Дејан Савић: Нисам постао ватерполо селектор да би ме људи више волели

Дејан Савић није донео златну олимпијску медаљу из Рио де Жанеира, јер правила овог такмичења не предвиђању колајне за селекторе, али зато оно што су му играчи приредили после славља у финалу са Хрватском вреди више и од највреднијег комада метала. На крају егзалтираних говора, неуобичајено присним речима, свако од ватерполо репрезентативаца Србије клањао се лику и делу свог необичног вође, да би му, после, сви заједно клицали са победничког постоља. С емотивношћу која руши традиционалне кодексе понашања у односима спортиста и тренера, а овог донедавно врхунског ватерполисту, специфичног карактера и манира, чини ретко привилегованим у његовом еснафу.

dejan-savic-vaterpolo

– Такав сам какав сам, никоме се не додворавам нити „купујем“ ичију љубав. Ни у приватном животу, а камоли у послу. Али, не поричем да ми као емотивној особи не прија када осетим да су моја искреност, позитиван став и добре намере пронашли пут до других. Није ми потребно да то чујем, довољно је да осетим. И јесам, много пре те феноменалне ноћи у Рију. Као што им рекох у свлачионици, после финала, „дотакли смо вечност“. У сваком смислу – почиње причу за Данас селектор актуелних првака Европе и света, шампиона Светске лиге, освајача последњег ФИНА купа и победника управо завршених Олимпијских игара.

– Суштина нашег односа лежи у огромном међусобном поштовању и апсолутном поверењу једних у друге. Водим екипу и(ли) групу људи каква се ретко рађа, још ређе се скупља на једном месту и тешко да може „порасти“ више од овога. И још једна ствар, нису се они прилагодили мени већ ја њиховој тимској хемији.

Како сте успели да се „укачите“ у ту њихову тимску хемију?

– Они су заједно одрастали и сазревали као играчи и људи, држећи се заједно у свим добрим и лошим ситуацијама на том путу. Без вишка сујете, али с много амбиција, савлађивали су најразличитије препреке, за шта посебне заслуге припадају њиховим пређашњим тренерима. Онда сам им се придружио ја, који сам неке од потоњих освајача свега што се може освојити знао из својих играчких дана, а остале сам селектирао. Дакле, из прве или друге руке биле су ми познате специфичности њихових личности, о чему са садашњег места посебно водим рачуна. Колико год слични били сви су они прича за себе, с посебним енергијама, навикама, реакцијама, манирима.. И траже другачији приступ. Трудим се да их стално ослушкујем. Не само у базену.

Како успевате да нађете праву меру између пријатељских и шефовских релација са репрезентативцима?

– Радимо по раније утврђеним правилима. Колико год наш однос био релаксиран и можда чак лежеран, посматран очима људи са стране, добро се зна ко воду носи, а ко пије. Можда допуштам више од осталих тренера, због чега сам сигурно предмет критика колега наслоњених на стару, круту методологију, али наши резултати ми дају за право да то и даље чиним. Биће да успева.

Свесно сте изабрали да будете од тренера меке руке или се то десило само од себе?

– Тако вам изгледам? (смех) Уопште нисам такав или не у мери у којој вам се чини. Само не волим да драмим и галамим током утакмице. Не мало играчко искуство ме је научило да бурне реакције тренера најчешће имају контраефекат на тим. Ако сам ја нервозан не могу да очекујем да они остану мирни у води. Ако се ја бавим суђењем онда ће и играчи трошити енергију на ствари ван свог домашаја. Осете ли да се плашим од пораза то ће се одразити на њихову веровање у победу. И тако даље… Наравно да је понекад потребно лупити шаком о сто, фигуративно речено, и казнити ситна искакања из система – великих није било – али то су ствари које се раде иза кулиса. У тишини. Све што се деси у свлачионици ту и остаје.

Коме је теже бити ауторитет, онима с којима сте до јуче делили базен или млађима?

– Не делим их ја по играчком стажу или животној доби. Имам отворен и поштен однос према најстаријем од њих као према најмлађем, ономе с највећом и с најмањом минутажом. Никоме не намећем ауторитет, ја то не могу ни мојој жени (смех). Само им дајем задатке и смернице, све време се трудећи да их оправдам личним примером. С времена на време подсетим их и на то да сам ја већ био у њиховим „гаћама“, а они у мојима нису.

Шта вам је најтеже у садашњем послу? Тактичка, физичка или ментална припрема екипе за утакмицу и(ли) турнир?

– Ништа од тога. Не кажем да је лако тактички, физички и ментално припремити екипу за конкретан изазов, али мени је најкомпликованије темпирање форме. Морамо да је дижемо, спуштамо, држимо на одређеном нивоу… Некада у краћем, а понекад у дужем временском периоду. Све време водећи рачуна о резултатима, јер Србија увек и свуда „пуца“ високо. Тиме се највише оптерећујем и бавим.

Капитен Живко Гоцић и кум му Слободан Никић рекоше да су „прешли игрицу“ и одоше у заслужену репрезентативну пензију. Зашто ви остајете када сте за мање од пола деценије узели све или много више него што неки далеко старији селектори нису за цео тренерски век?

– Златна олимпијска медаља за Жилета и Бобу стварно представља испуњење сна. И више од тога, њима је то био један од животних циљева. Исто сам размишљао док сам носио капицу, али нисам био њихове среће. Или је нисам заслужио. Сада када сам као селектор постао олимпијски шампион желим да то и останем. Светски првак и европски првак, такође… И тако редом, у сваком такмичењу где смо узели титулу. Страшно би било ако би нас ови успеси уљуљкали, учинили да помислимо да смо недодирљиви. И ако не би покренули ствари на боље у српском клупском ватерполу, јер би у супротном злато из Рија могло да буде увод у пропаст овог нашег трофејног спорта.

Да ли сте, ипак, тако такмичарски незајажљиви на почетку каријере ван воде могли да претпоставите да ћете овако брзо узети оволико брдо трофеја са националним тимом, а пре тога титулу европског клупског првака са Црвеном звездом?

– Јесам велики радник, с пуно амбиција и још више оптимизма, али признајем да нисам мислио да ће ми се све ово десити. Не таквим редоследом и за толико мало времена. Брзо сам пребацио своје почетне планове. Пошто их имам још, настављам даље.

– Не могу. Али, живот је непредвидљив, ко зна шта ми се све носи сутрашњи дан и ноћ, а камоли године преда мном. Прво ћу за месец дана, када испратим нашу јуниорску и омладинску селекцију на великим такмичењима и мало данем душом између тога, сести с ким би требало из националног савеза и видети имамо ли некакву стратегију за будући период. И има ли у њој места за мене.

У међувремену, где и с ким ћете обновити „батерије“?

– Са ћерком, сином и супругом, који су ме жељни због честог физичког одсуства од куће, али ме разумеју, прате и подржавају у ономе што радим. Истина за најмлађег члана породице, дечака, још сам ћале „из телевизора, који осваја тамо неке медаље“ (смех). Када нисам с њима онда сам с пријатељима, старим и правим. Најчешће у кафани. Правим, а не овим модерним, без кафанске атмосфере и све што иде уз њу.

Олгица Николић

(Данас, 29. 8. 2016)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар