Војислав М. Станојчић: Повампирење НДХ и Србија као вечити Калимеро

Односи Срба и Хрвата, тачније, Хрвата према Србима, углавном се крећу од лоших ка горим; понекад се мало поправе као непосредно после Првог и Другог светског рата, када се, захваљујући Србији, Хрватска од учеснице на страни поражених сила, обрела међу победницима, па нити је одговарала за злочине које је починила, нити је плаћала ратну штету. Затим се, као по правилу, после краћег или дужег времена, Хрвати поново сете својих српских комплекса, све се врати на претходну нетрпељивост а односи наставе да се погоршавају.

Извор: Index.hr

Извор: Index.hr

Независна Држава Хрватска, која је била на прагу решења „српског питања“ на територији Хрватске и Босне и Херцеговине убијањем, католичењем и протеривањем Срба, остала је, по свему судећи, недосањани сан многог хрватског домољуба, које нестрпљиво чека прилику да јавно искаже своју приврженост усташкој идеји. У последњим годинама, таквих је манифестација у Хрватској све више. Истина, у краћем временском периоду, када је ХДЗ изгубио власт, појавила се нада да ће се однос Србије и Хрватске бар мало поправити, али су већ од уласка Хрватске у Европску унију, а поготово откако су хадезеовци успели да се врате на власт, односи опет „нормални“, то јест све гори и гори. Испади повампирених присталица НДХ све више забрињавају и плаше онај мали број преосталих Срба у Хрватској; разумљиво, нескривено испољавање мржње према Србима забрињава како грађане Србије, тако и њену Владу, која дипломатским нотама покушава да брани сународнике у Хрватској. Нажалост, од тога нема никакве користи јер их хрватски амбасадор у Београду не прима, а загребачки „дужносници“ одговарају причама о великосрпској агресији и речнику из доба Слободана Милошевића.

Српски званичници пишу и Европској унији, верујући да ће она реаговати на прави начин, обраћају се и Шведској после подизања споменика Миру Барушићу, убици југословенског амбасадора у Стокхолму, Владимира Роловића, 1971. године. Из шведске престонице, међутим, стиже одговор да немају коментар на подизање споменика у Баришићевом месту рођења, а да желе да „Србија и Хрватска наставе да развијају добре билатералне односе“. Цинизам, потпуна необавештеност, или и једно и друго?

На сличан немушти начин одговара и Европска комисија, која поручује како „Европска унија очекује од свих земаља да поштују принципе помирења, што је обавеза читавог региона“.

Окрени-обрни, испада као у некада познатом подругљивом савету ономе за кога је било јасно да од његове жалбе неће бити ништа: „Жали се Управи водовода!“

То се, несумњиво, догађа и Србији. Наша земља се, по ко зна који пут у својој историји, поново нашла у улози Калимера, чије жалопојке и упозорења нико не схвата озбиљно.

Очито је и тужно у исто време да Његошеви стихови: „Да је игђе брата у свијету, да пожали, ка да би помога“ ни данас нису ништа изгубили од своје актуелности.

Advertisements


Категорије:Четири стотине речи

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s