Душан Буковић: Случај генерала Милана Недића

Milan_Nedic_1939 (1)

Милан Недић

У тешкој и судбоносној ситуацији у којој се нашао српски народ трагичне 1941. године, појавили су се и Брозови троцкисти, који су покренули тз. буржоаско- демократску револуцију и ову претворили у троцкистичко-пролетерску. Остаје отворено питање: какав је удео имао лорд Виктор Ротшилд, шеф енглеских диверзантских и обавештајних сервиса БИК-а и МI5 у покретању Брозове троцкистичке и буржоаско-демократске револуције у Србији 1941. године и спасавању нацифашистичких злочинаца после Другог светског рата? (Види: Ben Mаcintyre, Agent zigzag – A true story of nazi espionage, love, and betrayal, New York, 2007, стр. 160; Lynn Philip Hodgson, Inside – Camp X, The top secret World war ‘secret agent’ training school’ – Strategically placed in Canada, Port Perry, Ontario, Canada, 2002, стр. 206/208). За сваки напад Брозових троцкиста на Немце вршене су одмазде над србским народом. Немци су убијали сто Срба за једног Немца, а педесет за рањеног. Србство се под окриљем немачко-италијанских окупатора и њихових сателита немилосрдно затирало.

Имајући на уму да су западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти, „десничари и левичари” – које оличавају свемоћни, плутократски, корпоративни естаблиштарци идолатријског и окултног друштва чаробњака англо-америчке масонерије, римских католичких темплара и кабалиста-троцкиста – сматрали погодним моментом да у Другом светском рату збришу србски народ са географске карте, према једном плану који потиче из XIX столећа (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial – Ine super et contre-eglise, „Ускоро једна светска влада – једна супер, над или против-црква”, Paris, France, 1967, стр. 129).

Пошто је недавно најављена рехабилитација генерала Милана Недића, која је у међувремену изазвала доста полемичких осврта у публицистици, посебно не тему злогласног хрватског логора у Земуну. Међутим, у току 1968. године објављен је подужи чанак Николе Н. Томића, под насловом „КЊИГА О ЗЕМУНСКОМ ЛОГОРУ“, где дословно стоји:

„Није ми намјера да браним Нијемце, којима, поред Срба, др Стевановић приписује све грозоте земунског логора. Све да нијесу ништа друго криви, Нијемци су довољно криви што су омогућили Хрватима да оснивају такве врсте логора и да у њима чине оно што су чинили, али то не значи да треба зажмурити пред хрватским гнусним злочинима и приписивати их ма коме другоме сем Хрватима. Има нас приличан број живих који смо прошли кроз њемачке концентрационе логоре (и сâм сам један од њих), а има још у животу и понеки свједок од оних који су прошли кроз хрватске логоре. Грозан је био живот у њемачким концентрационим логорима, али кад се он упореди са животом у хрватским логорима, онда ми који смо били у њемачким логорима можемо да се сматрамо срећним што нијесмо били у хрватским логорима…

Др Ђорђе Сарапа, бивши југословенски начелник министарства унутрашњих послова, у Американском Србобрану од 9 фебр. 1953 г. пише да је концем априла 1944 г. један Београђанин (вјероватно сам г. Сарапа ), у друштву двојице њемачких официра, посјетио земунски логор и видио у њему овај призор:

Hа стотину метара од обале реке, пружио се пространи логор, опасан мрежом густе бодљикаве жице. Око логора на растојању од двадесет метара постављени су тешки митраљези. За њима су седели људи чудно обучени. Сиве војничке униформе, а на глави црвени фесови са дугачким црним кићанкама, које су се спуштале до рамена. На предњој страни феса светлило се велико, белом срмом извезено слово „U”, које је окружавала шарена слика државног грба усташке државе. Припадници црне легије босанских усташа. То су ти злогласни голаћи, ови овде са дугим кићанкама и оштрим кукастим носевима, који су се утиснули у дуга брончана лица са истуреним чељустима. Изгледају као гладне авети, које се хране топлом људском крви – мислио је Београђанин и бојажљиво се примицао логорској жици. На уласку у логор стајала је стража. Двојица усташа, са кратким машинским пушкама преко рамена.

На појаву немачких официра заузели су у знак поздрава став мирно. Црвени фесови иза митраљеза окретали су се према посетиоцима, и испитљиво зурили у немачке официре, а нарочито у трећег посетиоца који је био у цивилу.

За час се створио командант логора, млад усташки поручник, који је љубазним и снисходљивим осмејком поздравио посетиоце, а још љубазније запитао чиме може да послужи.

Немци су изразили жељу да разгледају логор, претстављајући Београђанина као свог друга официра.

За време овог кратког разговора, хиљаде становника ове језиве куће појуриле су према жицама. Полугола тела, на којима су висили дроњци поцепане одеће, пружала су према посетиоцима мршаве руке и запомагала – хлеба, хлеба.

Заточеници логора Сајмиште у оближњем радном логору на ушћу Саве у Дунав (Википедија)

Заточеници логора Сајмиште у оближњем радном логору на ушћу Саве у Дунав (Википедија)

Кроз неколико минута истрчала је усташка стража са тешким бичевима. Сиктање бичева запиштало је у ваздуху, док су се ударци бесно спуштали по кожи и костима ових паћеника. Многи су дизали мршаве руке, у немоћном покушају да се заштите од удараца.

Призор је био потресан. Срце се каменило, а савест бунила противу потамнеле свести човека, који се претварао у зверку. Немци су окренули главу и у пратњи снисходљивог команданта улазили у логор.

Усташки поручник поносно је дигао главу, очито задовољан да су Немци имали прилику да виде како усташа влада робовима. Ушло се у логор.

У осам редова стајале су поређане дрвене бараке. На голој земљи лежала је прострта слама, из које се ширио задах нечистоће и трулежи. То су лежаји ових несретника. У свакој бараки становало је неколико стотина. Многи болесни и без покрета изговарали су у бунилу неразумњиве речи. Из једног тамног угла допирао је плач малог детета.

Посетиоци су ушли дубље.

На мокром свежњу сламе, у полутамном углу бараке, седела је млада жена и држала на рукама сисанче. Четири месеца старо дете цвилело је и танким ручицама вукло мајку за груди. Мајка је принела пожудне усне детета дојки, док је престрашена очима зурила у људе који су јој прилазили. Страшиво је притезала дроњке око сувих рамена и груди и покривала кости које су вириле испод коже. Очи, скоро угашене очи, цаклиле су из својих дупља. Као да су вапиле за милост. Страх за живот детета, инстинкт ухваћене звери која се бори за свој плод, зрачио је из њених очију. Тело је дрхтало, а усне се немоћно трзале. Хтела је нешто рећи, сигурно молити за живот детета, али није имала снаге.

Усташки поручник је објашњавао (извана је допирао одјек бичева, запомагање и јауци):

То су Срби које смо пре неколико месеци покупили по селима Кордуна и Босанске Крајине. Похватали смо их на оним подручјима на којима су устаници наишли на јаку помоћ и подршку становништва. Куће смо спалили, а становништво сместили у логоре. Допремили смо их овде, да задње дане живота проведу баш на вратима Београда и Србије. Било их је око седамдесет хиљада…

Претседник српске владе генерал Милан Недић, снабдевен сигурним доказима, упутио се лично тадањем војном заповеднику окупиране Србије, генералу Бадеру. Молио је да се жртве из земунског усташког логора пребаце у Србију и предаду бризи српске владе.

Војни заповедник окупиране Србије, згражавајући се и сам зверством помахнитале усташке руље, обећао је своју помоћ и интервенцију код усташке владе.

Кроз неколико дана генерал Милан Недић примио је одговор.

Сви женски притвореници логора предаће се српској влади. Исто тако мушки притвореници до осамнаест година старости. Мушкарци преко осамнаест до педесет година старости, уколико су здрави, упутиће се на рад у Немачку. Сви остали, заједно са болесницима, предаће се српским органима. Мешовита комисија, састављена од по три српска и три немачка лекара, прегледаће притворенике и заједно одлучити који се могу употребити за рад.

Почетком маја месеца извршен је преглед логора. У животу је затечено нешто преко тридесет хиљада жртава. Од тога броја непуна хиљада пронађена је као способна за рад.

Дана десетог маја на обали реке Саве скупила се гомила београдског становништва. Тога дана извршиће се пребацивање спасених у Србију.

Очи сакупљеног света напето су гледале преко реке.

Око десет часова пре подне људска маса почела је куљати из логора…

Уз пратњу наоружане немачке страже група се кретала према савском мосту. Први редови већ су изашли на мост. Приближавали су се Београду.

Поворка је више личила на мртваце него на живе људе. У дроњцима, који су висили са мршавих тела, напола голи људи, жене и деца, збијени једно уз друго, лагано су се приближавали другој страни. Бледих и упалих лица, група паћеника носила је немоћним ногама остатке живота.

Први редови већ су стигли на бeоградско тле. Као по договору, изнемогла тела бацала су се на земљу и у сузама љубила српску груду. Руке, које су дрхтале, дизале су се небу, а уста шапутала молитву захвалности Богу…

Жртве су смештене по унутрашњости Србије. Спасено је и овога пута око тридесет хиљада српских живота, тридесет хиљада драгоцених стабљика на проређеној српској њиви…”

(Види: Никола Н. Томић, Књига о земунском логору, Завичај- Home, Број 51, Година XVIII, Април 1968, Anaheim, California, U.S.A.).

Генерали и адмирали Краљевине Југославије. Слева на десно: Милан Недић, Милош Јовановић, Петар Бојовић, Љубомир Максимовић, Ђура Докић, Емило Белић, Миливоје Димитријевић и Виктор Викерхаузер, 8. септембра 1930. године (Википедија)

Генерали и адмирали Краљевине Југославије. Слева на десно: Милан Недић, Милош Јовановић, Петар Бојовић, Љубомир Максимовић, Ђура Докић, Емило Белић, Миливоје Димитријевић и Виктор Викерхаузер, 8. септембра 1930. године (Википедија)

Што се тиче случаја генерала Милана Недића, једно мишљење је оставио и Адам Прибићевић у књизи „Мој живот”, где дословно стоји:

„У Београду ме никад нико није дирнуо.

На челу јадне власти наше био је генерал Недић. Као човек био је на свом месту. Као родољуб био је без премца. Ја сам увек говорио и кажем то и овде, дао бих главу за српство, али се за српство не бих дао и испоганити. А он је дао и то.

Његове заслуге за српство су несравњене. Спречио је цепање остатка Србије између НДХ, Бугарске и Мађарске. У Србију се збегло 300-400 хиљада Срба из других крајева. Спасао је 40-50 хиљада српске деце, остале без родитеља. У Србију су се склониле и хиљаде Словенаца и многи унитаристи Хрвати. Он никад није у преговорима с Мађарима и Талијанима напустио граница Југославије. Сваки југословенски чиновник, ма где пре рата живео, примао је помоћ. Ни 1942. године, кад сам био код њега, није веровао у немачку победу. Звао их је ‘бездушним окупаторима’. Кад су Немци тражили да се стрељају српски таоци, ако четници или партизани убију ког Србина чиновника он је одговорио:

Ви Немци држите да ваша једна глава вреди 100 српских глава. Али за мене вреди једна српска глава колико и глава кривца!

Био је лично крајње поштен. Продавао је тепихе, да дође до средстава. И чланови владе били су поштени. Финансије су биле у реду, иако је плаћана висока контрибуција од 300 милиона динара месечно Немцима. Динар је био на вишој цени од куне, иако је Србија морала хранити 300-400 хиљада избеглица, а Србија није покрала милијарде новца од Срба и Јевреја, како је учинила НДХ.

Болело га је што је осамљен. Звао је и мене 1941. године пред Божић, да позивам народ на мир. Рекао сам му: ‘Ја сам ‘Шваба’, сва ће Србија дрекнути на мене, шта је тај Шваба дошаo да учи нас Србе шта да радимо! Задобите неке истакнуте – Србијанце да говоре пре па ћу и ја за њима. Али први не могу, јер би то било без икакве сврхе.’

Молио сам га, ако му је могуће, да пошаље писмо, потписано од 30-40 грађана који стоје у опозицији, управљено на нашу владу. У том писму би се изложило тачно стање у земљи и упозорила влада да заустави кампању за отпор, у ком се плаћа једна немачка глава са сто српских…

Рекао ми је за Дражу:

– Добро је што је у шуми, па ће преузети ствари у руке, победе ли „савезници“. А победе ли Немци ја ћу спасавати што се буде могло.

Дражи је силно замерао, што је, у почетку, сарађивао с комунистима.

Недић је знао шта га чека. Рекао ми је:

– Ја знам да ће ми скинути главу Немци или наши. Али нека. Мени је рат разорио породицу. Сад ми је једини циљ спасти што више српских глава. А што сам спасао вреди несравњено више од моје главе.

Његова Српска стража била је хуманија од љотићеваца, четника и партизана.

Умро је достојно старог српског официра…

Но, убили су га у истрази и нису му дали говорити.

Имао је ретку црту међу политичарима из Србије. Био је Србин а не Шумадинац…“

(Види: Адам Прибићевић, Мој живот, Windsor, Ontario, Canada, 1981, стр. 117/119).


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6N8

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , ,

10 replies

  1. Posle II Sv rata, pobednici – komunisti su toliko lagali i prekrajali istoriju da je jos uvek (i posle 70 godina) potrebno vracati se i traziti istinu.

    Milan Nedic je bio posebno ocrnjen i predstavljen kao kvisling, izdajnik, saradnik okupatora . . .

    Danas se u javnosti formira i jedna druga slika Milana Nedica kao patriota koji je hrabro prihvatio vazalnu ulogu koju su mu Nemci ucenom iznudili i zrtvovao svoj ugled i cast da u slomu i porazu spase ono sto se spasti moglo.

    Treba imati u vidu da je u njegovo vreme srpski narod bio istovremeno napadnut ne samo od Nemaca i ustasa vec i od komunista koji su, da bi osvojili vlast, hladnokrvno zrtvovali stotinu nevinih Srba za svakog ubijenog Nemca.

    Свиђа ми се

  2. „…hrabro prihvatio vazalnu ulogu…“

    Ово је врхунац (ако бесмисао оставимо по страни) БЕДАСТОЋЕ.

    Свиђа ми се

  3. Шта би деда Ђоле рекао за овог данашњег вазала?
    Да ли је он храбро или кукавички прихватио улогу вазала?
    И колика му је дневна потрошња вазелина?
    Већ сам једном изнео хипотезу, да је деда Ђоле уствари она чувена београџанска баба, која је мангупу Ђикију бацала цвеће са свог балкона, док је уличарска бараба читаву деценију „рушио мој Београд“!
    После овог нонсенса:„…hrabro je prihvatio vazalnu ulogu…“, још сам убеђенији да је моја хипотеза уствари чињеница!

    Свиђа ми се

  4. Недићев је грех што је покварио Енглезима рачун за уништење Срба. АЕнглези су још увек ту и још увек ведре и облаче. Отуд и ова повика западних вазала на њега.

    Свиђа ми се

  5. Armijski general Milan Nedic je bio PROTIV RATA sa Nemackom. U opsirnom referatu koga je podneo Krunskom vecu i knezu Pavlu, on je izjavio da pred nemackim blickrigom iskazanim u Poljskoj, Cehoslovackoj, Holandiji, Belgiji i Francuskoj, nasa slabo naoruzana vojska nema nikakve sanse. Dodao je da se osim Srba i Slovenaca niko nece boriti, misleci na Hrvate i nacionalne manjine.

    27-martovski pucisti (Dusan Simovic, Borivoje Mirkovic i dr) su bili ZA RAT, ali su skoro svi, desetak dana posle pocetka rata, pobegli u inostranstvo.

    Milan Nedic je bio PROTIV RATA sa Nemackom, ali je ostao u zemlji, uz svoj narod.

    Свиђа ми се

  6. @Deda Djole
    Не знам да ли Вам је познат податак да је генерал Симовић био део послератног аранжмана Брозових комуниста и британске Владе. Наиме, један од услова под којим би Британија признала континуитет ДФЈ/ФНРЈ са Краљевином Југославијом био је пријем и квалитетан смештај и финансијска сигурност генерала Симовића. Симовић је после рата живео са породицом на Дедињу у вили, вероватно је уживао Брозову генералску (НОБ) пензију. Да ли је још неко био део тог аранжмана – није ми познато, али: о Симовићу ми је причао пок академик Драган Недељковић чија је прва жена била кћерка ген Симовића. Мислим да се нешто од тих податак налази у првом делу мемоара проф. Недељковића `Издалека светлост`.
    Што се Недића тиче: ако је његова кривица била неспорна – зашто је требало убити га у истрази? Шта то није хтео да потпише/призна, па су га тако мучили да је издахнуо?

    Свиђа ми се

  7. General Nedic i Dimitrije Ljotic su napravili jednu jedinu gresku u svome radu.
    Ta greska je bila sto nisu jos vise, mnogo vise saradjivali, sa legendarnim njemackom rajhom i sto nisu komunistima zatrli trag, da se vise nikad o njima nista ne cuje.

    Nije Milan Nedic bio vazal, to se brat Djole pogresno izrazio.
    Nego je bio srpski heroj, koji je saradjivao sa jednom armijom, koja je bila na svetom zadatku unistenja judeo boljsevizma.

    Srpskom narodu je komunizam bio ubedljivo najveci neprijatelj, bilo u obliku titoizma, bilo u obliku ustastva. Oba pokreta su najtesnjije saradjivala na istom zadatkuk, unistenju srpskog naroda i pravoslavlja.

    Da su Milan Nedic i Dimitrije Ljotic vise saradjivali sa Njemcima, vjerovatno bi dobili zeleno svijetlo da uniste ustase.

    Za srpski narod fatalan je bio Draza Mihajlovic, koji je omogucio judeo crvendacima da se na teritoriji Srbije organizuju i da pocnu svoj krvavi pir.

    Свиђа ми се

  8. Srbi su napravili fatalnu gresku sto nisu usli u Treci Rajh.
    Da su to uradili, mogli su uz pomoc ruskih emigranata sa teritorije Jugoslavije i Evrope a uz milione ruskih zarobljenika, koji su se masovno predavali Njemcima, da organizuju jedan siroki pravoslavni front radi unistenja judeo boljsevizma u Sovjetiji.

    Свиђа ми се

  9. U to neizvesno i tragicno vreme Milan Nedic je u granicama svojih mogucnosti spasavao narod i pokusavao da odrzi red u okupiranoj zemlji. Nasi vojnici i oficiri su jos uvek u nemackim logorima, nasa vlada u Londonu, u zemlji plamti gradjanski rat izmedju ideoloski suprotstavljenih grupa a (last but not least) 12 sept 44, mladi kralj Petar Karadjordjevic iz Londona izdaje proglas narodima Jugoslavije da pristupe NOV i Marsalu Titu, ne pominjuci one koji su se 4 godine borili „za kralja i otadzbinu“.

    Mozemo zamisliti kako je taj proglas delovao na one koji su se 4 godine borili protiv komunista.

    I shvatiti da je istorija nametnuta od komunista bila prepuna lazi, sto smo nedavno mogli videti na izlozbi U IME NARODA (Represija u Srbiji 1945 – 1953).

    Свиђа ми се

  10. Немогу да верујем својим очима шта читам. Комунисти прекрајали историју? Они су је стварали а Ви сада прекрајате како Вас није срамота квислиншка ђ*****. Док су партизани борци гинули Ви сте седели у ладовину или били колаборационисти или црноберзијанци. Када се ослободило сви сте трчали са два лажна сведока да потврде како сте били у партизане. Сада Вам партизани нису ваљали а Недића квислинга хоћете да рехабилитујете док су ови четници на власти да случајно не пропустите. Док смо ми деца палих бораца били гладни боси и голи Ви сте се умиљавали Немцима. Брука и срамота. зато смо данас поново окупирани и испаштају недужни због вас издајника и превараната !

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s