Излагање на трибини „Разговори о Сребреници“ у организацији Српског удружења „Ћирилица“, 20. јула 2016.

За Републички центар за истраживање ратних злочина Владе Републике Српске урадио сам Студију „Сребреница велика обмана“. Коју сам предао 2010. године. Упознат сам да је урађена Радна верзија, која ми је достављена у две варијанте. Знам да су многи са њом упознати, али не знам ко је све користи.

Студију сам радио на основу Идејног и Радног пројекта који су прихваћени у Центру 2008. године.

Ово дело обухватило је анализу основних аспеката политичког деловања политичких снага трију народа у Босни и Херцеговини који су били у директној функцији војног организовања и изазивања оружаних сукоба. Тежиште је на специфичности војног организовања сукобљених страна, посебно у Подрињу, као и основном карактеру борбених дејстава која су изводиле сукобљене стране. Истраживање је обухватило борбена дејства која су изводиле муслиманске снаге, с тежиштем на монструозним злочинима почињеним над припадницима српског народа, пре и после проглашења заштићених зона, као и карактер операције „Криваја – 95”.

Дакле, дело се односи на ток наведене операције, односно на ангажовање снага Војске Републике Српске у тој операцији са војног аспекта. Кроз дело се сагледава начин ангажовања дела Дринског корпуса, који је био у функцији наношења губитака непријатељским оружаним снагама, што је и смисао борбених дејстава.

Коришћени се сви документи, до којих се могло доћи, који изричито говоре о формирању и организацији, те начину употребе муслиманских оружаних снага, посебно они документи којима се регулише деловање тих снага на подручју Подриња, као и извештаји из којих су видљиви резултати тих деловања.

У свим сегментима дела тежиште је на политичким и војним документима чији су аутори команде, јединице, установе и појединци Федерације Босне и Херцеговине и припадници Уједињених нација, као и други страни аутори који указују на реалну слику о Сребреници.

Кроз студију се аргументовано доказује:

* Догађаји у Босни и Херцеговини 1992 – 1995. године последица су развоја догађаја на територији Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, које ја изазвала самопроглашена међународна заједница, предвођена САД у складу са Доктрином изазивања и управљања кризама.

* Срби нису извршили агресију на Босну и Херцеговину јер они вековима живе на тим просторима.

* Настанак Републике Српске, а с њом и Војска Републике Српске, последица реаговања српског народа на акције које су предузимали муслимани и Хрвати

* Војска Републике Српске настала као последица развоја догађаја. Није формирана од Југословенске народне армије него је резултат самоорганизовања српског народа за одбрану У њу су одмах или касније ступили припадници Југословенске народне армије. Међутим, већину старешинског састава су чинили припадници Територијалне одбране и војно способно становништво

* 28. дивизија са седиштем у „Демилитаризованој зони Сребреница” имала је шест бригада, са укупно 7.004 припадника, а додајући томе резервни састав и евидентиране војне обвезнике укупно око 18.000 људи.

* Руководство Странке демократске акције најавило је стварање апсолутне превласти и прекида веза босанско-херцеговачких Срба са Србијом. Намера је била повезивање Подриња са Рашком области, у склопу реализације идеје о тзв. Зеленој трансверзали.

* Након заузимања српских села и егзодуса српског народа јануара 1993. године када су пали Скелани и група српских села у Кравици, престао сваки облик живота српског народа у ужем делу средњег Подриња.

У Средњем Подрињу муслимани су настојали организовати живот искључиво у складу са одредбама Курана и „Исламске декларације” Алије Изетбеговића.

Стање у Средњем Подрињу је било неприхватљиво за Србе, јер у таквом стању није било никаквог облика политичког живота Срба. Контролом Средњег Подриња муслиманске паравојне јединице, а касније Армија Босне и Херцеговине, нарушиле су и битно угрозиле јединствену операцијску основицу Војске Републике Српске, раздвојивши источну Херцеговину од источне Босне.

Одзив муслиманског становништва у овим крвавим походима, добровољан или принудан, изненадио је својом масовношћу и послушношћу. Сви до сада изведени напади били су по правилу претходно припремљени, спровођени као по написаном сценарију и уз велики број добро наоружаних нападача, праћених пљачкашима.

Док је трајало убијање и иживљавање над недужним жртвама застрашујуће су изгледале хорде фанатизованих цивила, мушкараца, жена и деце. Уз, за обичан људски ум, непојмљиво „алакање”, вику и дреку у завијајућем тону, жене су ударале у тепсије, тигање и шерпе, проламали су се покличи: ”Алаху егбер”. Крв се ледила у жилама нападнутог становништва.

Хронолошки гледано, први су се на удару нашли беспомоћни мањи српски засеоци, потом сасвим усамљена српска села у муслиманском окружењу и тек на крају компактна српска подручја. Ни дани у којима су извођени напади нису били препуштени случају. Бирали су се православни празници и породичне славе или дани интензивних пољопривредних радова, док су мештани били опуштени или заокупљени текућим бригама и пословима.

Етничко чишћење српских територија у општинама Братунац, Милићи, Сребреница и Скелани муслимани су започели нападом на мале засеоке Гниона, Бљечава и Метаљка. Уследили су напади на већа српска села: Рупово Брдо, Лозница, Ратковићи, Брежани, Загони, Крњићи, Магашићи, Јежестица, Подравање… У том периоду и у тим походима на српска насеља муслимани су опустошили све што су затекли, и из дана у дан ширили своју територију. После само шест месеци ове етничке инвазије, Срби су у свом поседу задржали свега десетак села. За то време су муслимани запосели више од 30 етнички чисто српских села и све засеоке у мешовитим селима и месним заједницама. Али, тиме још није био достигнут врхунац етничког чишћења ових територија.

У јануару 1993. на Божић и наредних десетак дана, и последња велика српска подручја, као што су Кравица и Скелани са околним селима, постали су жртве бесомучних напада, спаљивања и уништавања. Муслиманска агресија достигла је максималне домете на овим подрињским просторима.

О тим тешким данима по српски народ Подриња, Ратко Младић изјавио је Љиљани Булатовић: „Јуна 1992. босански Срби су умирали. Више од стотину села је горело на нашој страни Дрине места која више не постоје као Ратковићи, Факовићи, Скелани… Жене и деца су убијани. Старији људи су живи бацани у пламен који је буктао на месту где су некад били њихови домови…”.

* Стање у средњем Подрињу било је неприхватљиво за Србе. Српски народ је морао донети стратешку одлуку да се то стање измени.

* Муслимани нису придржавали режима заштићене зоне, нити су их у томе контролисале нити спречавале снаге УНПРОФОР-а. Напротив, муслиманске снаге из Сребренице, уз прећутну сагласност снага УНПРОФОР-а, користиле су режим заштићене зоне као базу за предузимање офанзивних акција према Војсци Републике Српске и преосталом српском становништву. Након акција, муслимани су се повлачили у безбедну зону и стављали под заштиту УНПРОФОР-а. У тим акцијама, за време трајања режима заштићене зоне, убијено је на десетине српских војника и полицајаца, на стотине је рањено, осакаћено или заробљено и одведено у бројне приватне затворе у Сребреници и око Сребренице.

* Снаге 8. оперативне групе/ 28. дивизије Копнене војске из заштићене зоне интензивно су изводиле нападна и препадна дејства на положаје Војске Републике Српске и на незаштићена српска села на подручју Братунца у Скелана. У тим дејствима страдао је велики број српских бораца и цивила. Војска Републике Српске није могла толерисати такву ситуацију и стално јачање 28. дивизије. Упућено је низ упозорења команди УНПРОФОР-а и муслиманским снагама у Сребреници, али није било позитивних резултата. Зато је донесена одлука да српска војска предузме операцију ради стварне демилитаризације. Била је то легална војна операција, до које не би дошло да је подручје Сребренице било стварно демилитаризовано.

* Муслимани планирали да пређу у општу офанзиву и само је било питање дана када ће снаге из Сребренице кренути у напад и покушај спајања са снагама у Тузли.

* Снаге 28. дивизије биле су организоване, опремљене и наоружане и могле су дуго да се бране, јер су биле распоређене на терену повољном за организовање упорне одбране.

* Операција „Криваја 95“ изведена у складу са начелима извођења нападних дејстава и у њој није дошло до прекомерне употребе силе, јер је однос снага био повољнији у корист браниоца. Нпр. за извођење операције планиран један борбени комплет артиљеријске муниције, Хрвати су у „Олуји“ планирали пет борбених комплета, и пола борбеног комплета за тенкове, противоклопна и противавионска оруђа.

* До напуштања Сребренице није дошло услед развоја догађаја на бојишту, него због одлука руководства Сребренице, уз прећутну сагласност руководства Федерације, да то учини из других разлога.

* Политичко и војно руководство оставило и становништво и војску Сребренице са намером да се доживи оно што се доживело и да се испуни Клинтонов услов „да ће НАТО интервенисати када Срби убију 5.000 муслимана“.

* Снаге 28. дивизије кренуле су у пробој, оставивши становништво, у коме су морале претрпети велике губитке и који је са војничког гледишта потпуно неприхватљив. У том пробоју су и претрпеле губитке и сви су они приказани и приписани као злочини Србима.

Карл Билт у књизи „Мисија мира” на стр 103. тврди да је „ у току једне недеље, у борби по шумама, крај путева у зонама Сребребнице и Тузле живот изгубило око 4.000 људи”. Нуриз Селимовић изјављује: „Цијеним да смо имали 4-5 хиљада губитака војно способних људи.” Сведочећи пред истражитељима Хашког трибунала, Жан Руез је изјавио да је у месту Баре погинуло 800-1.000 муслиманских војника из колоне. Изјаве Ибрана Мустафића су већ свима познате.

* Положаји батаљона Зворничке пешадијске бригаде, посебно батаљонских ватрених група и бригадне артиљеријске групе омогућавали су да Бригада штити јаком ватром пролаз и нанесе велике губитке колони 28. дивизије која се кретала долином Баљковице ка Незуку. Све околне доминантне положаје држале су снага Зворничке пешадијске бригаде. Нажалост, и међу српским самопроглашеним војним стручњацима има оних који тврде да то није тако, а да никада нису видели терен на коме се све то дешавало.

* Злочина у операцији и након ње над муслиманима било је, али они нису ни планирани ни организовани и последица су развоја догађаја, па и огорчења које је изазвало муслиманско дивљачко оргијање по српским селима Подриња с циљем уништења свега што је српско.

* Број жртава енормно је увећан, о чему говори низ изјава компетентних личности, посебно директних учесника догађаја – политичких и војних представника Уједињених нација.

* Извршени су бројни злочини над Србима, што се доказује документима страних аутора и документима муслиманских аутора (институција и појединаца), као и изјавама очевидаца и чланова породица страдалих у овим злочинима.

* У доказивању злочина над Србима користили су се сви судски документи до којих је могло доћи (оптужбе, пресуде, обдукције, сведочења, изјаве…).

* За злочине над Србима, у суштини, није нико одговарао.

Посебан циљ рада је да се докаже да је масакр над српским народом у околини Сребренице, боље речи Средњег Подриња, почињен, иако се о томе мало говори у свету, јер јавност и западни медији то не желе да знају. То је истина коју треба свету показати, нажалост и неким Србима, посебно актуелним политичарима међу њима.

Придржавајући се постављених циљева у делу су обрађене узроци који су довели до изнуђене операције „Криваја 95” и догађаја за време њеног извођења, као и после ослобађања Сребренице до којег је дошло због неочекивано слабог отпора снага 28. дивизије и, практично, њиховог напуштања енклаве из много неразјашњених разлога. Ти разлози у делу презентирају сами муслимански извори и извори страних медија кроз коментаре истакнутих политичких и војних личности.

Посебно се наглашава одлука да се снаге 28. дивизије, заједно са цивилима, пробијају ка Тузли што је довело до великих губитака у борбама са снагама Дринског корпуса, које су биле приморане да спрече спајање ових снага са снагама 2. корпуса Армије Босне и Херцеговине, али и у међусобним обрачунима екстремиста – злочинаца који су знали шта их чека ако се предају или буду заробљени и оних који су сматрали да се треба предати. Наглашено је да је до међусобних обрачуна долазило и због међусобних несугласица у Сребреници до којих је долазило у борби за власт.

Све те губитке, муслимани и они који су их подржавали и довели у овакву ситуацију приписали су Србима као злочине што су неоправдано и под нејасним околностима почињени над заробљеним муслиманима на територији општине Сребреница, Братунца и Зворника.

На оправдавајући и не негирајући почињене злочине над муслиманима, у делу се наглашавају злочини над Србима Средњег Подриња чињеним пре успостављања „заштићене зоне Сребреница”, али и после тога, нажалост, користећи ту „заштићену зону” као полазну основицу за нападе на Србе и базу за склањање под заштиту припадника УНОРОФОР-а, који нису предузимали готово никакве активности да то спрече, а поставља се питање да ли су и могли с обзиром на бројно стање.

У овом раду коришћени су резултати рада аутора Миливоја Иванишевића, Слободана Дурмановића, генерал-потпуковника др Радована Радиновића, пуковника др Станка Нишића, Љиљане Булатовић, Ричарда Батлера, те војних експертиза рађених за одбрану оптужених за догађаје у Сребреници и текстова са интернета. Посебно су били корисни документи које је на интернету објавио хрватски генерал Слободан Праљак.

И на крају, рат против српског народа није завршен. Он се у миру наставља другим средствима, а признање геноцида представљало би коначан пораз целог српског народа и довело би у питање опстанак не само Републике Српске него и Србије.

Аутор је контраадмирал у пензији

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-82Q

Categories: Противу дезинформација

Tags: Бошко Антић, Сребреница