Дајана Џонстон: Хирошима – злочин који и даље плаћа, али обрачун стиже

(CounterPunch, 5. 8. 2016)

Током своје посете Хирошими у мају, Обама се није извинио за нуклеарну бомбу која је 6. августа 1945. бачена на тај град, а чему су се неки узалудно надали. Уместо тога, одржао је високопаран говор против рата. И то док истовремено води рат беспилотним летелицама против беспомоћних непријатеља у далеким земљама и одобрава планове о улагању билион (хиљаду милијарди – прим. СС) долара у унапређење америчког нуклеарног арсенала.

Everett Historical|Shutterstock. com

Everett Historical|Shutterstock.com

Извињење би било једнако бескорисно колико и његов говор, јер се празним фразама ништа не може променити. Међутим, могао је да изговори нешто што би заиста имало утицај. Истину.

Могао је да каже:

„Атомске бомбе нису бачене на Хирошиму и Нагасаки да би се ’спасли животи и завршио рат’. То је званично прихваћена лаж. Бомбе су бачене да би се испитало њихово дејство и да се покаже свету да САД располажу неоганиченим могућностима за уништавање.“

Изгледи да Обама ово изговори су били никакви. Званично, бомбардовање је „спасло животе“ и према томе – вредело је. Као и вијетнамска села која смо уништавали да бисмо их спасли, као и безбројна ирачка деца која су умрла због америчких санкција, тако и агонија стотине хиљада жена и деце ова два јапанска града стоји на потражној страни рачуна САД са човечанством, који остаје неплаћен и некажњен.

„Вредело је тога“

Одлука да се униште Хирошима и Нагасаки била је политичка, а не војна одлука. Циљеви нису били војни, ефекти су војно били безначајни. Напади су спроведени супротно вољи већине војног врха. Адмирал Вилијам Лejхи, начелник Здруженог генералштаба написао је у својим мемоарима да „употреба овог варварског оружја у Хирошими и Нагасакију ни на који начин материјално није помогла у нашем рату против Јапана. Јапан је већ био поражен и спреман на предају…“ Генерали Ајзенхауер, Макартур, чак и Хап Арнолд – командант ваздухопловних снага – били су против. Јапан је већ био разорен запаљивим бомбама, суочен са глађу услед поморске блокаде, деморалисан предајом савезника, Немачке и у страху од напада Русије. У стварности, рат је већ био завршен. Сви водећи људи САД су знали да је Јапан поражен и да тражи начин да се преда.

Одлука да се употребе нуклеарне бомбе била је чисто политичка одлука коју су готово самостално донела два политичара: покераш, приправник на месту председника и његов ментор, државни секретар Џејмс Ф. Бирнс.[1]

Председник Хари С. Труман је био на састанку са Черчилом и Стаљином у (берлинском предграђу) Потсдаму када су тајним каналима стигле вести да је нуклеарна проба у Њу Мексику била успешна. Посматрачи се присећају да је Труман постао „други човек“, еуфоричан са свешћу о поседовању овакве моћи. Док су мислеће људе подилазили жмарци при помисли на последице овако разорне моћи, за Трумана и његовог „саучесника“, државног секретара Џејмса Бирнса порука је била другачија и гласила је: „Сада некажњено можемо да радимо шта нам је воља.“

Ову логику уградили су у своје понашање, пре свега према Москви.

Као одговор на америчке ургенције које су трајале месецима, Стаљин је обећао улазак у рат у Азији, три месеца након победе над нацистичком Немачком почетком маја 1945. Јасно је било да јапанске окупационе снаге у Кини и Манџурији нису у стању да се супротставе Црвеној армији. Знало се да две ствари воде моменталној предаји Јапана, улазак Русије у рат и гаранције САД да чланови краљевске породице неће бити третирани као ратни злочинци.

Оба ова догађаја су се десила непосредно након бомбардовања Хирошиме и Нагасакија.

Међутим, засенила их је нуклеарна бомба.

У томе је и суштина.

Нуклеарним бомбама које су САД бациле приписана је искључива заслуга за окончање рата.

И то није све.

Демонстрација поседовања оваквог оружја донела је Труману и Бирнсу осећај моћи којаим пружа могућност да одбаце претходна обећања Русима и покушају да уцењују Москву у Европи. Имајући ово у виду, бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки не само што су неоправдано побиле стотине хиљада цивила, већ су изазвале и Хладни рат.

Хирошима и Хладни рат

Најзначајније запажање ефеката нуклеарне бомбе приписује се генералу Двајту Д. Ајзенхауеру. Како је његов син описао, био је дубоко разочаран када је, у последњем тренутку, сазнао за планове о употреби нуклеарне бомбе. Недуго после Хирошиме пренето је како је у приватним круговима изјавио следеће:

„Пре него што смо бацили бомбу, одговорио бих потврдно. Био сам сигуран да можемо са Русијом да одржавамо мир. Сада нисам сигуран. До овог тренутка имао сам обичај да кажем да нас је троје, Британија са својом моћном флотом, Америка са најјачим ваздухопловством и Русија са најјачим копненим снагама на континенту, ми смо могли да гарантујемо мир у свету у дугом, дугом наредном периоду. Међутим, сада нисам сигуран. Људи су потпуно застрашени и узнемирени. Поново се нико више не осећа безбедно.“[2]

Као врховни командант савезничких снага у Европи Ајзенхауер је увидео да је сарадња са Русима могућа. Економски и политички системи САД и СССР су били потпуно различити, али у међународним односима сарадња је била могућа. Као савезницима, разлике су се јављале углавном као резултат неповерења – проблеми који су могли лако да буду превазиђени.

Победник, Совјетски Савез претрпео је тешка разарања, градови у рушевинама и око двадесет милиона мртвих. Русији је била потребна помоћ у обнови. Претходно, у време Рузвелта, договорено је да ће Совјетски Савез добити репарације од Немачке и кредите од Сједињених Држава. Одједном то више није било на дневном реду. Како су пристигле вести о успешним пробама у Њу Мексику, Труман је узвикнуо: „Ово ће Русе држати послушним.“ Када су се одједном осетили свемоћни, Труман и Бирнс су се одлучили за тврд наступ према Русима.

Стаљину је саопштено да репарације може да добије само из углавном пољопривредних, источних делова Немачке којеје заузела Црвена армија. То је био први корак у подели Немачке, чему се Москва у ствари противила.

Неке источноевропске земље биле су савезник нацистичке Немачке и задржале су снажне антируске елементе. Стаљинов једини услов за те земље (тада под окупацијом Црвене армије) био је да њихове владе не смеју да буду активно против СССР. Да би се тај услов испунио, Москва је прихватала формулацију „народне демократије“ које су подразумевале коалиције без екстремно десних партија.

Осећајући неограничену моћ, САД су заоштриле своје захтеве за „слободним изборима“ у нади да ће се успоставити антикомунистичке владе. Ово је имало супротан ефекат. Уместо да се потчини директним нуклеарним претњама, Совјетски Савез их је одбацио. Уместо попуштања политичке контроле источне Европе, Москва је увела режиме под контролом комунистичке партије и убрзала сопствени програм производње нуклеарне бомбе. Кренула је трка у нуклеарном наоружавању.

„И јаре и паре“

Џон Меклој, за кога је његов биограф Кај Берд написао да је неформални „председник естаблишмента САД“, у то време је саопштио министру одбране Хенрију Стимсону: „Ја преузимам положај где нама остају и јаре и паре, односно, ми треба да смо слободни да радимо под овим регионалним споразумом у Јужној Америци, а истовремено хитно интервенишемо у Европи; ми се не одричемо ни једне могућности…”[3] Стимсон је одговорио: „Да, потпуно сам уверен у то.“

Укратко, САД су биле намерне да задрже своју сферу утицаја у западној хемисфери, што је подразумевала Монроова доктрина, истовремено одузимајући Русији право на њену сопствену тампон зону.

Потребно је да се препозна оштра разлика између унутрашње и спољне политике. Природа унутрашње политике совјетског режима можда јесте била лоша као што су је приказивали, али када је реч о спољној политици Стаљин је пажљиво поштовао договоре закључене са западним савезницима – остављајући, на пример, грчке комунисте чији покрет су англо-американци угушили након рата. Сједињене Државе су напустиле споразуме договорене на Јалти, који су тада осуђивани као продаја „комунистичкој агресији“. Стаљин апсолутно није имао никакву жељу да промовише комунистичку револуцију у западној Европи, а још мање да изврши инвазију на те земље. У ствари, његов пропуст да промовише светску револуцију постао је основ кампање троцкиста против „стаљинизма“, укључујући и троцкисте који су сада своју посвећеност светској револуцији претворили у подршку америчким ратовима за „промене режима“.

Постоји преовлађујућа доктрина на Западу да диктатура доводи до рата, а демократије стварају мир. За ово, наравно, не постоји никакав доказ. Диктатура (сетите се Шпаније у време Франка) може да буде конзервативна и затворена, док су велике империјалистичке силе, Британија и Француска биле демократије. Демократска Америка је све, само не мирољубива.

Када је Совјетски Савез развио сопствени нуклеарни арсенал, САД нису више могле ефикасно да се мешају у источној Европи и окренуле су се мањим непријатељима. Збачене су владе Ирана и Гватемале, заглибиле су се у Вијетнаму, а све по теорији да се ради о сурогатима совјетског комунистичког непријатеља. Међутим, данас када је Совјетски Савез нестао и Русија напустила своју тампон зону у источној Европи изгледа да се поново уздиже некаква самоувереност која је својевремено обузела Трумана – еуфорија неограничене моћи. Јер, зашто би иначе Пентагон улагао билионе долара у обнављање америчког нуклеарног арсенала док истовремено распоређује трупе и агресивну војну опрему што је ближе могуће руским границама?

У својој књизи Председник зове, објављеној 1974, у којој описује своје односе са братом Двајтом, Милтон Ајзенхауер је написао: „Наша употреба ове, нове силе у Хирошими и Нагасакију представљала је врхунску провокацију за остале нације, посебно за Совјетски Савез.“ Уз то је и додао: „Наравно, оно што се десило у Хирошими и Нагасакију остаће вечито на савести америчког народа.“

Авај, докази до данас сведоче управо супротно. Забринути критичари су били маргинализовани. Систематске лажи званичника о „потреби да се спасавају животи Американаца“ оставили су колективну савест Американаца перфектно чистом, док је моћ Бомбе створила код националних лидера трајан осећај самодовољности и „изузетности“. Само ми, Американци можемо да урадимо оно што други не смеју, јер ми смо „слободни“ и „демократски“, а остали – ако ми тако одлучимо – нису. Остале земље, ако нису „демократске“ могу да буду разорене да бисмо их ослободили. Или само разорене. Ово је темељ „изузетности“ који је у Вашингтону постао замена за „савест америчког народа“ која после Хирошиме не да није пробуђена, она је угушена.

Успавани морал

Као гост у Хирошими, Обама је вешто био помпезан:

„Ратови модерног доба нам поручују следеће. Хирошима нам поручује следеће. Технолошки напредак без одговарајућег цивилизацијског напретка институција може да нас одведе у пропаст. Револуција у науци која је омогућила цепање атома захтева такође и револуцију морала.“

Па наравно, али се никаква револуција морала није десила.

„… сећања на 6. август 1945. не смеју никада да избледе. Ова сећања нас обавезују да се боримо против самозадовољства. Снаже нашу моралну имагинацију и омогућују нам да се мењамо.“

„Промене“ су Обамина специјалност, али он није учинио ништа на промени наше политике у вези са нуклеарним оружјем, изузев што је додатно оснажио стару. Никаквени назнаке „моралне имагинације“ која се бави размерама разарања у које нас води оваква политика.

„И од тог судбоносног дана“ наставио је Обама, „направили смо избор који нам је донео наду. САД и Јапан су исковали не само савезништво, већ и пријатељство које је нашим народима донело много више него што бисмо икада могли да добијемо кроз рат.“

Ово је настрано. У ствари, управо кроз рат су САД сковале ово савезништво и ово пријатељство – које САД данас настоје да милитаризују кроз своју доктрину „Стожер у Азији“. Ово значи да можемо нуклеарним оружјем да збришемо два града у држави и да се из тога извучемо са „не само савезништвом, већ и пријатељством“. И зашто бисмо се сада зауставили? Зашто не развијамо на овај начин пријатељство са нпр. Ираном за који је Хилари Клинтон већ изразила спремност да га „уништи“ ако буду повољне околности.

„То је будућност коју можемо да бирамо“, поручује Обама, „будућност у којој су Хирошима и Нагасаки симболи не само рађања нуклеарног ратовања већ и почетка буђења наше моралне свести“.

Ипак, Хирошима и Нагасаки су веома далеко од симбола „почетка буђења наше моралне свести“. Потпуно супротно, илузија поседовања безграничне моћи уклонила је било какву потребу за критичким сагледавањем себе, као и било какву потребу да се учини стварни напор за разумевање других, који нису као ми и не желе да буду као ми, али могу са нама мирно да деле простор на овој планети, само ако бисмо их оставили на миру.

Пошто смо свемоћни, ми морамо да будемо снага за добробит. У стварности, нисмо ни једно ни друго, а такође, изгледа да нисмо у стању ни да схватимо границе наше „изузетности“.

Бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки бациле су лидере Сједињених Држава у морални сан из којег тек треба да се пробуде.

diana-johnstone-agenceinfolibre-fr

Дајана Џонстон је аутор књиге Сулуди крсташи: Југославија, НАТО и обмане Запада. Њена нова књига носи наслов Краљица хаоса: Невоље Хилари Клинтон

Са енглеског посрбио: Aerial6

_________________________

[1] Све ово познато је стручњацима. Документовани докази које је предочио Гар Алперовиц на 800 страна своје књиге из 1995, Одлука о употреби нуклеарне бомбе. Међутим, званичне лажи су преживеле документовано побијање.

[2] Алперовиц, стр. 352–3.

[3] Исто, стр.254.

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s