Војислав М. Станојчић: „Пропала мисија” професора Манделбаума или Још једна западна слика злих Срба

Слободан Милошевић као „Балкански касапин“ (Аутор: Nilsson-Maki, Kjell)

Слободан Милошевић као „Балкански касапин“ (Аутор: Nilsson-Maki, Kjell)

Србија и српски народ, уопште, немају много среће са западним ауторима који пишу о догађајима на територији бивше СФРЈ у последњој деценији прошлога века и првим годинама овога. И кад су ти писци окићени звучним академским титулама и признањима, уз многобројна и хваљена дела, они се често одликују површним или злонамерним приступом (или и једним и другим), па их је тешко озбиљно схватати. Што, међутим, никако не значи да њихова дела немају утицаја на читаоце код којих стварају и одржавају већ устаљену слику о злочиначком српском народу.

Ако се у првим годинама грађанског рата у Југославији и могло говорити о недостатку неопходних података и доказа за утврђивање истине, данас то свакако није случај. До многих важних чињеница дошло се накнадно и после свеобухватног истраживања. Међутим, западни аутори често остају при својим првобитним оценама, не пада им на памет да их исправе, већ их једноставно преносе из једне књиге у другу. Из чега се лако може закључити да се чврсто придржавају онога што су прогласили за истину и да их у томе ништа не може поколебати.

Један од таквих писаца је и Мајкл Манделбаум, професор америчке спољне политике на универзитету Џон Хопкинс за међународне студије у Вашингтону. Његова књига „Пропала мисија” објављена је ове године у издању издавачке куће „Оксфорд јуниверзити прес”. Професор Манделбаум у њој оштро критикује неуспешне покушаје америчких републиканских и демократских председника који су последњих неколико деценија настојали да по своме укусу преобликују владе и државе широм света, мешајући се – или подстичући – у многобројне војне интервенције од Сомалије и Босне до Кине, Ирака и Либије

Насловна страница књиге "Пропала мисија"

Насловна страница књиге „Пропала мисија“

Те „добронамерне” акције Беле куће можда је најсажетије објаснила, нама по злу добро позната, Медлин Олбрајт: „Сједињене Државе имају неизбежну одговорност да изграде свет мира и окончају ужасне неправде и околности које још муче цивилизацију”, те се последице оваквог приступа непрестано осећају широм Планете, где год су „угрожени амерички животни интереси”.

„Пропала мисија” састоји се од шест поглавља, од којих је за нас најинтересантније друго, „Хуманитарне интервенције”. У њему је описана умешаност амерички администрације у ратне сукобе у Сомалији, Руанди, на Тахитију, у Босни и на Косову (и Метохији, разуме се).

Неколико примера са страница овог поглавља посвећених грађанским ратовима на тлу бивше Југославије довољно је да се посумња у добронамерност и објективност професора Манделбаума.

Ваљда не желећи да читаоце замара ситницама и сувишним објашњењима, он им је распад СФРЈ укратко и овако објаснио: Пошто Словенци и Хрвати више нису желели да живе у заједничкој држави, они су прогласили отцепљење. Срби то нису хтели да прихвате, желели су да Југославија опстане. Због тога је почео рат. За њега су, према томе, криви Срби. Ваљда зато што у САД владају друга правила, професору није пало на ум да се запита како би Бела кућа реаговала на одлуку, рецимо, Калифорније и Тексаса да прогласе независност.

Као што су за грађански рат у Словенији и Хрватској криви, Срби су исто тако, према М. Манделбауму, „били одговорни или се сматрали одговорним” за смрт сарајевских цивила који су чекали у реду за хлеб, али и за бомбардовање пијаце Маркале у два маха, „што је изазвало Белу кућу да предузме војну интервенцију како би заштитила Муслимане од бруталне српске агресије“. (Иако има војних експерата који сматрају да су Маркале бомбардовале снаге Алије Изетбеговића, њих аутор „Неуспеле мисије” не помиње. Довољно му је што су Срби „сматрани за одговорне”.)

У време док је још било изгледа да се сукоб три нације у Босни заврши мирним путем, лорд Карингтон и португалски амбасадор Кутиљеро предложили су склапање мировног споразума између Срба, Муслимана и Хрвата. Њихови представници, Радован Караџић, Алија Изетбеговић и Мате Бобан, потписали су га 18. марта 1992. године.

Изгледало је да је мир на помолу. И био би вероватно остварен да десет дана касније у Сарајево није допутовао последњи амерички амбасадор у СФРЈ Ворен Зимерман, доносећи Изетбеговићу поруку Беле куће. После њиховог састанка, Изетбеговић је повукао свој потпис са мировног споразума, а рат се разбуктао. Зимерман је касније оповргавао тврдње да је Клинтонова администрација обећала потпуну независност за Муслимане ако Изетбеговић повуче потпис, те се о њима не може рећи ништа поуздано. Остају, међутим, чињенице да је Зимерман утицао на Изетбеговића да промени своју одлуку, а Бела кућа се отворено ставила на страну Муслимана.

Мајкл Манделбаум

Мајкл Манделбаум

Необично је што професор Манделбаум уопште не помиње Зимермана, док неуспех мировног споразума објашњава реченицом: „До одбацивања плана дошло је услед тога што се три стране нису се могле сложити око појединих тачака.”

Године 1999. САД и њени НАТО савезници предузели су војну интервенцију на Косову. У рату против Србије отворено су помагали ОВК, коју су у претходним годинама прогласили за терористичку организацију. Бела кућа је, како пише у „Пропалој мисији”, у почетку сукоба била за то да се одржи постојеће стање, али је касније променила мишљење „увидевши да се ОВК бори за независност и да је та борба праведна”. Занимљиво је и то да је, некако успут, интервенција на Косову испала од користи и по „угрожене животне интересе САД”. Оне су на територији Србије, у близини Урошевца, саградиле велику војну базу „Бондстил”, о чему у овој књизи нема ни речи.

С друге стране, њени читаоци могу да сазнају како је на Косову муслиманско становништво у већини још од 1455. године, од почетка турске окупације која је трајала непрекидно до 1912. Шта се на тој територији дешавало пре доласка Турака, професор не каже, претпостављајући да то није ни занимљиво ни потребно знати, али, ипак, напомиње да је „Косово имало важну улогу у српској верзији њихове националне историје”. Уз све остало што аутор нуди читалачкој публици o Србима, чини се да би желео да их представи као неизлечиве митомане.

Његова схватања, сама по себи, нису много значајна и опасна. Невоља почиње када их он представља читаоцима или предаје својим студентима.


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-820



Категорије:Противу дезинформација

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s