Када сам радио у државној банци ЈУГОБАНКА БЕОГРАД, железара у Смедереву се звала МЕТАЛУРШКИ КОМБИНАТ СМЕДЕРЕВО – МКС и била је наш комитент.
Југобанка је била једна од банака која је учествовала у њеном финансирању.
Читаву документацију сам пажљиво изучио, јер је тај предмет односа са банкама, које су чиниле конзорцијум за финансирање МКС-а, био у мом Одељењу за међубанкарске односе, тржиште новца, хартија од вредности и односа са Народном банком.
Гестор банка је била ИНВЕСТБАНКА и преко ње су ишла сва финансијска средства конзорцијума банака, које су добили политички налог да се санирају губици МКС.
Санирање губитака је значило да су државне банке биле обавезне, сходно одлукама политичких номенклатура у држави, да свака банка, што из својих личних средстава, што из пренетих средстава примарне емисије, пренесе кредитна средства МКС-у .
МКС је плаћао ниске каматне обавезе, које су биле далеко од тржишних камата, али главницу није могао да враћа.
После извесног времена, почели су проблеми и са плаћањем камата.
Тада се прибегло опробаном моделу куповине социјалног мира и замазивања очију јавности да је Железара ликвидна.
Доспеле главнице за отплату и неплаћене камате су покриване тако да је за исти збирни износ, доспелих обавеза главница и камата, банка одобравала нове кредите.
Дуг се увећавао, банка је лажно водила у својим билансима да је Железара уредно измиривала своје обавезе.
Производња је правила губитке.
Тако сам 05.12.1989 године, тргујући новцем на финансијском тржишту Југославије, добио наређење председника банке да хитно пустим МКС-у износ од 10 милиона марака за премошћавање неликвидности. Тачније, за исплату палата.
На моје питање, зашто једној неликвидној фирми, која нам већ дугује 70 милиона марака, пуштамо нове кредите, које она, према мојој рачуници, не може никако да врати, уследио је одговор да је то наредба председника.
Ког председника? Зар ти ниси председник банке?
Нашег председника! Не прави се блесав!
Ко је то НАШ председник? Ти си једини председник у банци.
Наш председник је – СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ!
То је његова наредба?
Да.
Какве он везе има са нашом банком? Он није председник наше банке? Не може да нам наређује шта ћемо ми да радимо са нашим парама.
Немој да губимо време на јаловим расправама, пусти хитно тај налог. Људи треба да приме плате.
Нећу!
Молим?!?
Нећу да потпишем тај налог!
Нећеш?!? Мораш да потпишеш!
Не морам! Потпиши ми наредбу да морам да потпишем налог. Хоћу да имам писмени траг.
Ти ниси нормалан! Нећу ништа да ти потпишем! Налог мора за сат времена да оде…..
Нећу да потпишем! Нађи нека потпише неко други. Одбијам да потпишем!
Ти си луд!
Луди су они који нам наређују да бацамо новац у бунар без дна.
Немој да ме зајебаваш! Потпиши!
Нећу! Одбијам да потпишем! Нећу више ништа да потписујем. Напуштам банку!
Тако сам у 9,25 напустио државну банку.
Нисам могао да пређем преко својих принципа.
Отишао сам у приватнике.
Шта се променило у Железари Смедерево, осим имена.
Иста пословна логика је остала до данас.
Податак да је Железара од свог оснивања прогутала 15 милијарди долара је застрашујући.
О бандитској приватизацији сам све већ написао.
И?
Ништа. Сви су намирени. Железара сигурно тоне у своју пропаст.
Сви губици остају пореским обвезницима Србије.
Власници се мењају, извлаче капитал и дугове остављају држави.
Доведен је страни менаџмент пре две године, за које смо тврдили да су преваранти, док их је премијер Србије величао као највеће стручњаке, направили су још веће губитке.
И?
Ништа.
Ти губици су остали држави.
Кинези нису хтели да прихвате те губитке.
Какве су намере Кинеза?
Врло сам скептичан према њиховим намерама.
Читава индустрија челика је у великом паду.
Кинеска производња пада и затварају се челичане у Кини.
Откуда одједном та потреба да се преузме Сартид?
Нешто се иза брада ваља.
Како је наш премијер и политичари познати као дилетанти на светском тржишту, којима се смеју пословни људи, онда очекујем јако лош аранжман са Кинезима.
Железара прави годишње губитке од 80-100 милиона евра.
За толико их држава субвенционера.
Србија се задужује и новац из кредита усмерава на губиташе.
Тако Србија постаје губиташ.
То је сигуран пут да сви пропаднемо.
Када новац дајете из кредита губиташима, онда држава мора да враћа узете кредите.
Али, не завршава се само на томе.
Држава мора да покрива и настале губитке из производње.
Шта ће нам производња која прави губитке?
Који је интерес државе да покрива толике непрестане губитке?
Политичаре се ваде на 5.500 радника који раде у Железари.
То би, наводно, био велики социјални удар на Смедерево.
И тако се наставља погубна политика задуживања и прављења дугова.
Све док Србија не банкротира.
Бојим се да Железара тада не заврши у сопственим пећима.
Неко ће истопити Железару и ставити тачку на ову промашену инвестицију.
Шта предлажем?
Шта је решење?
Мислим да треба да се направи наш домаћи стручни тим.
Нешто слично што смо имали за РТБ БОР.
Тада сам био координатор тог стручног тима.
Успели смо да направимо за 45 дана комплетну и детаљну анализу РТБ БОРА и предложили решења кроз Нову стратегију.
Све што сада раде Канађани и Американци на подручју Бора и околних општина само доказује исправност наше стратегије о рудним богатствима која се тамо налазе.
Значи, задатак Стручног тима је да направи пресек стања компаније са 30.04.2016.
Мора да направи попис имовине, нову процену капитала и финансијски пресек свих обевеза.
Стручни тим треба да за анализу тржишта и мора да изнесе реалан положај Железаре на светском тржишту и њене перспективе.
Урађена анализа мора да одговори – да ли Сартид има перспективу да сам послује, без помоћи државе или нема никакве више перспективе.
Ако има перспективе за даље пословање, треба га оставити да то покаже на тржишту.
Ако нема могућности за даље пословање, ако наставља да сваке године прави губитке од 100 милиона евра, које порески обвезници морају да покрију, онда се мора да иде на конзервирање и затварање Железаре.
Боље да Железара ништа не ради, него да прави губитке од 100 милиона евра и да тражи од државе да јој држава покрива те губитке.
Шта са радницима?
Предлажем да се тих 5.500 радника преквалификује за нове послове, осим оних који треба да оду у пензију.
Радницима који одлазе у пензију треба обезбедити отпремнине.
Радници који могу да раде, тачан број ће се утврдити анализом, добијају од државног фонда за развој по 50.000 евра као кредит на 10 година, без камате, који ће им послужити да отпочну нови бизнис.
Држава ће тим радницима помоћи да се образују за нове делатности, да отпочну неку пољопривредну производњу или неки приватан бизнис, који мора да им обезбеди да од тога посла могу да живе.
Држава може те раднике у прве три године ослободити плаћања било каквог пореза, све док не стану на своје ноге и почну сами да производе и живе од нове производње.
Шта се добија овим решењем?
Држава више не улаже у губитке Железаре.
Решава се трајно судбина Железаре.
Решава се социјални проблем свих радника.
Нико не остаје на улици.
Сви су збринути.
Или одласком у пензију и исплатом отпремнине или покретањем приватног бизниса.
Они који раде, уместо да празне буџет и троше паре пореских обвезника, пуне буџет својим радом и постају независни од државе и државних субвенција.
Шта са Железаром?
Добро треба све промислити и изучити.
Важно је да она више не прави губитке.
Важно је да се заустави тај негативан тренд.
Ако детаљна стручна анализа покаже да нама Железара тренутно не треба, нека стоји конзервирана и чека нека боља времена.
Ако бољих времена има за Железару.
Ако се утврди да Железара више нема разлог постојања, онда можемо да се ослободимо Железаре.
Постоје разни начини. То треба тек одлучити када се добро све промисли и изанализира.
Како почети?
Детаљни преглед пацијента.
Одмах.
Стручни тим домаћих лекара.
Рок 15 дана.
Након тога, све ће бити јасно.
Потом све анализе морају бити јавно објављене.
Београд, 04.05.2016
(Фејсбук страница Бранка Драгаша)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7zU
Categories: Преносимо
Како су медији јавили, кинеска компанија је купила сву имовину Сартида.
Кинези нису купили правно лице, Сартид као фирма са својим дуговима остаје у власништву државе, држава ће сада враћати дугове које је направио тај ”успешни” менаџмент.
Кинези су купили само имовину железаре, и запослиће раднике.
Дакле, то више није наш проблем, све док Кинези не дођу и кажу ево продајемо вам нашу фирму са имовином железаре за 2 евра. Ако до тога дође, решење је катанац, али би пре тога неко морао да припреми план шта да се ради са пар хиљада радника. Једно од решења је, пошто је то много леп крај, бављење пољопривредом, и искористити више потенцијал луке Смедерево и Дунава…
Чиме би гарантовали они који би добили од државе 50.000 евра за покретање посла да ће их вратити? Шта ако не могу да врате, и не врате? Имаће држава неколико хиљада људи више у затвору? Каква је корист од тога?
Да ли је Смедерево као тржиште довољно велико да прими неколико хиљада нових предузећа? Још, на пример, сто пицерија, и сто кројача, и сто винарија, и 500 произвођача зелене салате, и сто сервиса за прање аутомобила, и сто палачинкарница, и сто хемијских чишћења, и сто … ?
@cp6cku
Према вама, радници железаре су неспособни идиоти.
Некоме је довољно и 10 000 евра, и пре свега за пољопривредну производњу, за производе који би одлазили на тржишта ван Смедерева. Затим, може се изградити фабрика хране у којој би се запослио део радника (на пример, возачи, комерцијалисти, рачуновође…), а део радника би прешао у кооперанте, уз подршку за покретање производње, и снабдевао фабрику са сировинама. А свакако ће део радника у наредних пар година отићи у пензију или бити пред пензијом, ако и Кинези доживе неуспех. Па се не брините ако се догоди да десетак радника не врати кредит који би добили. И ако не врате, не треба да иду у затвор због тога.
Губи се из вида ланац металопрераде који зависи од српског челика. Та грана, наоко невидљива, још увек запошљава стотинак хиљада мајстора – што у обојеној, што у сивој економији. И много јој је лакше са смедеревским лимовима, него када је препуштена увозницима.
Да ли би, у случају да Кинези не остану дуже, Сартид могао да чека развој индустрије, колико је Сартид неопходан, да ли постоји нека замена, треба да кажу стручњаци. А онда политичари, који вероватно неће слушати стручњаке.
На сајту ПКС ово стоји:
Металска и електро индустрија са 4.747 активна привредна друштва чини 5,47% укупног броја привредних друштава, односно са 103.615 радника чини 10,48% укупног броја запослених у привреди Србије. Укупан број на нивоу рудника метала и металургије износи 516 привредних субјеката у којима је запослено 17.317 радника. Укупан број привредних друштава је 5.263, са 120.932 радника.
Учешће руда метала и металургије у физичком обиму индустријске производње осцилира, због цикличног рада Железаре у Смедереву.
Извоз металске и електро индустрије за 2015. годину (јануар-децембар) вредео је 4,706 милијарди долара. Увоз је достигао 6,639 милијарди долара.
Извоз рудника метала и металургије за 2015. годину (јануар-децембар) вредео је 1,34 милијарди долара. Увоз је достигао 1,59 милијарди долара.
Негативан нето извоз за металску и електро индустрију је 1,932 милијарди долара, а за рудника метала и металургије је 250 милиона долара.
Металски и електро сектор у Србији је свој економски и технолошки максимум достигао 1980. године. После тога долази до значајног успоравања, а после 1985. настају стагнација и опадање производње.
ПКС, заједно са САНУ ради на стварању и имплементирању пројекта Националних технолошких платформи Србије. Полазна основа је да индустријализација представља економски императив и да захтева нову стратегију развоја и симултано деловање целог друштва.
Индустријске гране из области УМЕИ које имају потенцијал за будући развој су:
Аутомобилска индустрија, друмскa и шинскa возила;
Информационе технологије;
Електроника;
Пољомеханизација;
Одбрамбена индустрија.
У циљу ревитализације индустрије Републике Србије не сме се занемарити стратешки значај инфраструктурних сектора енергетике и транспорта, нарочито железничког. Подсећамо да је укупна дужина железничке мреже у Србији преко 3.800 км и да, иако је путни железнички саобраћај скоро занемарен, одржавање теретног саобраћаја представља неопходан услов кретања робе и сировина територијом Србије. Железнички саобраћај, после водног, представља најефтини вид карго транспорта.
У том смислу, пажњу треба обратити на одређени број правних лица из ових сектора која посматрана само кроз финансијске извештаје могу бити обележена као “предузећа без будућности” али гашењем тих правних лица Република остаје без икакве контроле над стратешким секторима и то не само у делу производње већ и у сектору одржавања и сервисирања постојеће инфраструктуре.
Definitivno ovo sa kinezima nije resenje.Treba videti sta su radili po svetu sa ovakvim kupovinama-nigde se nisu proslavili.Sta je njihov cilj,jos nije jasno.Po svim parametrima,zelezara Smederevo spada u veoma male zelezare po svojoj proizvodnoj moci.Prema tome,Srbija je mogla vise da uradi i da svojim silama resi pitanje zelezare,ali to pod uslovom da se politika ne mesa u rad menadzmenta.U uslovima rata i velike krize u industriji celika, Rinat Ahmetov,vlasnik nekoliko ukrajinskih zelezara jos opstaje na svetskom trzistu.A ko su mu glavni direktori prodaje za pojedine kontinente?Pa nasi ljudi,Srbi.Moze Srbija da resi problem zelezare,ali verovatno nekome nije to cilj.
Не верујем да овде политичке структуре имају интереса да опструирају процес стабилизације рада Железаре. У јавности нема још много питања која одмах изазивају негативну реакцију – као што је то неуспех да се са овим проблемом изађе на крај. Не знам да ли би професионални меннаџмент могао да среди ствар. Нису се до сада прославили и овај последњи је правио озбиљне грешке. Погледајте један недавни интервју са Миалном Ћулибрком у коме каже да је тобожње професионални менанџмент направио веће губитке него његови претходници. То баш и није добра ставка за си-ви 🙂 Нисам експерт за ову област али изгледа да у трговини челиком онај ко се на време није повезао у огромне светске системе трговине сада у кризно време име врло мале шансе.