи своју сопствену слику теме и предавача, управо у контексту наводне промоције екуменизма. Г. Каргановић се сада бави маниром мојег писања, емоцијом, што је све небитно у расправи о тако значајној теми као што је Велики раскол. То на крају крајева показује да он и нема чврстих аргумената за своју хипотезу о мом наводном екуменистичком приступу тумачењу Великог раскола, јер да их има, не би се бавио питањем да ли сам разочаран или не самом трибином него би директно изнео чињенице које би ме разобличиле као екуменисту.
Господин Каргановић ми је пришао после трибине и поставио хипотетичко питање шта бих ја учинио оног тренутка када се дијалог са Римокатоличком црквом заврши, постигне се договор између православних и римокатолика, и шта би по мени тада требало даље радити. Овим је ваљда хтео да ме истера на чистац као некаквог крипто паписту, очекујући да ће мој одговор ваљда ићи у том правцу пуног сједињења са Римском црквом као некада на сабору у Лиону 1274. Пошто се у његовом осврту на трибину и моје излагање износе утисци, ја ћу себи дати за право да овде изнесем свој утисак таквог сусрета с њим. Наиме, пошто се он том приликом није представио, а будући да је био прилично упоран у наметању такве врсте дијалога, прва помисао ми је била да се ради о каквом римокатоличком свештенику – познато је да се они крећу у јавности и без обележја својег свештеничког чина. Да се г. Каргановић на почетку представио, можда бих га и удостојио свог одговора у другачијем маниру. Овако, нисам имао жељу да разговарам са особом која је очигледно притворно пришла и постављала хипотетичка питања о томе ‘шта би било кад би било’ оног лепог дана када Рим и православни постигну некакав договор. При том он није рекао какав договор, и шта би он подразумевао за православне а шта за Римокатоличку цркву. Очигледно је у томе и била његова ‘цака’, односно жеља да ме разобличи као наводног латинофила, па би то откриће ваљда било шлаг на торти његовог критичког осврта на трибину. Будући да се није представио и да сам осетио извесну дозу притворности у његовом питању, кратко сам му одговорио да би такав евентуални договор и сједињење цркава требало да се одвија искључиво на основу хришћанског наслеђа првог миленијума, односно када је Римска црква била у заједници са црквама Истока, и када су оци цркве попут Фотија Великог решавали спорна питања са Римом знајући да је најлакше одвојити се, направити раскол, далеко лакше него покушати да се православно учење уобличи међу западним хришћанима унутар саме Цркве. Толико о томе.
Наравно да нисам разочаран трибином. Сматрам да су овакве теме врло важне и потребне за анализу и јавну дискусију, не само на нивоу високе црквене јерархије, него и на нивоу лаиката који очигледно тек треба да упозна правилан приступ у тумачењу историјских процеса одакле ће несумњиво уравнотежити и своју црквеност и учврстити своју веру, а страх и параноју од „другога“ и његове различитости свести на трезвено расуђивање о супротностима које нас православне и римокатолике раздвајају. Обзиром на све то, изузетно сам задовољан трибином, па чак и питањима дела публике, која су управо показала да данас као Црква имамо велики проблем у томе што велика већина верника, који несумњиво имају ревност према исповедању своје вере, исту не разумеју у њеној основи, док историју схватају као средство у одбрани вере и неуко или пак субјективно је искривљујући тако заправо манипулишу истинама и полуистинама у служби оправдања својих квази теолошких поставки. У том смислу упућујем на коментар извесног ‘Србољуба’ у оквиру мог првог одговора Каргановићу. Управо стога сматрам да је трибина била изузетно успешна, не ради промовисања екуменизма, чега није ни било те вечери у парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару, то учитава г. Каргановић али не даје и реалне аргументе за такво тумачење, него баш због тога што је усталасала духове, од којих ће се неки, уколико имају дара ка уравнотеженом промишљању, упутити у здравом правцу разумевања историјских процеса и проблема као што је Велики раскол.
Categories: Разномислије
Поштовани г-дине професоре Марјановићу, драги Брате у Христу, Драгољубе,
Уколико (заиста, и то искрено) нисте разумели да је предметна трибина БИЛА у екуменистичком духу; прожета жељом, чак шта више захтевом и нескривено исказаном (никад разјашњеном и образложеном) неопходношћу дијалога са паганима, незнабошцима, отпадницима од вере, непокајаним џелатима и осталима, ево и ја, мали, малени-минијатурни, готово невидљиви, грешни, недостојни и потпуно непотребни слуга Божији, Вам шаљем ‘други одговор’.
Канда сте, брате у Христу, Драгољубе, заборавили (само један у низу) детаљ са трибине (истини за вољу, тога дела нема у аудио запису, јер се то дешавало након што је, посве објективна и никада екуменизму наклоњена камера ТВ ХРАМа, већ била искључена) када неколико пута постављате питање на које ни не желите одговор, јер сте га и поставили да бисте (КАО) доказали да сте у праву: ‘А које су то заиста разлике између православних и римокатолика?’, ‘У чему су то, молим вас, разлике између истока и запада?’
Па, је л’ Ви, г-дине историчару, докторе наука, заиста не знате у чему је та разлика? (па макар само са те научне стране, у Вашем случају – историјске)
Да ли сте Ви, г-дине историчару, докторе наука, на предметној трибини поменули колико је то у последњих десет векова мученички пострадало Православних од стране латина, и то само и само зато што су Православни?, колико је то само у последњих сто година мученички пострадало Православних од стране латина, и то само и само зато што су Православни?
Ја ћу Вас подсетити – нисте.
С друге стране, да ли сте Ви, г-дине историчару, докторе наука, на предемтној трибини поменули колико је то у последњих десет векова мучено и пострадало незнабожаца, пагана, атеиста, латина, протестаната, јеховиних сведока, индијанаца, будиста и муслимана од стране Православних, и то само и само зато што су незнабожци, пагани, атеисти, латини, протестанати, јеховини сведоци, индијанци, будисти или муслимани?
Ја ћу Вас подсетити – нисте.
Да ли сте и Ви и Ваш колега по науци ( а о оцу – модератору да и не пишем ) у својим основним излагањима помињали само и искључиво ИСТОРИЈСКЕ чињенице (мада је било и исказа које се баш не могу квалификовати као чињенице, већ пре као, да простите – глупости, као што је наводни разлог због којег остали епископи не потписаше документ са Крита изнет од стране Вашег колеге ) које ИДУ у прилог екуменистичком путу, дијалогу са свима, часкању и дружењу уз кафицу и пићенце са неправославнима, љубакању са непокајаним џелатима, заједничким молитвама са јеретицима, одправослављивању и промени свести Православнима и тако даље, а све у циљу да покажете како су све те СИТНИЦЕ које стоје на путу између грана једног дрвета, између два плућна крила у ствари ПОЛИТИЧКЕ природе, и никако неке догматске, суштинске, есхатолошке.
Ја ћу да Вас подсетим – јесте.
Да ли сте и покушали да се осврнете на поглед једног малог хришћанина на сам плакат, тј. позивницу за предметну трибину (која је образложена у претходној мојој реакцији).
Нисте, јер изгледа да ни за Вас велики раскол не постоји СУТРА.
(ово пишем само да нагласим да (рецимо) моја маленкост (да су је којим случајем звали на трибину) никако не би остала дужна образложење позивару за овакав (већ унапред тенденциозан) позив и свакако изнела своје неслагање у свом излагању).
Драги брате у Христу, Драгољубе, ја не желим Вашу смрт, ја не желим смрт ни једном грешнику, већ да се сваки покаје, буде помилован безмерном милошћу Господа нашег и Спаса и спаси душу своју. Ја не пишем ово зато што Вас мрзим, зато што имам било шта против Вас, НЕ, већ Истине ради, једне, једине Истине.
А коју наука, а ИСТОРИЈА поготово, зна да испрља и унакази не само огољеном ЛАЖИ, већ и (свесним или несвесним) прикривањем КОМПЛЕТНЕ приче, односно изостављањем делова приче који су од суштинског значаја за њен закључак.
И ја, брате у Христу, имам нека академска звања; признајем да нисам доктор наука, али свеједно знам да нема науке без Бога, да нема ни једног јединог удисаја ваздуха без Бога, а камоли нешто више.
Замислите да је на предметној трибини узео учешће неки од научника -доктора наука који се баш не слаже у свему (ни) са Вама, (ни) са г-дином Цветковићем, (а, поготово ни ) са оцем-модератором. Да ли би таква једна трибина била боља, квалитетнија, поштенија и Богу угоднија од оне на којој прича само једна страна и са своје високо академске, научне и историјске тачке поставља закључке?
Па сами сте, г-дине Марјановићу, једном приликом изговорили да је историјска наука (нарочито) врло проблематична и подложна веома озбиљним питањима имајући у виду могућностима и доступности архивама, политиком моћних (не оних који имају страх једино од Страшнога Суда) задатим школама историјским које постоје, односно које се једине уважавају од стране научника, и каква се историја учи по школама и факултетима.
Остајте с Богом!
@ Миодраг
Немам намеру да полемишем овде са Вама, као ни са осталим људима који се јављају са својим коментарима. Међутим, као што ни г. Каргановићу не бих одговорио на његов осврт да нисам сматрао да је грубо изменио смисао мојих речи, док је друге исказе изоставио не поменувши их, и тако променио слику самог предавања, тако ни Вама у суштини не бих овом приликом одговорио, не зато што мислим да ту нема о чему да се прича, него Вам одговарам искључиво зато што видим да и Ви, вероватно без зле намере, једноставно износите неистине у погледу мојих речи.
Дакле, Ви сте написали: „Канда сте, брате у Христу, Драгољубе, заборавили (само један у низу) детаљ са трибине […] када неколико пута постављате питање на које ни не желите одговор, јер сте га и поставили да бисте (КАО) доказали да сте у праву: ‘А које су то заиста разлике између православних и римокатолика?’, ‘У чему су то, молим вас, разлике између истока и запада?’
Па, је л’ Ви, г-дине историчару, докторе наука, заиста не знате у чему је та разлика? (па макар само са те научне стране, у Вашем случају – историјске)“
Управо ове Ваше речи показују да Ви, као и г. Каргановић, не само да учитавате свој смисао ономе што сам ја рекао, него и износите сасвим непостојеће изјаве приписујући их мени. На основу Вашег учитавања Ви даље градите своју слику о трибини, доводите у питање моје православље итд.
Наиме, ја се одлично сећам шта сам говорио у својем излагању и касније у полемици. Ја нисам питао ‘А које су то заиста разлике између православних и римокатолика?’, ‘У чему су то, молим вас, разлике између истока и запада?’ – то је Ваша измишљотина која заиста имплицира моје православље и образовање а видећемо да ни једно од двога не може да се доведе у питање у мојем случају, него сам питао г. Крунића, „Шта то данас Римокатоличка црква исповеда а да није исповедала у време Св. Саве и Св. Фотија Великог“. Дакле, врло битна разлика! Јер мој циљ је био тај да нагласим да већина истих проблема и разлика који су били актуелни у 10, 11, 13 веку су актуелни и данас, па сам онда навео јерес филиокве и неправославну еклисиологију која произилази из теорије папског примата, које су присутне данас као и онда. Ово је било питање као одговор на изјаву неких да Римокатоличка црква данас нема везе са хришћанством и да не исповеда хришћанског Бога, нешто што ни Јустин ни Николај никада нису изјавили. Међутим, обратите бар сада пажњу на моје речи, ја кажем „јерес филиокве“ и да је папски примат „неправославна еклисиологија“, дакле, страна православном отачком еклисиолошком становишту које исповеда да Црква може имати само Христа као своју главу а да се овај став видљиво у животу Цркве пројављује кроз установу Васељенских сабора на којима је римски епископ док је био православан био само први међу једнакима. И то сам све такође рекао на самом предавању, али Ви то нисте чули из страха да се ту проповеда екуменизам јер сте очигледно навикли на другачију реторику одбране православља коју и сами користите и коју можемо да чујемо од разних зилота, што међутим није манир мојег излагања.
Срдачно Вас поздрављам. Христос по среди нас!
@ Драгољуб
Поштовани ауторе, написали сте:
„Шта то данас Римокатоличка црква исповеда а да није исповедала у време Св. Саве и Св. Фотија Великог“.
Ево ја као лаик да наведем само две ствари, а сигуран сам да има више разлика с протоком времена од Великог Раскола:
– папска незаблудивост по питању вере и морала (1870)
– догма о безгрешном зачећу Богородице (1854)
– пургаторијум/чистилиште (15 и 16 век)
За остале ствари које су доле набројане не знам кад су уведене:
Овде ћемо набројати само главне разлике између Православне и римокатоличке цркве:
Употреба бесквасног хлеба за Свето причешће;
Тачан моменат освећења Светих дарова;
Причешћивање верника само хлебом – Телом Христовим;
Анино безгрешно зачеће Богородице;
Целибат свештенства;
Невршење миропомазања заједно са крштењем;
Миропомазање као искључива надлежност бискупа;
Промена календара;
Прослављање Васкрса противно правилима утврђеним на Васељенским Саборима;
Крштење кропљењем, а не погруживањем.
@ Миодраг
Миодраже, нашег врлог новог доцента, како сам себе наводи, Ви унапредисте у „професоре Марјановићу“? А њега као доцента ни на службеном електронском представљању Философског факултета, ни на службеној табли професора и доцената Одсека за историју, а ни у памћењу реномираних колега професора који су ту јер их памћење одлично служи?!
😉
Крунућу, ако пажљивије погледаш плакат, најаву за трибину, видећеш да сам најављен као др са Филозофског факултета а не као доцент. Звање доцента ми је прикачио г. Каргановић у својем првом осврту на трибину, који је очигледно пун фактографских грешака.
@ Инсајдер из Русије
Када ти саговорник-противник у стању пољуљаног ауторитета, грешком високе памети а малог знања, дода лопту као мени несретни Марјановић онда можеш да опалиш пуном ногом из места, како сам и опалио папизму под пречку:
– створеност Божијих енергија, дејстава, воља!
А што је веровање и пракса и пракса равно безбоштву, веровању у бога, Боже прости у Бога као мртвог Бога, у Живог и Истинитог као мртвог, бездејственог, Оног који није – ни у историју ушао. Боже саклони.
Наравно, вазда ваља искористити прилику као и ја и позвати оне који тако накриво верују, у овом случају присутне римокатоличке свештенике, да нам то кривоверство изнесу из прве руке како би се са њим догматски обрачунали на лицу места. Нажалост, наставак догматског ратовања је прекинула по сили иритације присутног народа, а кроз једног брата, друга тема – проклети од Бога блаженик Алојзије Степинац.
Држим да је професионалније и душекорисније било спремити се по ПС-у , по „правили службе“, за предавање.
@ Инсајдер из Русије
Пола разлика које сте Ви навели, рецимо:
Употреба бесквасног хлеба за Свето причешће;
Тачан моменат освећења Светих дарова;
Причешћивање верника само хлебом – Телом Христовим;
Целибат свештенства;
Крштење кропљењем, а не погруживањем – датирају од времена пре Великог раскола и свети оци су их такође осудили.
Поента је у томе да су касније новотарије у Римокатоличку цркву уведене као директна последица претходних, најдрастичнији пример је папска незаблудивост по питању вере и морала.
Поента је у томе што неразумни псеудо ревнитељи све то узимају као препреке за и ту врсту контаката и односа према Римској цркви какве су рецимо имали Св. Сава и Св. Стефан Првовенчани. Људи једноставно нису падали у несвест због тога као какве цурице као што данас то чине Артемије и њему слични псеудо ревнитељи, док у исто време Св. Саву кривотворе на начин како то чини Влада Димитријевић (апокриф „Срби народ мој, Христови су а не папини“).
За ово о чему причам постоје и такви величанствени материјални докази, попут цркве Вазнесења Христовог манастира Дечани, коју су од темеља до крова сазидали фрањевачки монаси из Котора на позив св. краља Стефана Дечанског, док је изградњу надзирао св. архиепископ Данило II. Како су то свети краљ Стефан Дечански и св. архиепископ Данило могли да позову јеретике да им зидају храм? Па тако на јужном улазу у саборну цркву Дечана стоји рељефни приказ Благовести где Св. Јован Крститељ крштава Господа Христа латинском праксом обливања! По Вашој, и логици Ваших „саревнитеља“ Св. Краљ Стефан Дечански и Св. Архиепископ Данило су били латинофили и не баш тако православни чим су могли да позову јеретике да им зидају цркву и праве рељефне представе из Христовог живота које су биле у латинској традицији. Како то да објаснимо, осим да кажемо да су били људи нормални и прилично отворени за односе са тим и таквим римокатолицима, и то три века после Великог раскола?!
Оваквих и сличних примера има много из наше историје. Моје је да их изнесем и ставим у правилан историјски контекст. То што се те чињенице неће допасти неком Срђану Крунићу, Србољубу или Миодрагу, није мој проблем већ ствар њиховог сопсвеног образовања и расуђивања које пак само и искључиво своди на грубу јуридичку дистинкцију: све што је другачије од нашег виђења је аутоматски јерес.
@ Драгољуб
Ви сте констатовали да је ваш „циљ је био тај да нагласим да већина истих проблема и разлика који су били актуелни у 10, 11, 13 веку су актуелни и данас“ – ја сам набројао које су разлике: као лаик и за теологију и историју, и црквену и обичну, али рекао бих да су три највеће разлике
1. Исхођење и од Св. Духа
2. Папска незаблудивост
3. Безгрешно зачеће Богородице
Две од те три ствари настале су после Великог раскола.
***
Не видим зашто и према мени изражавате извесну нетрпељивост? А не треба ваљда ја Вас да учим да не можете историју 13. века тумачити памећу и очима из 20. или 21. века?
А те цурице које помињете (на научничку Вам чест и част) падају у несвест после хиљаду годину покрштавања, унијаћења, прозелитизма и, ако сте баш заборавили, фратара који су клали у Јасеновцу и шире.
@ Драгољуб Марјановић
Ја се, као уредник и неко ко је макар једном (очито) погрешно потписао г. др Драгољуба Марјановића као доцента, извињавам др Марјановићу.
Што се тиче тога да је г. Каргановић први др Марјановића представио као доцента, то је тачно у овој полемици, али није сам г. Каргановић извор те заблуде – припремајући први текст г. Каргановића претражио сам Интернет и баш из црквених извора добих „потврду“ да је г. Марјановић доиста доцент а не само да је „са Философског факултета“:
26.11.2015. – Др Драгољуб Марјановић, византолог, доцент на одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду
Радио Слово љубве
http://www.slovoljubve.com/vesti/dr-dragoljub-marjanovic-duhovni-lik-svetog-arsenija-sremca-oblikovan-je-delom-svetog-save
05. јун 2016. год. У недељу, 05. јуна др Драгољуб Марјановић, византолог, доцент на одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду
Манастир Свети Стефан
http://www.manastirsvetistefan.org/naslovna/novosti/86-arhivajun
Емитујемо звучни запис предавања др Драгољуба Марјановића, доцента на катедри за византологију Философског факултета Универзитета у
Радио Светигора
http://www.svetigora.com/emisije/katedra?page=9
02.04.2016. … имали смо прилике да слушамо доц. др Драгољуба Марјановића
Храм Вазнесења Господњег
http://vaznesenjska.rs/predavanja/88-sveti-sava-izmedju-istoka-i-zapada-2.html
Александар Лазић
@Драгољуб Марјановић
Господине Марјановићу,
Мислим да се са многим коментаторима на овом сајту ваш став не разликује по бољем баратању чињеница – усудићу се да кажем да ни сам нисам неук у погледу српске црквене и средњовековне историје – већ по различитом приступу. Ваше гледиште би се, ако не грешим, могло отприлике овако сажети: без обзира на Велики раскол из 1054. године потоњи српски средњовековни владари и црквене личности одржавале су понекад везе са румокатолицима које су оставиле утицаја на српску средњовековну државност, уметност и тако даље. Следи онда да ако је то њима могло да делује непроблематично да би и сада, и после више од 900 година од раскола, такве везе могле бити одржаване без да утичу на православно опредељење оних који их одржавају.
То би можда могло и бити тачно када би ти потоњи векови били без икаквог историјског и црквеноисторијског садржаја, кад би били некакав вакуум у историји римокатоличко-православних односа. А наравно да таквог вакуума нема. И наравно да у светлу потоњег прозелитизма римокатоличке цркве и злочина почињених у њено име на широком српском етничком простору садашњи Срби оштрије гледају на римокатоличку цркву него што су могли да чине они од пре 500, 600 или више година.
Или зар бисмо могли да очекујемо да наше гледање на ислам није под утицајем српског историјског искуства у оквирима Османског царства?
@Драгољуб Марјановић
Добродошли на етнофилску позорницу:)))
Иако сте у праву у принципу и за већину ствари, не делим 2 ваша става:
1) „јерес филиокве“
Филиокве по себи није јерес. Та доктрина може да буде јеретичка, али не и аутоматски тако да спада у оно што се назива теологуменон, али јој као таквој онда није место у Вјерују. Наиме, филиокве налазимо у св. Отаца (нпр. Августин, Амброзије, Кирило лександртијски итд.), али не бива осуђено од Максима Исповедника који у писму Марину отворено вели да Грци из злобе хоће да виде јерес у тој доктрини.
2) и да је папски примат „неправославна еклисиологија“. Ни то није тачно, зато што имамо од примордија хришћанских цркава и њихов таксис. Примат је прихваћан на свим нивоима, па и на васељенском, само је било питање његовог обима. Примат части без власти је најобичнија бесмислица јер то никада као тако није функционисало. Које владике су биле једнаке Александријским фараонима? Или пак цариградском патријарху? Зашто би Запад одбацивао изједначавање Константинопоља са Римом ако је то питање церемоније?
Мислим да не треба да чините ове уступке „отачественима“ јер би они и св. Саву спалили на ломачи. Зато треба износити ствари како стоје, па ком опанци, ком обојци.
Поштовани Милоше,
ја не само да сам говорио о релацијама са Римом у време Св. Саве и Првовенчаног, него сам у својем предавању објаснио да је до извесне промене у перцепцији Римске цркве и односа према Римској цркви у српским црквеним круговима дошло већ пред крај 13. века, након Лионске уније, када се први пут среће термин „латинска јерес“ у српској хагиографској књижевности, под утицајем Теодосија. Објаснио сам и разлоге за такву промену, када је аутокефалија Српске цркве била угрожена одлукама Лионског сабора.
Није тешко онда претпоставити да мој став не може бити онаквим како то исхитрено тумаче поједини да сада и данас на основу Саве и Првовенчаног можемо да похрлимо у загрљај Риму и пуном јединству. Наравно, ту су горка искуства геноцида над Србима у НДХ који је Римокатоличка црква у усташкој творевини благословила, као и прозелитизам ка Истоку који Римска црква све до данас спроводи, некада више а некада мање отворено.
Ипак, упркос историјском искуству српског народа, питање Великог раскола данас надилази уске националне оквире и тиче се васељенске Цркве, где је покрштавање православних Срба и геноцид у НДХ само једно од спорних питања данашњег дијалога са Римом.
Теолошка размимоилажења у великој мери су стара колико и Велики раскол, па чак и старија, и може им се придодати неколико нових новачења у римском богословљу новије историје који не мењају суштински теолошке разлике које су постављене већ у првим вековима хришћанства, између 4. и 7. века.
Дакле, као што је политички моменат половином 11. века довео до црквеног раскола који данас називамо Великим а који је тада био само један од бројних и у очима савременика ништа специјално ни ново ни катастрофално, тако је и данашњи дијалог православних са Римском црквом претежно оптерећен политичким наслеђем, историјским неправдама и злочинима као и актуелним политичким проблемима који се анахроно преносе на средњи век и тако ствара једна грандиозна и страшна слика о Великом расколу по којем су римокатолици и римске папе од 11. века били усташе и кољачи српске нејачи које само и искључиво треба анатемисати уколико не желе да прихвате православље. Такву идеју је један од учесника полемике на самој трибини буквално транспоновао на личност Св. Саве, наводећи дословно такав његов наводни приступ према Латинима, што не морам да вам помињем да је сасвим неисторијски и измишљен моменат.
Моје лично уверење по том питању је такво да би се Римска црква данас у теолошком смислу врло радо одрекла свих својих спорних догми, укључујући и филиокве, само да им православни признају врховни примат. Што се никада неће десити. Тако да Србољуб, Срђан Крунић и екипа могу мирно да спавају и да се и убудуће играју православних ревнитеља тамо где потребе за тиме заправо ни нема и да спроводе свој специфични лов на вештице. Ако им је то начин да артикулишу себе у православљу и своје православље, онда нека им.
@ Марко Радаковић
Хвала на овој сугестији, дефинитивно је инспиративна за промишљање о правој природи спора између источних хришћана и Рима.
По питању филиокве, ја бих још додао да је историјски контекст његовог настанка заправо имао чисте православне основе, будући да је циљ додатка био одбрана једносуштности Сина у односу на Оца, заправо филиокве је настао као антиаријанска реакција, односно православни одговор Сабора у Толеду у Шпанији, и исповедао га је и један западни светитељ као што је Исидор Севиљски.
Наравно историја бурних односа Византијског царства са Римом, као што сте и Ви сами лепо приметили, у време Максима Исповедника и папе Мартина, у 7. веку, учинила је да се различите конотације термину филиокве придодају од разних страна из различитих побуда. У овом случају, који је Максим Исповедник приметио, од стране византијских јеретика монотелита и под притиском цара Констанса II. То најбоље показује да значења термина и теолошких појмова могу да варирају у зависности од историјских контекста и политичких утицаја датог историјског тренутка.
Познато је да су богословске формулације поменутог Кирила Александријског у спору са Несторијем, касније схваћене на монофизитски начин од стране јеретика Евтихија и Диоскора те тако настаде монофизитска јерес.
С друге стране питање примата је мени, морам признати, најзанимљивије, јер рецимо имамо једног Теодора Студитског који у својим писмима папама Лаву и Пасхалију буквално дефинише папски примат како га је Римска црква касније прогласила за догму.
Дакле, Теодор Студит папи Пасхалију између осталог пише и следеће речи: ‘Чуј нас апостолска главо, богодаровани пастиру оваца Христових, чувару кључева Царства Небеског, стено вере на којој је саздана Католичнаска црква. Јер ти си Петар, који украшаваш и управљаш Петровим троном“ cf. Studitae Epistulae, epist. 271. 17 – 20. – из Теодоровог писма римском папи Пасхалију (817.)
А 809. године папи Лаву Трећем: „Као што је Христос Бог великом Петру заједно са кључевима Царства Небеског даровао и достојанство пастироначалника, тако је и Петру односно његовом наследнику неопходно саопштавати о свему новоуведеном у Католичанској цркви а што одступа од истине“. Дакле, очигледно признање папиног примата над свим Црквама, укључујући и Цариградску.
Све су ово историјски контексти који се морају узимати у обзир у оваквим расправама, али се бојим да многу једноставно ни не знају за ове моменте.
Да поново поставим коментар који сам прочитао на овој страници (у другом тексту):
„Све ово указује на одсуство стварне народне заједнице и осећање сваког добронамерног ближњег као дела те заједнице.“
—
Без обзира што бих „идеолошки“ можда могао да се позиционирам даље од др Драгољуба Марјановића а ближе неким људима који га овде нападају, јасно ми је да у Србији главни проблем није толико у владајућој несрпској и антисрпској „елити“, већ у квалитету онога што би требало да буде замена, тј. нешто што би морало да буде родољубива и пожртвована нова елита.
Ова расправа је добар пример. Сем можда корисника „Марко Радаковић“, остатак критика се може свести на распон од отворене клевете па до неразумевања прочитаног.
Топло препоручујем за читање (и разумевање):
https://nkatic.wordpress.com/2016/01/31/o-razumevanju-teksta-ili-ta-je-pisac-hteo-da-kaze/
@Драгољуб Марјановић
Сада је јасније и комплетно. Добро је да сте ово појаснили јер код ових „ревнитеља без разума“ уопште нема перцепције ове стране проблема.