Од поузданог, мада неугодног пријатеља, Турска је сада на путу да постане део катастрофе која се шири источним Медитераном и Блиским истоком
Џулијан Харстон (Фото: Танјуг)
Пријатељ ме је подсетио на један Лењинов цитат, у којем се каже да се понекад деценијама ништа не дешава да би се, потом, деценије десиле у једној недељи. Крај јуна и почетак јула 2016. били су дани у којима се десило бар десет година историје.
У Уједињеном Краљевству 52 одсто грађана изјаснило се за напуштање Европске уније, премијер Камерон је дао оставку и у року од недељу дана друга жена премијер Велике Британије држала је први састанак свог кабинета у Даунинг стриту. Направила је немилосрдну чистку у министарском тиму свог претходника и донела контроверзну одлуку да на место министра иностраних послова постави Бориса Џонсона, лошег дечка „брегзиташа”, који је до сада мислио да је политика игра. Било је и биће још најмање на десетине хиљада речи исписано о судбоносној одлуци Уједињеног Краљевства да након једне од најсрамотнијих и најнепоштенијих кампања у историји ЕУ напусти унију. Одлучио сам, стога, да поменем старомодну игру демократије која је потом уследила. Прво је премијер елегантно дао оставку, након краткотрајног изненађења и донекле лоше спроведеног надметања за лидерску позицију. Потом је дошло до ритуала примопредаје власти у коју је била укључена деведесетогодишња краљица, као неизабрани шеф државе; кола су улазила и излазила из краљевске палате, комбији су долазили и одлазили из Даунинг стрита. Нови кабинет формиран је некако брутално, само у неколико дана, што се на неки начин све чини прихватљивим у Уједињеном Краљевству, док би се било где другде чинило необичним. На много тога би требало бити и поносан.
Онда је дошла Ница и страшан покољ на градском шеталишту. Одмах потом и неуспели пуч у Турској. У међувремену, исландски викинзи унели су живост и подарили инспирацију беживотном и неинспиративном Европском фудбалском првенству, сударили су се возови у Италији и дошло је до нових, малих напада терора и деструкције широм света, који нажалост постају уобичајени.
Само после неколико минута од напада на морској обали у Ници „одговорни медији” у Француској и Европи говорили су нам је да у питању изолован инцидент усамљеног и незадовољног младог Муслимана који је живео у баракама у Ници и који није повезан с тероризмом. Укратко, да је пре реч о жртви сиромаштва и искључености из друштва него о „војнику ислама” који дела према плану. Сада, међутим, сазнајемо да убица није био сам и да је био радикализован у кратком временском року. Јасно је да су наређења давали челници Исламске државе: Ударите их где год да су и то свиме чиме располажемо. Нож, пиштољ, пушка или неко возило. Они имају план, ми га немамо. И нећемо га имати све док се држимо дефанзивно. Не смемо се бојати да идентификујемо непријатеља, да га изолујемо и да га уништимо.
Фото: Мондо
Неуспео пуч у Турској заузео је и заузимаће надаље доста новинског простора. Хаотична војна авантура добро је послужила председнику Ердогану. Он ју је окарактерисао као дар од Бога. Његов неумољив напад на грађанске слободе, који је трајао током протеклих неколико година, добио је нови, он би рекао легитиман, импулс. Турски председник сада спроводи славодобитни лов на вештице. У својој параноји, жудећи за осветом, трећини генерала придодато је више од 20.000 професора, 15.000 државних службеника, 8.000 полицајаца и 1.000 универзитетских декана. Ове листе су свакако унапред припремљене. Турска је ослабљена политички, стратешки и економски до те мере да не верујем да би се могла опоравити све док је Ердоган на власти. Упозоравајући пример могао би се пронаћи у Венецуели, где је Уго Чавес одржавао стабилност путем личног, сировог ореола популисте и ауторитаризма који је био ојачан погрдама против Сједињених Држава. Ердоган ће, међутим, схватити да ће доћи до тачке у којој опирање тиранији неће више моћи да се поткопава вербалним нападима на Европу и Сједињене Државе и економском дарежљивошћу и обећањима. Турска економија је већ у невољи. Ататуркова Турска смртно је рањена. Половични укори САД и ЕУ неће спречити евентуални грађански рат. Од поузданог, мада неугодног пријатеља, Турска је сада на путу да постане део катастрофе која се шири источним Медитераном и Блиским истоком. „Стварамо много историје у кратком временском року”, рекао је Барак Обама, амерички председник, у радио-емисији током посете Индији. Али, нисам сигуран да лидери данас стварају историју. Недостатак чврстог и одлучног лидерства, који влада међу онима које смо изабрали да нас воде, резултирао је тиме да већу могућност да стварају историју имају они неизабрани. Блогери и пријатељи на „Фејсбуку” су краљеви у свету инстант мишљења. „Вратите нам нашу земљу”, био је слоган „брегзиташа”. Оно на шта је требало да указује јесте неуспех наших изабраних лидера да нас добро воде. Као што је и чињеница да је вакуум који је настао попуњен растућом и, чини се, незаустављивом политичком културом у којој доминира поводљивост јавним мњењем и интернетом.
Бивши помоћник генералног секретар УН
Допуна наслова: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар