Миливоје Иванишевић: Бакир Изетбеговић у Новом Пазару

Да није узрока не би било ни последица.

То је случај и са посетом члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића Новом Пазару и тзв. Санџаку. Он је, јавно, својом посетом обележио значајан јубилеј у част и славу СДА и свог оца Алије Изетбеговића. Истина, у то време између Србије и БиХ није постојала међудржавна граница која данас, захваљујући његовом оцу, постоји и зато има велики значај у међусобним односима. Овим та прича, или прича о првом узроку, може да буде и завршена.

Миливоје Иванишевић

Миливоје Иванишевић

Други, за јавност скривен узрок треба такође ставити на увид. То је велики допринос муслимана Санџака у ратним подухватима Армије БиХ. Ту је, по угледу на Хитлерове СС јединице, својевремено тајно формирана паравојна муслиманска оружана формација „Патриотска лига народа“. Из „Санџака“ су чувени борци Прве санџачке бригаде у Сарајеву која је за Србе овог града била што и Гестапо за Јевреје у Немачкој. Многе санџаклије, од којих неки данас живе у Србији, носе највиша одликовања и имају високе чинове Армије БиХ. Они су заслужни за стотине уништених српских села и десетине хиљада убијених лица српске националности. Они су опслуживали преко 500, од чега само у Сарајеву 123, концентрациона логора у којима је мучено, силовано и убијено више хиљада наших сународника. Без помоћи Санџаклија тешко би муслимани Сарајева 1992-1995. год. успели да побију скоро 8.000 мештана српске националности. То је четири пута више него што су Срба у Сарајеву убиле усташе Анте Павелића у подударном временском раздобљу током Другог светског рата.

С тим и таквим људима је могао да се поздрави и „ у четири ока“ поразговара високи гост из БиХ. Да им, евентуално, још једном честита и захвали. То је његова самоиницијативно предузета мировна мисија.

Од више хиљада Санџаклија које су жариле и палиле по БиХ, а за своја дела никад нису одговарали, неке је немогуће изоставити.

Свима су знани Ејуп Ганић из Новог Пазара и Сефер (Хрустем) Халиловић из Пријепоља, генерал армије БиХ. Али јавност скоро ништа не зна за остале, као што су Хајрудин (Хрустем) Халиловић – Мрчо (брат Сеферов), једно време командант конц-логора у Високом где је сурово злостављано око 500 и убијено десет лица српске националности; Нихад Бојаџић-Нихо, из Новог Пазара, заменик команданта, а потом командант по злу познате „Зукине јединице“ и логора за Србе на Игману у коме је убијено десет Срба; Екрем Мандал из Прибоја, председник СДА за Истру, једно време командант хрватских „Зенги(Зелене ријечке бригаде), а потом командант „Ханџар дивизије” састављене од Шиптара са Космета и муслимана из Санџака; Рамиз Дураковић из Пријепоља, командант тзв. Зелених беретки и 43. брдске бригаде у Горажду; Медо Хазнадар, из Пријепоља, командант Прве санџачке бригаде у Сарајеву и један од команданата на Игманском ратишту; Зулфикар Алишпаго-Зука, (његово, вероватно право, име је Зулфо Алић) из Новог Пазара, командант специјалне бригаде „Зукини борци” или „Зулфикар” састављене од лица из Санџака, Фоче и муџахедина из арапских држава. Поседовао лични затвор за Србе на Игману. Одговоран за убиства око 13 лица српске националности у раздобљу од 25. фебруара до 25. маја 1993; Мурат Кахровић, Сјеница, помоћник команданта Прве санџачке бригаде у Сарајеву; Бећир Скробановић из Пријепоља, један од руководилаца тзв; Зелених беретки у Соколовића колонији; Рамиз Делалић-Ћело из Прибоја један од организатора и непосредан учесник у нападу 1. марта 1992. год. у Сарајеву и убиству Николе Гардовића; Рамиз Пљакић, из Сјенице, командант у Посавини по злу познате 108. „легендарне” бригаде Армије БиХ.

Према досадашњој пракси органа гоњења и тужилаштва Република Србија је за таква лица најсигурнија држава. Годинама власти Србије хапсе и прогоне Србе које испоручују или Хашком трибуналу или истражним органима и судовима БиХ и Хрватске, или им овде суде. Прогоне и отпуштају са посла чланове њихових породица. Не обазиру се чак ни на то да ли су у питању држављани Србије. Суди се, по неком правном основу, и страним држављанима, али увек и искључиво српске националности. Једини критеријум за хапшење је да је Србин и да га бар неко окривљује. За тај посао основане су и специјалне правосудне установе. Не може се схватити да власти Србије не истражују злочине својих држављана почињене над лицима српске нације у БиХ или Хрватској. Овај народ интересују разлози због којих се у Србији не процесирају, макар и у одсуству, лица која су одговорна за злочине над Србима. Где су међународне потернице за тим лицима. Међутим, да су толику приљежност органи гоњења и судови показали и према Санџаклијама данас Бакир Изетбеговић не би имао коме да дође и – на обострану жалост – вероватно би изостала и његова посета Новом Пазару.

Краћа верзија овог текста објављена је у „Новостима“


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-844

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s