Јована Сикимић: Записи из Метохије

Праштам вам свима, сада сам спремна на то, али нисте победили. Нисте и поред свега успели да ми усадите мржњу. Гађајте и даље, човек је вазда самом себи био највећи непријатељ. Свој камен употребите онако најбоље што умете

metohija
Фотографије: Јована Сикимић

Први пут објављено 17. 3. 2016. 

Улазим у аутомобил и седам у средину како ништа не бих пропустила са овог, за мене, незаборавног пута. Најпре прелазим преко набујалог Ибра – који се очигледно зарекао да истраје у својој намери да раздвоји добро од зла, веру од невере, срећу од туге и заувек направи границу, али никако две државе већ границу слободе и страха и тако ограничи ионако мали простор овог комада земље.

У почетку познат пут који сам упамтила још као дете. Није било тунела да их бројим, али се добро сећам да сам још као мала знала колико кривина има до Бања, маминог родног села за које ме веже детињство, срећа, безбрижност, несташлуци. Још тада сам знала да разликујем њихове куће од наших. Њихове су биле опасане зидовима, а наше са живом или уопште без ограде, али се тачно знало колико коме припада и у туђ се посед није дирало. Сада је још лакше препознати. Српске су спаљене и готово срушене, обрасле у коров и врло често са натписом који не желим да спомињем. Натпис оних који одузимају све што је лепо, који ти веру у боље затру, који се труде да ти убију сећања. Док сам била млађа за мене није постојала подела, све је било наше – јер дете не зна за границе, а када кажем наше и они су били део нас. Зашто су морали да све узму и да буде њихово?

Село Бање, општина Србица
Село Бање, општина Србица

Трудим се да се на мом лицу не види разочарање што пролазим поред мог села и по први пут у њега не свраћам, па своју тугу замењујем осмехом док причам само најлепше о њему, упирући прстом у њега и показујући на цркву која се полако губи из видног поља, а Бање по први пут остаје непосећено, бар када се овуда пролази. Настављамо даље.

Приближавамо се Пећи. Не постоји реч да се опише та лепота. По први пут изистински разумем речи Васка Попе и приписујем их Метохијском пољу: ,,Под њим небо, над њим небо”. И не само фигуративно. Облаци остају испод планина, а усечена клисура, сигурна сам, у стању је да излечи и најболеснијег човека који не воли природу и запита га да ли је уопште живети у граду добар избор?! У мени су помешана туга, бес и хиљаду ,,Зашто?”.

Високи Дечани
Високи Дечани

Да је Божји сјај и мир права лепота – не само за душу већ и за око – не постоји бољи пример од манастира Високи Дечани. Немогуће је да човек – или онај који има бар зрно људског у себи – то не призна када види овај педаљ земље, вазнесен одавно и који припада ником другом до самом Богу. Најпре у око запада велелепни храм, конаци, трава, дрворед и све то у невероватном божанском складу. Душа осети мир када закорачих у цркву, а уши ми испуни пријатна мелодија Дечанских монаха. Да, помислих у себи, не постоје бољи појци од њих, а ни место где се човек може пријатније осећати. Њихова гостопримност просто пада у очи, а њихов дар да те учине срећним је заиста несебична. Храм је, хвала Господу, био препун и након литургије и послужења у конацима настависмо пут ка Пећкој Патријаршији.

За разлику од мене – која сам крила осећања и урезивала их дубоко у срце и моју душу – било је и оних којима то није пошло за руком. Неретко је било видети људе са очима пуних суза. Разумем их. Дошли су овде да се изгуше и олакшају себи големи терет који носе годинама. Нажалост, до олакшања није лако доћи. За то је ипак потребна полицијска пратња, па се људи често врате још болеснији него што су отишли.

Јована Сикимић у Пећкој патријаршији
Јована Сикимић у Пећкој патријаршији

Док сам слушала како монахиња прича о чудотворној икони Пресвете Богородице схватих да Бог још увек није заборавио на нас и да чуда још увек завредњујемо. Монахињин миран глас пратио нас је од фреске до фреске и продуховљавао, говорећи нам о лепоти сваког педља њеног света у којем ће највероватније остати до краја живота.

Макадам и врло узак пут одвео ме је право до манастира Будисавци код кога је ограду заменила ,,привремено”, већ тринаест  година, бодљикава жица. О манастиру брине игуманија која није крила срећу када нас је видела. Старој игуманији помаже искушеница и њих две заједно брину о живини и манастирском поседу. Насред манастирске лавре налази се и један прави бунар са ланцем и кофом. Та вода утолила је моју жеђ а усамљене монахиње испунише моје срце неком неописивом тугом, реципрочној њиховој срећи. Манастир је забачен и баш ретко посећен, те није ни чудо што смо тако пријатно дочекани.

budisavci
Будисавци

Следећа дестинација била је енклава Гораждевац. На путу ка селу мориле су ме страшне мисли. Сада више нисам осуђивала друге већ себе саму и опет себи самој постављала питања: „зашто раније нисам дошла“, „да ли сам мало новца оставила у манастиру“, „да ли је све ово могло да буде другачије“… док ми је у мислима стајала слика монахијиног благог лица, препуног доброте.

Гораждевчани су нас дочекали збуњено. Мало место, гласине се брзо шире. У порти цркве дотрчала су деца да сазнају о чему се ради и ко су људи који су их се сетили. Забринута дечја лица говорила су ми да су сазрели пре него што су и деца постали. И превише их је недаћа задесило да би имали поверења да нас ишта питају – само су дошли, ништа нису питали већ су пажљиво посматрали оне који су дошли да им ,,покваре” њихову монотону свакодневницу.

Најстарија брвнара-црква на Балкану, Гораждевац
Најстарија брвнара-црква на Балкану, Гораждевац

Пут нашег ходочашћа завршавао се у манастиру Девич, мени знан од детињства. Толико пута уништаван, толико пута паљен, а он опет, као и сама вера Христова, васкрсавао изнова и изнова. Врата су нам отвориле монахиње, које су нам откључале и манастир и пустиле нас да се помолимо кивоту светог Јоаникија Девичког. Из сећања и дубоких мисли разбудио ме је хладан ваздух и у тренутку сам схватила све, овде на месту где је све и почело. Моји почеци вере, моје детињство. Иако је манастир реконструисан после мартовског погрома, иако је уништаван и каменован од оних који су излечење своје деце тражили над моштима чудотворца коме сам се поклонила – није изгубио своју светост.

devic
Девич

Праштам вам свима, сада сам спремна на то, али нисте победили. Нисте и поред свега успели да ми усадите мржњу. Гађајте и даље, човек је вазда самом себи био највећи непријатељ. Свој камен употребите онако најбоље што умете. Ја сам свој приложила да направим зид, што већи, да не дозволим да вашим чињењем повредите ову људскост у мени, а Бог сам ми је заузврат подарио камен само мени намењен да га увек са собом носим, и тврдо као што је он, верујем и праштам јер је Његова моћ, Његово царство, сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Лета Господњег 2016.

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s