Милош Милојевић: Бомба – мрачни одсјаји после 70 година

milos-milojevic-240

Милош Милојевић

Цензор на колеџу Свете Катарине има један мрзак задатак. Мора да састави такав говор у коме би се претварао да неколико масакра који могу да се припишу једном човеку нису прави разлог да му се не укаже почаст… Ова одбрана, верујем, не би била добро примљена у Нирнбергу, писала је 1956. године Елизабет Енскомб, посвећена римокатолкиња и већ тада, на почетку своје универзитетске каријере, један од најупечатљивијих филозофских умова Велике Британије. Речи су из есеја објављеног у облику памфлета О почасном звању господина Трумана које је тада већ бившем америчком председнику требало да буде додељено на Универзитету у  Оксфорду. Овај рани рад, који је тематски сродан са есејем који је написала још 1939. године у коауторству са Норманом Данијелом Испитивање праведности садашњег рата, одсликава дуготрајну преокупацију намерама која је кулминирала класичним филозофским делом Intention (1957). Безбројни су напори да се схвате намере, разлози, одлуке и одговорност за контроверзне догађаје из лета 1945. године, атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија.

Одлуке и одговорност

Нуклеарна бомбардовања Хирошиме и Нагасакија, 6. односно, 9. августа 1945. године, представљају најупечатљивије и врло контроверзне потезе америчког председника Харија Трумана, који се широко сматра за истакнутог лидера у америчкој историји 20. века. Питање о намерама и одговорности оштро је постављено у светлу тренутног погоршања америчко—руских односа. Наиме, председник руске Думе Сергеј Наришкин позвао је да се формира међународни трибунал који би осудио ове акте како сећање на њих не би било препуштено забораву. Наришкинов позив надовезује се заправо на дуготрајну расправу о оправданости бројних савезничких бомбардовања градова широм Европе и Јапана у Другом светском рату. Међусобице у односима између савезника, Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза у последњим месецима Другог светског рата, привлаче велику пажњу у доба које можда представља пролог новог Хладног рата. Многи указују да су амерички потези пред крај рата пре били усмерени на обуздавање совјетских азијских аспирација и застрашивање совјетског лидера Јосифа Стаљина, а не на што брже окончање рата са Јапаном.

У време годишњице атомских бомбардовања из Јапана стижу традиционалне поруке које позивају на елиминисање нуклеарног оружја. Без обзира на то што у време обележавања годишњице велике трагедије јапански премијер Шинзо Абе упућује уобичајене мирољубиве поруке, његови ранији наступи који опрезно али јасно указују да у Јапану постоје политичке снаге склоне снажнијој милитаризацији и наступу на међународној сцени буде нелагоду код азијских држава жртава јапанског експанзионизма у првој половини 20. века, посебно Кини, и отварају бројна неугодна питања о стравичним злочинима који су пратили јапанске походе. Питање о жртвама и моралној одговорности мало где је оволико сложено.

nagasaki-hiroshima-blasts

Постављање позорнице: Јапан пред сломом

До лета 1945. пораз Јапана био је известан. Јапански привреда зависна од увоза сировина и посебно нафте трпела је жестоку оскудицу. Америчка подморничка офанзива десетковала је јапанску трговачку флоту. Бројни јапански острвски гарнизони таворили су у изолацији без икаквог стратешког значаја. Током 1944. вођене су жестоке борбе у Бурми које су сломиле јапанску војску у југоисточној Азији и повратиле самопоуздање британским снагама које су у дотадашњем току рата у Азији знале само за пораз и узмицање. Слободно се може рећи да је крајњи исход ратовања на Пацифику одредило америчко заузимање Маријанских острва у лето 1944. – огромна америчка флота нанела је Јапанцима ненадокнадиве губитке. Ове поморске операције пратила је серија десанта са мора уз исцрпљујуће операције не разореним острвима. Американци су после жестоких окршаја успели да заузму Сајпан, Гуам и мајушно острво Тинијан. Како бележи јапански историчар Казутоши Хандо: Јапан је изгубио рат оног дана када су освојена Маријанска острва.

Без обзира на стицање овог стратешког преимућства америчке и британске операције су настављене и наредних месеци. Бројни савезнички војници с муком су подносили ратне услове на Пацифику. Семјуел Хајнс, амерички марински пилот, записао је о томе упечатљиво: Овде постоји само ратни живот, не виде се остаци историје, нема градова, нема барова, нема места за изласке, нема чак ни где да се дезертира. Да су савезници ратовали на широким копненим пространствима, због огромног материјалног преимућства, њихове операције би се далеко брже окончале. Природа бојишта погодовала је једином облику отпора који је Јапан могао да пружи: огорченим операцијама на неприступачним острвима, где нема места за стратешке варке и широке покрете механизованих снага. У фебруару 1945. вођена је жестока битка за Иво Џиму, мајушно каменито острво на које су после мисија над Јапаном слетале оштећене летеће тврђаве али које није имало нарочито велики стратешки значај. Слична ситуација била је и на Окинави, где су америчке снаге трпеле тешке губитке у борбама које су подсећале на рововске окршаје из Првог светског рата.

Немачка је већ била поражена и многи Американци почели су да сумњају у сврсисходност оваквих операција. Јавно мњење је све више негодовало против инсистирања америчких заповедника да се крајњим напорима америчких војника заузимају, по њиховом суду, потпуно безначајни комади земље. Победа на Пацифику схватана је као готов посао и цивили су све подозривије посматрали даљи ратни напор. Умор од рата захватио је америчко друштво и настојање да се рат што пре оконча постала је примарна преокупација.

Кампања стратешког бомбардовања била је чинилац за који су појединци, посебно ваздухопловни заповедници, веровали да може да оконча рат. САД су на Пацифику располагале са све већим бројем летећих тврђава, тешких бомбардера којих је произвођено око 100 месечно, далеко више него што је слаба јапанска одбрана могла да обори или оштети. Заправо, Јапан је био катастрофално слабо спреман за једну овакву кампању. Јапански градови у којима су доминирале грађевине од дрвета брањени су малобројном противваздушном артиљеријом и застарелим ловцима – понекад ни самоубилачки напади ових авиона нису успевали да униште тешки бомбардер. Први напади су изведени 1944. године, из Индије или са тешко приступачних аеродрома у Кини али је тек почетком 1945. офанзива добила најшири замах – учвршћивањем база на Маријанским острвима и постављањем генерал-потпуковника Кертиса ле Меја на чело Двадесете бомбардерске флоте.

У марту 1945. изведено је жестоко бомбардовање Токија: преко триста авиона је са мале висине испустило запаљиве бомбе на огромно урбано подручје. Уништенo је подручје површине од преко 40 квадратних километара уз огромне жртве од око 100.000 погинулих. Наредних недеља  и месеци Токио је бомбардован у још неколико наврата као и Кобе, Осака и многи други градови. За нешто преко годину дана ваздушне кампање избачено је преко 170.000 тона бомби од чега највећи део последњих месеци рата. И поред тога што је ваздушна кампања паралисала јапанску привреду и наносила огромне губитке цивилном становништву многи нису веровали да она може да присили Јапан на предају – о чему се у јапанском војном и политичком вођству говорило са презиром – па су припреме за опсежну операцију искрцавања на јапанско копно настављене уз настојање да се Совјетски Савез укључи у ратни напор на Далеком Истоку.

Tokyo_kushu_1945-3

Спаљени остаци јапанских цивила након бомбардовања Токија у ноћи између 9. и 10. марта 1945. (Фото: Википедија)

Труман и бомба – нови учесници драме

У априлу 1945, у време када су начелници штабова усвајали планове о инвазији на јапанско копно на чело САД је ступио нови председник изненађујуће слабо припремљен за улогу која му је додељена. Осећам се као да су Месец, звезде и планете пале на мене, описивао је Хари Труман тежину бремена које се свалило на њега. Френклин Рузвелт, који је преминуо 12. априла, није се побринуо да припреми свог потпредседника за преузимање дужности иако му је здравље било озбиљно нарушено. Све до 12. априла Труман није примао ни обавештајне извештаје настале дешифровањем јапанских радиограма. Британски историчар Макс Хејстингс истиче став многих истраживача да су неки од кључних Труманових потеза у ово време били мотивисани несигурношћу и тежњом да покаже како је способан да одлучно рат приведе крају, онако како га је водио његов претходник.

Двадесетчетвртог априла Труман је примио писмо Хенрија Стимонса, ратног секретара, који писао председнику да треба да се састану у вези са веома тајним питањем. Сутрадан су секретар рата и главни официр задужен за пројекат Менхетн Лесли Гроувс саопштили да ће им у наредна четири месеца на располагању стајати најстрашније оружје у људској историји, једна бомба која може да разори читав град. Бомба је била резултат научно-технолошког подухвата без преседана – пројекта Менхетн у коме је хиљаде врхунских научника, инжењера и помоћног особља радило на производњи једне сасвим нове врсте оружја. У први мах је мало ко уопште био свестан о каквом оружју је реч. Када је Черчилу 1941. године предочено да је могуће развити једно овакво оружје он је одговорио да је задовољан разорном моћи постојећих експлозива али да нема ништа против да се ради на новој технологији. Амерички званичници 1945. су знали да је реч о оружју огромне разорне снаге али нема назнака да су га посматрали изван контекста већ предузетих замашних бомбардерских операција.

Међу научницима који су радили на пројекту а који су понајбоље били упућени у природу новог оружја мишљења су била подељена. На једном саветовању у јулу 1945. издвојена су два табора – један да треба извести техничку демонстрацију јер би евентуална употреба бомбе нашкодила америчком угледу и будућим преговарачким позицијама и други који је заступао став да је хитна употреба бомбе прилика да се спасу животи Американаца. Ми смо склонији овом другом ставу, сагласило се веће научника предвођених Робертом Опенхајмером. Неки осетљивији научници су покушавали да личном иницијативом онемогуће атомско бомбардовање али су код политичких лидера наилазили на одбојан став. Када је неколико година раније дански физичар Нилс Бор настојао да своја страховања о овом питању пренесе Рузвелту и Черчилу, британски премијер је чак предлагао да Бор треба да буде конфиниран, како би био спречен да ровари својим идејама. Генерал Груовс, представник Вашингтона у пројекту Менхетн, неумољиво се залагао да се бомбе употребе и то барем две како се не би мислило да је једна нуклеарна експлозија јединствен феномен.

Председников кружок и „не“ које није речено

У врху Труманове администрације свакако је било људи који су имали извесне резерве према употреби нуклеарног оружја. Генерал Гроувс свакако није био међу њима. Гроувс је био тврдокорни војник и администрирао је великим тимом научника и техничара са изванредном вештином. За њега није било никакве дилеме да оружје треба употребити на што ефикаснији начин. Један комитет формиран за одабир мете имао је практичан задатак да међу јапанским градовима изабере онај који није тако тешко разорен да би се ефекти нуклеарног оружја на њему што јасније показали. На прелиминарном састанку комитета Гроувс је изнео критеријуме: мета треба да има сентименталну вредност за Јапанце тако да њено разарање има високи морални ефекат и да наруши спремност нације да настави рат, поседује известан војни значај – концентрације трупа, фабрике муниције и што је најважније, да је што мање разорена претходним нападима. Научницима и војним стручњацима препустио је да разраде техничке детаље.

Хари Труман (Фото: Википедија)

Хари Труман (Фото: Википедија)

Током маја расправљало се о различитим могућностима. Џојс С. Стернс, научник и представник ваздушних снага, предложио је кратку листу потенцијалних мета по приоритету: Кјото, Хиришима, Јокохама, Кокура. Како је наведено у питању су била велика урбана подручја са пречником од најмање три миље која могу бити успешно разорена ударним таласом. Токио није био укључен на ову листу јер је већ био темељно разорен.

Иако је Кјото испуњавао готово све предложене критеријуме од бомбардовања овог града одустало се по свој прилици на иницијативу ратног секретара Стимсона. Одлука је формално усвојена 1. јуна и у складу с њом ратни секретар је требало да предложи председнику, иако је у крајњој инстанци избор мете војно питање, да је гледиште Комитета да бомбу треба употребити што је пре могуће на неко војно индустријско постројење окружено радничким насеобинама. О војним карактеристикама предложених мета готово да се није ни расправљало. На састанку са Труманом 6. јуна Стимсон је одбио Гроувсов предлог да се бомбардује древна јапанска престоница Кјото не уважавајући генералове прагматичне разлоге да се само на толиком урбаном подручју може видети прави ефекат експлозије. Стимсон наиме није желео да се америчко бомбардовање пореди са Хитлеровим масовним убиствима. Такође је изразио своје страховање да су дотадашња тешка бомбардовања онемогућила да се уопште покаже разорна снага једног новог оружја на шта се Труман само насмејао. Стимсон је имао амбивалентан став према стратешким бомбардовањима. Како је забележио Роберт Опенхајмер: Није говорио да ваздушни напади не треба да буду настављени, али је мислио да је нешто погрешно са државом у којој их нико не преиспитује.

Сагледавање процеса доношења одлука у америчкој администрацији указује да експлицитна политичка одлука о бомбардовању и није морала бити донета. Нуклеарно бомбардовање се изводило по истој процедури као и друга стратешка бомбардовања и након начелне сагласности на највишем нивоу оперативци на терену су имали широко поље деловања да изаберу најпогодније услове за извођење операције. Само директна, одлучна Труманова интервенција могла је да спречи бомбардовање. Само безусловна јапанска предаја могла је да подстакне такав потез. А од ње није било ни најмањих назнака у том тренутку.

Након рата, Труман је погрешно тврдио да је почетком августа издао наређење да се нападне Хирошима почетком августа 1945. По свој прилици било му је неугодно да јавност и будућа поколења виде да никакав посебан тренутак одлучивања није био посвећен двема акцијама са застрашујућим жртвама. Процедура је текла уобичајно, уз размештај бомбардера, оружја и посада, увежбавање и разматрање када треба полетети. Труман је обавештаван о напретку операције али није морао да донесе никакву одлуку о полетању Еноле Геј. Његове дневничке белешке из Потсдама указују да се сасвим спорадично интересовао за ово питање и да је имао далеко пречих брига. У Потсдаму се назирало једно ново сукобљавање, дојучерашњих савезника и то је по свој прилици допринело да Труман прижељкује што брже окончање рата на Пацифику, али оно које би имало готово искључиви амерички печат.

 Потсдам, међусавезничке међусобице и судбина Јапана

У јулу је у Потсдаму одржано последње окупљање велике тројке, ратних савезника коју су одлучивали о послератном уређењу света. Труман је на њој био новајлија у поређењу са ратним легендама, Черчилом и Стаљином као и другим истакнутим званичницима. Судбина Европе, посебно Немачке и Пољске, била је кључна тема разговора али се говорило и о Далеком истоку. Черчил је био одлазећи премијер, после изгубљених општих избора, и овај његов положај је добра метафора за опадање моћи Империје коју је водио кроз ратни напор. САД и СССР су се истакле као две силе које ће преобликовати послератни свет а њихови односи су били далеко од идиличних.

Труманови односи са Совјетима погоршавали су се од самог почетка његовог мандата. Већ 10. маја обустављене су испоруке према Закону о зајму и најму због, према америчком гледишту, совјетског непоштовања договора из Јалте у вези са уређењем ослобођених европских територија. Труман је чак намеравао да опозове оне одредбе договора из Јалте који су се односиле на Далеки Исток али га је његово окружење уверило да је тако нешто беспредметно с обзиром да Стаљин неће пропустити погодну прилику да ојача своје позиције у овом стратешки значајном региону. Черчил још увек није својим говором у Фултону озваничио оно што ће потоњи историчари потврдити као почетну етапу Хладног рата али су варничења у совјетско-англоамеричким односима постојала све видљивија. Труман се састао са Стаљином 17. јула у том приликом му је совјетски лидер саопштио да ће средином августа совјетске трупе бити спремне да отпочну дејства против Јапана. Труманов став је према овом питању био амбивалентан – без атомске бомбе совјетско учешће би значајно умањило америчке жртве, али и сада је знао да одлуке из Јалте не могу бити поништене и да ће Стаљин несумњиво осигурати совјетске интереса на Далеком Истоку. Истог дана, амерички председник је добио вест о успешном тестирању “Дебељка“, направе сличне оној која ће ускоро бити бачена на Нагасаки. Труман је Стаљину готово узгредно споменуо како су САД дошле у посед новог оружја, необично разорне снаге.

Генерал Гроувс и Роберт Опенхајмер (Фото: Википедија)

Генерал Гроувс и Роберт Опенхајмер (Фото: Википедија)

Генерал Гроувс је 21. јула  је добио детаљне извештаје о тесту који је превазишао сва ранија очекивања. Два дана касније, 23. јула Труман је саопштио Стимонсу да прихвата последњи нацрт ноте упозорења коју треба упутити Јапанцима. Инсистирао је на њеном што бржем објављивању. Стимонс и Маршал потписали су одобрење команданту америчких ваздухопловних снага на Пацифику Карлу Спацу да се две бомбе баце на Јапан. Није сигурно да ли је Труман уопште видео овај документ али је реч заправо било о формалности. 24. јула Труман је одобрио текст документа који ће познат као Потсдамска декларација. У завршној тачки декларацији злослутно је наведено: Позивамо јапанску Владу да објави безусловну предају јапанских оружаних снага… Алтернатива је брзо и тотално уништење Јапана. Позитиван одговор из Токија је изостао. Амбасадор Сато је из Москве слао недвосмислена упозорења да само безусловна капитулација може поштедети Јапан даљих разарања али из Токија је стигао одговор да се о мировним условима не може тако напречац одлучивати.

Бомбардовања

Према наређењу упућеном Спацу 509. мешовита група требало је да изврши прво бомбардовање након 3. августа, чим временски услови омогуће непосредан визуални контакт са метом. Хирошима је била прва на листи мета, званично јер се ту налазила стратешки важна лука али заправо јер град до тада није био разаран. Двадесета ваздушна флота послала је 6. августа у Вашингтон ургентни сигнал да је Малиша успешно детониран изнад Хирошиме. Направа је изазвала на површини температуру од 5.400 степени и имала је снагу од 12.500 тона ТНТ-а. Читав град од преко 70.000 грађевина потпуно је разорен ударним таласом и потоњим пожарима. Рани јапански извештаји писали су о 130.000 страдалих, али се кредибилнијим сматрају процене од око 70.000 жртава. Повреде какве је изазвала експлозија никада раније нису виђене и велики број настрадалих умирао је у агонији без икакве могућности да буде медицински збринут.

Извештај о успешном бомбардовању Труман је примио на крстарици Августа. Труман је са усхићењем саопштио члановима посаде да је бомба огромне снаге бачена на Јапан. Прве реакције у Сједињеним Државама биле су пуне ентузијазма. Оно што наређење из Потсдама чини посебно контроверзним је што није предвиђена никаква пауза између два бомбардовања која би омогућила политички заокрет у Токију.

Изненађује заправо да је атмосфера међу јапанским главешинама остала готово неизмењена. Неколико сати после напада стигла је вест да је Хирошима разорена направом огромне снаге а убрзо су се потврдила првобитна нагађања да је реч о нуклеарној бомби. Други напад извршен је без било каквог додатног уплитања Вашингтона. Ваздушна команда на Пацифику одредила је погодан моменат у складу са ситуацијом на терену. Дејство је убрзано због најаве лошег времена после 10. августа и 9. августа послата је још једна мисија. Пошто је над првобитном метом, градом Кокура, било облачно мајор Чарлс Свини је испустио разорну направу изнад Нагасакија – уз застрашујућа разарања страдало је најмање 30.000 људи. Сутрадан су совјетске трупе отпочеле операције у Манџурији.

Остаци Хирошиме (Фото: Википедија)

Остаци Хирошиме (Фото: Википедија)

Да ли је вредело: технолошки детерминизам, војно обзири и почетак Хладног рата

Савремени приступ догађајима на крају Другог светског рата често је под снажним утицајем актуелних политичких збивања. Када се анализирају дешавања која су претходила нуклеарним бомбардовањима пажња је готово искључиво усредсређена на америчке званичнике а занемарује се да је становништво Јапана и многобројних покорених земаља било  у милости фаталистичке посвећености милитантне врхушке да се рат води и по цену тоталног уништења земље. И по слому хазардерског посезања за империјалном моћи јапански званичници су веровали да је могуће преговарати о условима који би подразумевали очување многих поседа у јапанским рукама без икаквог посезања за јапанским унутрашњим суверенитетом. Покушаји да се о миру преговара уз совјетско посредовање, уз наивно уверење да се тако могу издејствовати бољи мировни услови, само је продужило ратну агонију. Труманови критичари имплицитно подразумевају неку верзију доктрине о америчкој изузетности: очекује се да се америчко руководство носи далеко моралније према становништву непријатељске земље од самог вођства те државе.

Данас када су многи подаци о овим догађајима доступни суштинска питања остају: шта би могао да каже цензор колеџа Свете Катарине са почетка чланка? Да ли је морало да се употреби атомско оружје? Које су биле Труманове намере? Који су били фактори који су водило ка оваквим одлукама? Сустицање бројних догађаја и историјских токова током неколико контроверзних месеци отежава било какав покушај трезвене анализе. За многа питања могуће је само назначити одговоре уз неизбежна несагласна мишљења.

Макс Хејстингс истиче улогу технолошког детерминизма у великим ратовима: ако је оружје ту оно ће се по свој прилици и употребити. У Другом светском рату Савезници нису масовно користили бојне бродове, Рузвелт из морално-пропагандних разлога, Черчил страхујући од немачке одмазде. Сва друга средства масовног разарања обилато су се користила кад год се за то указала прилика.

Важно је имати на уму да је за вођство англо-америчких савезника свет после Хитлеровог слома и даље деловао као једно изузетно опасно и злослутно место. Западна Европа је била девастирана а њена економија у самртном ропцу. Питање расподеле моћи према договору у Јалти и даље је било отворено уз евидентно америчко страховање да се сфера совјетског утицаја преко успеха комунистичких партија прошири и на запад Европе. Да ли ће се Совјети задржати на Далеком Истоку у договореним оквирима или ће посегнути за неко од главних јапанских острва? У Јапану је постојао и снажан комунистички покрет који је у повољним околностима могао да формира и марионетску просовјетску владу. Да ли ће Совјети одолети да отворено не подрже комунистички покрет у Кини против Куоминтанга Чанг Кај Шека.

Черчил, Рузвелт и Стаљин на Јалти 1945. (Фото: Википедија)

Черчил, Рузвелт и Стаљин на Јалти 1945. (Фото: Википедија)

Ова геополитичка страховања подгревана у Потсдаму додатно су подстакла примарно настојање да се рат што брже оконча. Поједини амерички званичници сумњали су да ће нуклеарна бомбардовања уопште довести до брзог окончања рата. Инвазија на јапанска острва по свој прилици није била нужност. Јапан је већ био у ропцу и изолацији која је претила да у потпуности разори економску структуру земље. Амерички историчар Ричард Франк истакао је провокативну тезу да САД ни у ком случају не би прихватили велику цену непосредне инвазије. Без обзира на процену веродостојности ове идеје поједини војни кругови су сматрали да је инвазија отворена могућност коју би, ако је могуће, требало избећи.

Велика пажња поклања се питању да ли су нуклеарна бомбардовања пре била усмерена на застрашивање совјетског руководства и утврђивање америчке моћи у послератном свету него на наношење одлучног пораза Јапану. Јапански историчар Тсујоши Хасегава језгровито је сажео ово гледиште: Јасно је да је [Труман] гледао на Стаљина не као на савезника посвећеног заједничком циљу већ као такмаца у трци ко ће пре навести Јапан на предају. Стаљин је још из Потсдама убрзавао припреме Црвене армије за дејства на Далеком Истоку а како и колико је нуклеарна предност САД утицала на совјетску политику и даље је тема живе дебате. Несумњиво да је америчка администрација хтела да искористи ову јединствену предност да умањи значај својих савезника у постизању победе на Пацифичком ратишту и истакне свој положај у послератној констелацији снага.

Оно што можда и после 70 година од атомских бомбардовања највише фасцинира је питање моралне самоперцепције западне цивилизације у светлу ових дешавања. Генерацијама које су непосредно искусиле ратне недаће указивање на друга тешка разарања по којима Хирошима и Нагасаки не представљају никакав изузетак деловала су сигурно убедљивије него потомству за које ови догађаји имају огромну симболичну вредност која неретко не зависи од прецизног историјског контекста. Процедурална сложеност одлучивања у гломазним бирократијама демократских држава деперсонализује многе одлуке па се и овако тешки потези могу удаљити од конкретних актера. У случају САД то је могуће у мањој мери због широких председничких овлашћења. Ипак, рутина одлучивања и неексклузивност нуклеарних бомбардовања у односу на друге стратешке операције може да завара. Како је Јан Кершо убедљиво показао модел деловања у складу са фиреровим очекивањима у нацистичкој Немачкој објашњава како је монструозна државна машинерија могла да води у злочин и без прецизних упутстава са врха. Зар се не може аналогно размишљати и о разарањима које производе бирократизоване демократије?

Труманов претходник Френклин Рузвелт је на самом почетку рата осудио бомбардовање цивила: Немилосрдно бомбардовање из ваздуха цивила у неутврђеним насеобинама… ражалошћује срве сваког цивилизованог мушкарца и жене и дубоко потреса савест човечанства… Упућујем стога јавни апел Владама које могу бити укључене у непријатељства да потврде своју одлучност да њихове војне снаге неће ни у ком случају, под било каквим околностима предузимати бомбардовање цивилних популација. Током рата амерички званичници удаљили су се од ових узвишених идеала. Ипак, 25. јула у Потсдаму Труман у свој дневник бележи, као својеврсно глас сопствене савести: Ово оружје треба употребити против Јапана између садашњег тренутка и 10. августа. Рекао сам ратном секретару господину Стимсону да буде употребљено тако да мета буду војници и морнари а не жене и деца. Чак иако су Јапанци дивљаци, немилосрдни и фанатични, ми као лидери света посвећеног заједничкој добробити не можемо да бацимо ову ужасну бомбу на стару престоницу [Кјоро] или нову [Токио].

Инсистирање на западној моралној супериорности, опште место западне културе, задржава мало кредибилитета у светлу ових догађаја. Како је забележио пуковник Стивен Абот у писму Тајмсу: Начином на који је употребљена не само да је исписано значајно поглавље на будуће јапанске уџбенике историје већ је такође уверен народ Јапана да је посезање белог човека за моралним и духовним вођством без икакве супстанце. У сличном маниру је у једном опсежном телевизијском интервјуу руски председник Владимир Путин коментарисао ове догађаје. Према његовим речима сасвим је мало вероватно да би Стаљин пред извесном пропашћу непријатеља прибегао коришћењу оваквог оружја. Не можемо са поуздањем знати каква би била совјетска одлука. Али знамо каква је била америчка. И то је тамна сенка која остаје и после 70 година.

Август 2015.

Advertisements


Категорије:Светске ствари

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Хајде да све ово погледамо и овако. Јапан је током рата у Кини побио око 35 ооо ооо становника а са неколико стотина хилјада жртава је постао уместо геноцидног народа , народ страдалник. При томе Американци нису одговарали за овај злочин. Можда је ово проста и сурова математика али су ово чињенице које нико не може да оспори.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s