Фајгељ заиста није имао среће. Не само да је своје краткотрајно дисидентство залио на свечаном коктелу – чиме је цела ствар постала и тема политичке сатире – већ се његово заточеништво временски поклопило са премијеровом неумољивом борбом против државних ударника (је лʼ се тако каже?) који су, срећом по успостављени поредак, остали у дубокој анонимности. Фајгељево тамновање би било више заступљено у средствима јавног информисања да није било овог неугодног поклапања.[1]
Да се подсетимо шта се заправо збило. Поводом свечаног – зли језици би рекли понизног – дочека секретара НАТО-а на београдског аеродрому Андреј Фајгељ, некадашњи директор Културног центра у Новом Саду и некада један од челника Треће Србије, објавио је на Јутјубу ни мање ни више него – позив на устанак! Уследила је експресна реакција органа гоњења, а затим вероватно и кратак истражни поступак, којим је утврђено да претње немају никакве везе са ситуацијом на терену и Фајгељ се, срећом, поново нашао на слободи. За заборавне подсећам да се све десило између 22. и 24. новембра текуће године. Међутим, иако се случај брзо разрешио многа питања заслужују подробнији осврт.
Пре неку годину Стефан Хесел, сада већ почивши бивши француски дипломата, објавио је књижицу узбудљивог наслова Побуните се! Замислимо сад ситуацију да француска држава организује хајку на времешног грађанина Француске јер, јел’те, позива васколико човечанство – а посебно оне изневерене пројектом социјалног благостања у Европској унији – да устану против успостављеног поретка. Шансе да се тако нешто деси су, разуме се, минималне, али у нашој земљи се нешто слично нажалост десило у више наврата. Шиканирање Игора Микића који је узвикивао паролу Вучићу педеру, узаптивање личних ствари Павла Ћосића и полицијско испитивање Кокана Младеновића, заједно са најновијим хапшењем Андреја Фајгеља – указују да се у Србију на мала врата враћа деликт мишљења и прогон због јавног изношења политичких ставова.
Неко ће рећи да није баш тако и да претње изнете на рачун одређене личности не би требало да буду део политичког речника. И аутор овог чланка је, када су били актуелни неки од горе споменутих случајева, био склон да упути сличан приговор.
Овде заправо долазимо до кључне теме која је заједничка свим овим случајевима – да ли је српска власт постала инструмент за изигравање закона у корист владајуће клике (и човека који је на њеном челу) или је она инструмент за спровођење закона у корист општег добра. Од одговора на ово питање зависи да ли можемо садашњу Србију да оценимо као државу која клизи путем тоталитаризма или је реч о правној држави која може да нас заштити од властодржачке каприциозности.
Када се својевремено после неуспелих револуционарних покушаја у Немачкој Карл Маркс спаковао и преко Северног мора запутио у Велику Британију, приљежни пруски полицијски чиновници су своје британске колеге ревносно обавестили како је реч о потенцијално опасном човеку који говори и пише против поретка и монархије. Разуме се, добродушним викторијанцима је било јасно да господин Маркс не може да одговора за ставове које заступа, па макар ти ставови били усмерени и против круне Њеног Височанства и то су писмено разјаснили својим немачким информаторима. Колико је њима била јасна ова фина дистинкција остаје упитно али она је, по свој прилици, нејасна многима који су на власти у Србији сада као и њиховим минионима.
Додуше, викторијански органи гоњења су знали још једну важну ствар – да један човек, колико год биле рушилачке његове идеје не може да угрози стабилан поредак. Шта се мота по глави оних који су у Србији евентуално поверовали да Фајгељев устанички поклич може нешто да уруши не бих се усудио да нагађам.
Поред тога, колико год инфантилан или самодеструктиван био Фајгељов позив на устаничко деловање он је толико безобалан да ни о каквој подривачкој активности не може бити речи. Хеселов позив на светску побуну или рутинско левичарско позивање на рушење капитализма током првомајског уранка се у подједнакој мери могу окарактерисати као нека завереничка или превратничка радња! Када се бољшевичке методе примењују у наметању тек усвојене евро-политичке коректности овакви неугодни исходи постају готово неизбежни.
Лист Таблоид је – потпуно бесмислено – на својој насловној страници објавио снајперски нишан преко лика и стаса премијера Александра Вучића, као и текст са (опет) Фајгељевог блога „Само снајпер Србију спасава“. Може ли можда због тога уредник овог листа да очекује да му на врата покуцају службеници МУП-а? Или, не дај Боже, да провале у редакцију без куцања? Каква судбина очекује влашке врачаре које би се евентуално усудиле да направе источносрпски еквивалент вуду лутке са ликом уваженог премијера – не смемо ни да питамо!
Својевремено су опозициони активисти прогањани због свог политичког деловања, али нисам сигуран да је икоме пало на памет да оне који су лепили плакате са натписом Готов је испод лика Слободана Милошевића оптужује да су угрожавали живот председника. Најновија изигравања закона у Србији каткад су и оштрија од оних којима су били изложени злогласни опозиционари крајем 90-их година. Да ово указује на (квази)тоталитарни карактер власти у Србији верујем да је сасвим јасно.
Посебно занимљив феномен били су написи који су, критикујући Фајгеља, настојали да укажу како је премијер заиста угрожен и да му разни центри моћи раде о глави. Не знам да ли је то тачно и не знам како новинари одолевају да објаве своја сазнања о овој проблематици – ако таквих података уопште има. При томе, идеја да се водеће политичке личности западних држава уопште баве Србијом у овом тренутку делује мало вероватна. Придружујем се гласу оних коментатора који су указивали да би рушење Александра Вучића било у потпуном нескладу са евроатлантским интересима којима је он крајње посвећен. Када су се против премијеровог пајташа, дуговечног подгоричког диктатора, Мила Ђукановића дигле масовне демонстрације у Подгорици и другим црногорским градовима, многи овдашњи новинари и аналитичари (па чак и диктатор лично!) нису пропустили да укажу да је ту на делу вероватна спрега руских и великосрпских центра моћи. Идеја да се центри моћи водећих држава рутински ангажују у решавању наших послова једна је од омиљених тема и по свој прилици, да се послужим речима Миодрага Зарковића из његове опсежне критике Жељка Цвијановића, служи да се од сваког нашег питања створи тема од широког геополитичког значаја. Такви потези су вероватно некада оправдани, али судећи по томе колико је наше подручје тренутно геополитички (не)интересантно и колики је степен кооперативности наших властодржаца – често су само у функцији забављања локалне јавности. Рушење Ђукановића може да потпомогне руски тајкун коме се због „административних потешкоћа“ није посрећило да постане хотелијер на црногорском приморју или – у случају Вучића – нека мултинационална компанија или страни пријатељи домаћих тајкуна који нису вољни да плате масне провизије. Ни Кремљ ни Бела кућа не морају да буду директно умешани у такве политичке ујдурме.
Вучићеву политичку будућност не угрожавају ни Фајгељеви покличи ни интриге западних центара моћи. Али на то да она није светла указује недвосмислено тон којим се јавности обраћају бројни дворски новинари и аналитичари који одржавају привид вођине енергичне борбе против сила мрака због којих није способан да се успешно позабави било којим питањем.
Фајгељеви оштри вербални иступи сигурно не угрожавају Вучићеву власт у Србији. Можда Вучић и преврће очима када сазна да је неки његов полтрон утамничио некога јер га вербално угрожава, као што му вероватно не импонује што је Министарство одбране поверио закаснелом пубертетлији. Вучић зна да такве дисиденте само може да пожели. Трећа Србија, Фајгељева донедавна странка, жестоко опонира неким глобалним трендовима, тамо где је њен домашај ништаван, али тамо где могу да буду аутентична опозиција не презају од тога да се утале баш са онима који су експоненти глобалних струјања против којих се (као) боре! Такви дисиденти себи наносе већу штету него властима.
______________
[1] Не може се рећи да је „случај Фајгељ“ изазвао мало интересовање. Покушаћу да подсетим читаоца на неке текстове: после кратке вести на НСПМ-у уследила је петиција да се ухапшени хитно пусти на слободу; своје написе потом су објавили Никола Варагић, Душан Пророковић и два аутора Политике – Љиља Смајловић и Батић Бачевић – док је на Новом стандарду Фајгељев иступ као инфантилан оценио уредник портала Жељко Цвијановић. Опширан текст о целом случају објавио је и недељник Печат из пера редовног приложника листа Драгимира Анђелковића, док је други недељник, Време, Фајгељу посветио отровну колумну Теофила Панчића. Фајгељ је корпус текстова о свом заточењу обогатио вишеструким обраћањима јавности и интервјуом.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6F3
Categories: Судбина као политика
Још један сјајан чланак Милоша Милојевића.