Одговор на текст Драгољуба Марјановића „Одговор Каргановићу и Крунићу или Неозбиљно тумачење историје“, Стање ствари, 27. 8. 2016.
Стефан Каргановић
Схватам разочараност г. Марјановића у вези за начином како је пре неки дан протекла трибина о „Великом расколу.“ Делим ту разочараност, али вероватно не из потпуно истих разлога. Међутим, г. Марјановић греши што своје емоције искаљује на мени.
Поред тога, он чини још једну грешку. Из неразумљивих разлога, у пакету реплицира мени и једној другој особи, г. Срђану Крунићу. Господин Крунић и ја се познајемо, али он и ја никада нисмо водили разговор на теолошке теме и на трибини о „Великом расколу“ нашли смо се случајно. Он има своје ставове и тумачења, ја имам моје. Он је на трибини постављао питања излагачима, ја нисам. Ја сам своје утиске са трибине пренео у тексту „ Једнострано екуменистичко становиште на трибини о Великом расколу“, објављеном на овом порталу.
Господин Марјановић би коректније поступио да је сваком коментатору одговорио понаособ, по оним тачкама за које сматра да су спорне, уместо што реплицира колективно. Нисам сигуран да би коришћењем сличне методологије, у односу на колеге са чијим гледиштима се не слаже, г. Марјановић успео да објави текст у неком озбиљнијем научном часопису. Он можда сматра да на „Стању ствари“ стандарди нису толико ригорозни, али као научни радник г. Марјановић ипак има опцију да покаже поштовање и према овом порталу придржавајући се вишег стандарда понашања што би, у сваком случају, требало да буде рутински и природно неком ко се бави научним радом.
Ово је важно не само из формалних већ и из суштинских разлога. Немам утисак да г. Марјановић реагује на ставове које сам стварно изнео у свом осврту, него пре на неке друге, које он учитава. Мој текст је умерен и избалансиран и ако се назиру неке критике (а чак и да је тако, је ли то проблем у једном слободном и отвореном друштву?) оне су дискретне и више алузивне него изричите. Као контраст томе, реплика г. Марјановића је по тону врло острашћена и местимично готово грчевита. Узрочнопоследична веза између ставова које сам ја изнео, или који би се могли разумно извести из мог текста, и реакције г. Марјановића је нејасна, осим ако бисмо пошли од хипотезе да је свака разлика у мишљењу, у односу на његове ставове и тумачења – начелно неприхватљива.
Присталице традиционалног поимања теолошких питања која се налазе у средишту дебате на тему екуменизма имају бар ту привилегију да одређене ставове могу изричито да означе као „погрешне“ (из каквих год разлога) и што, следствено томе, могу да их категорички одбаце. Када то чине, они поступају доследно и не повређују начела којима се јавно руководе, свиђали се ти постулати некоме или не. Међутим, присталице екуменистичког становишта лишени су такве могућности као конзистентног става. Уколико им је стало до тога да остану доследни, они су принуђени да и традиционалистичко становиште третирају подједнако благонаклоно као што третирају „сестринске цркве“ најразноврснијих провенијенција и теолошких садржаја. Заправо, анти-екуменисти са њиховог становишта и јесу само једна „сестринска црква“ више и зато треба да буду третирани са њихове стране са истом врстом дијалошке ревности као и све остале деноминације.
У пракси, наравно, то уопште није тако. Љубазност и „хришћанско прихватање различитости“ код присталица екуменистичког становишта резервисани су за иноверне и испољавају се искључиво према њима. За све који су опредељени за традиционалистичко исповедање Православља, резервисани су јед, надменост и неретко прогон, као што смо се у овој земљи осведочили задњих неколико година.
Надам се да ће се г. Марјановић сложити са мном бар у томе да је ово једна фрапантна појава, недостојна сваког ко држи, у најмању руку, до интелектуалног поштења.
ПОСЛУШАЈТЕ ЈОШ
ИЗМЕНА
Овај чланак је промењен 30. 8. 2016. у 15: 38 у секцији ПОСЛУШАЈТЕ ЈОШ избачено је да је реч о запису ЦЕЛЕ трибине, јер у снимак нису укључена питања и реакције из публике, као и одговори предавача.
Categories: Разномислије
Оставите коментар