Можда се не разумем у високу политику.
Можда имам погрешну дефиницију за окупатора.
Можда је моје схватање издаје погрешно.
Можда ја не знам шта је капитулација.
Фото: Интернет
Можда сам заиста ретроградна.
Можда моје родољубље у ствари то није.
Можда све оно што знам није истина.
Можда све оно што сам доживела је у ствари био сан.
Можда све оно што сам видела у ствари нисам.
Можда…
Можда сам само глупа.
Шта год да је разлог, али не могу да схватим да је и ово прошло без икакве реакције.
Народни посланици, дакле, по дефиницији представници народа, јуче су у Народној скупштини изгласали капитулацију земље коју представљају.
Седници је присуствовало 164 посланика.
Њих 157 је гласало за.
Њих шесторо су били уздржани.
Само један је имао образа да каже НЕ!
Волела бих да сазнам ко је тај један, тај изузетак, та црна овца у Парламенту. Колико год ненормално звучало тај један је, ко год он био, бар по овом питању био представник већег дела Србије.
Милан Петрић, посланик Српске народне партије, је једини посланик Народне скупштине који је гласао против. (допуњен текст 14.02.2016.)
У идеалном свету Парламент се понаша у складу са ставовима, жељама, очекивањима народа који га је изабрао. За оне најважније одлуке се ослушкује мишљење народа. Није необично и расписивање референдума, да народ на једноставан начин покаже свој став о неком изузетно важном питању за земљу.
Ми, то је свакоме јасно, не живимо у идеалном свету. Преговори са Европском унијом су увелико у току иако нико никад није поставио једноставно питање:
– Народне српски, желиш ли ти у Европску унију?
Фото: novosti.rs
Партнерство за мир је потписано, сарадња са НАТО се све више учвршћује, дају им се свакакве олакшице, дозволе, а нико никад није поставио једноставно питање:
– Народе српски, желиш ли ти у НАТО?
Вест која се појавила пратећи фотографију која је насловна за овај текст потврђује да је Народна скупштина усвојила Закон којим се онима који су пролећа 1999. бесомучно бомбардовали Србију, између осталог и осиромашеним уранијумом због кога ће у деценијама које су пред нама у Србији стопа оболелих и умрлих од карцинома скочити до невероватних висина, дају сва овлашћења која могу да вам падну на памет. Та вест је код мене изазвала неверицу. Да, знам, живим у Србији која је, захваљујући онима који је воде годинама уназад, тужни изговор за државу, најобичнија карикатура, и у којој су могуће, реалне свакакве глупости. Али, одобрити овакав документ за мене је био још један ударац. Толико јак да је мозак одбио и још увек одбија да прихвати као реалност. Све се надам да је неко „пустио буву“ да испита како ће народ реаговати. А народ, само потврђује да последњих деценија живи у неком полукоматозном стању из кога никако да се пробуди, из кога као да не види шта се дешава са земљом, са нама, људима који живимо овде. Или не види или га баш брига.
Владика Данило се у ремек делу Петра Петровића Његоша „Горски вјенац“ у разговору сам са собом, осврнуо и на то како су Турци разним повластицама преводили Србе у ислам:
„…А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога…
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла наџивјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!…“
Кад год се донесе нека, мени нелогична одлука, она која, по неком мом схватању ствари, је погубна за земљу, погубна за народ, у глави чујем ове стихове и помислим да боље и заслужили нисмо кад смо за најбоље међу нама изабрали олош коме ништа свето није. Кад и даље дозвољавамо да нас они воде на кланицу, јер пут којим идемо једино у кланици може да се заврши. Кад ћутке прихватамо сваки нови ударац, свако ново понижење.
Један од оних дана кад ме је срамота. Срамота ме је што живим у овом времену, на овом месту са оваквим „најбољим синовима“ наше земље.
И једно ми се непрестано врти по глави:
Како ћу једног дана изаћи пред онај једини меродавни суд и погледати све претке, моје и претке мог народа, и не умрети изнова од стида и срамоте…
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-76E
Categories: Преносимо
Оставите коментар