Зоран Чворовоић
Теза по којој се нигде у Европи не осећа терет историје у свакодневном животу људи као што је то на Балкану, представља једно од општих места у духовној биографији старог континента. Од свих балканских покрајина, пулс историје најјаче удара у Босни и Херцеговини, јер је у овим земљама све саткано од прошлости и дели се по шавовима насталим у прошлости. Ту жива река историје, као каква понорница куља испод порозне образине савремености, чекајући само погодан тренутак да избије на површину. Босна и Херцеговина је не само географско, већ и расно (по В. Ћоровићу, БиХ је најчистија балканска словенска земља[1] и егзистенцијално чвориште Балкана. Отуда од развезивање босанског чвора, који ће пуцати по историјским шавовима, овим или оним, зависи политичка будућност целокупног Српства и Балкана у ери која је наступила после краха банкократског пројекта униполарног света.
У истој недељи, два балканска историјска окупатора су представила своје визије Босне и Херцеговине – Аустријанац Валентин Инцко и Турчин Ахмет Давутоглу.[2] У њима није било ничег новог, што се већ није чуло и видело у последњих двеста година. Заједно са речима које буде сећање, Балканом се ширио познати задах трулежи, који је допирао из трошних империјалних здања Беча и Истанбула. У другој деценији 21. века Беч се поново, као и у 19. веку, иступајући у име западне, римокатоличке и протестантске ЕУ-Европе, сложио са оријенталним Истанбулом када је у питању будућност БиХ и Балкана. Кључ за разумевање заједничке Инцкове и Давутоглуове балканске политике налази се у речима „уједињена Босна и Херцеговина”. Аустријанац и Турчин су говорили исто, а при том су мислили на различито. Исто онако како су то чинили током 19. века. Јер за Инцка, који се у име чиновништва западне псеудоимперије обраћао са катедре Савета безбедности, унитризам је улазница за улазак БиХ у евроатлантски клуб западне цивилизације, и то за место на њеној колонијалној југоисточној периферији („ЕУ примиће БиХ само као јединствену државу”); док је за Давутоглуоа, који је у главном граду Српске певао ратоборну химну неоосманизму („када у вашој земљи некоме крене крв на нос, у Турској крене из жиле куцавице”), унитаризам јемство да ће Сарајево, Мостар и Бања Лука остати неотуђиви део јединствене турске баштине („Бања Лука се не може одвојити од Сарајева, нити Мостар од Сарајева”). Давутоглу је у Бања Луци нимало дипломатски поручио присутним српским политичким и црквеним званичницима, да „су (Турци) били овде, да су сада овде и да ће бити заувек”. Призивањем на крају обраћања Алијине душе и душа шехида из Сребренице, Давутоглу није оставио ни најмање сумње у то чија треба да буде јединствена Босна и за кога у њој неће бити места. И Инцкова унитарна Босна би испод званичног псеудолибералног, „грађанистичког” вела имала исти изетбеговићевско-шехидски темељ и дух. Ко у то не верује, нека погледа етнички и верски лик данашњег федералног Сарајева, кога је у име одбране грађанских вредности штитила и подигла на престоничке ноге ЕУ и САД.
Оно што је из угла културологије неспојиво, у босанској политичкој касаби је могуће. Касаблије слушају час тактове ЕУропске, а час тактове неоосманистичке партитуре, обе спеване у славу јединствене БиХ. Налик фантастичној сцени, која симболиком превазилази и филмску машту генијалног Кустурице, а која се у дану слома југословенске краљевине и уласка немачког окупатора, 17. априла 1941, одиграла у сарајевској чаршији. Очевидац догађаја о томе пише: „Како сам био другачије узбуђен истог дана када сам чуо немачку музику која је свирала пред Већницом! Она свира, а муслимани, начичкани на кеју, није да пљескају, него се хори и преко Миљацке. Нарочито је био буран пљесак када су одсвирали марш из Фауста. Е то је било за причу.”[3]
Фесови и чакшире, који се њишу у такту Вагнерове увертире и одзвањају кроз пролећни ваздух испуњен тешким слаткастим воњем лоја и лука, над касабом што се шћућурила на крају централног балканског поља – сцена којом отпочиње једна од многих окупација Балкана. Нибелуншка моћ Вагнерове музике подигла је у Сарајеву замрли оријентални мрак проклете босанске авлије, а онда су српским главама биле напуњене јаме-безданице.
Тама јама-безданица зјапи и из Инцкове ЕУропске и Давутоглове неоосманистичке партитуре о јединственој Босни. Обе партитуре су компоноване у славу ропства, јер је кроз историју јединствена БиХ била еуфемизам за окупирану БиХ. Бранећи 1878. Босну и Херцеговину од националног ослобођења и уједињења са Кнежевином Србијом, Аустро-Угарска је окупирала ове покрајине. Национално ослобођење се представљало као распарчавање, а одржавање окупације као очување целовитости. Само је окупациони режим могао да заустави природан процес враћања аутентичног (средњовековног) народносног и духовног лика БиХ, који је почео да копним под тежином вишевековне турске окупације. Са окупацијом ових централних балканских провинција, забијен је колац у срце Српства и целокупног Балкана. Отуда је сасвим логично што је после окупације БиХ од 1878., дошла и незванична политичка и економска окупација Миланове Србије; у виду тзв. Тајне конвенције и Трговинског уговора од 1881. који су Србију довели у положај аустро-угарског протектората.
Пошто теза о јединственој БиХ служи њеном поробљавању и духовном асимиловању, фронт борбе против окупације, неоосманистичке или ЕУропске свеједно, не би смео да иде искључиво линијом верског разграничења. Јер, по Инцковој и Давутоглувљевој партитури не би данас играли ни Осман Ђикић, Мустафа Голубић, Скендер Куленовић, Меша Селимовић. То је музика уз коју буја ново „хрватско цвијеће” у ЕУропској амбалажи, налик оном из 1941. године.
Да се борба против јединства=окупације у БиХ не поклапа са линијом верско-народносног разликовања, најбоље показује улога несрећног Савеза за промјене. Ово разбарушено друштво, скупљено по мерилима и укусу Крлежине балканске крчме, музицира по тактовима ЕУропске и неоосманистичке композиције у славу јединствене=окупиране БиХ. Зато ће се 14. маја у Бања Луци на скупу Савеза за промјене осетити атмосфера Сарајева из априла 1941. Само ће уместо Вагнера, одзвањати музика Инцкове, а у даљини и Давутоглуове партитуре.
Тако је захваљујући изуму „наранџастих” револуција постало могуће да се у народу-заточнику слободе јавно окупе људи који ће у име наводне борбе за индивидуална политичка права подржавати укидање колективне политичке слободе. Ипак, гласови из источног дела Републике Српске говоре да је псеудодемократска „наранџаста” маска Савеза за промјене добрим већ начета, те да се испод ње јасно назире искежена јединствена=окупирана БиХ. Зато аутобусе за рушење Српске, и још понешто друго, већ траже с оне стране Дрине.
Као и далеке 1878. године и данас од краха окупаторског, ЕУропског и неоосманистичког пројекта јединствене БиХ зависи ослобођење саме Србије од НАТО окупације! Да ли су тога свесни Срби с ове и оне стране Дрине или од дрвета (=Додика) не виде шуму?
Наслов: Стање ствари
(Фонд стратешке културе, 9. 5. 2016)
________________________________
[1] В. Ћоровић, Босна и Херцеговина, Београд, 1989, стр. 1;
[2] http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:372805-Incko-BiH-samo-jedinstvena-moze-u-EU;http://balkans.aljazeera.net/vijesti/banja-luka-svecano-otvorena-ferhadija
[3] М. Јовановић Стојимировић, Дневник: 1936-1941, Нови Сад, 2000, стр. 501-502.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7AR
Categories: Преносимо
Оставите коментар