Мишел Жофроа: Француским властима недостаје храброст против џихадиста

(Polemia, 17. 11. 2015)

Ужасни исламистички атентати који су се десили 13. новембра оправдано буде емоције у цивилизованом свету. Али емоције нису довољне.

Проблем долази од тога што су власти постале мајстор за буђење емоција. Како би нас натерали да заборавимо њихову одговорност. И њихов кукавичлук.

Франсоа Оланд на фудбалској утакмици Француска-Немачка, пре напада у Паризу

Франсоа Оланд на фудбалској утакмици Француска-Немачка, пре напада у Паризу

Плачи као жена…

Свом снагом користе читаву лепезу уобичајених мера: национална жалост, одавање поште, хрпа цвећа, минути ћутања, „шетње у белом“, свећице, дефиловање министара и председника пред медијима.

А ти пропагандни медији нам показују тоталну мобилизацију наших полицијских и војних снага због ванредног стања. Хеликоптери брује, сирене вриште. А Франсоа Оланд је опет обукао своје одело „војног заповедника“. Али авај, после покоља.

„Плачи као жена коју ниси умео да одбраниш као мушкарац“ јесте реченица коју је по легенди изговорила мајка емира Боабдила када је бежао из тврђаве у Гренади коју су поново освојили католички краљеви. И сада је иста ситуација, само што су се обрнуле улоге.

Три кључне грешке

Тешко је борити се против тероризма верских фанатика, нарочито када се терористи не плаше смрти. Али то није разлог да се заћути када су у питању грешке које је починила олигархија на власти по том питању. А реч је о три кључне грешке.

1/ Порицање

Прва грешка је порицање.

Власти су непрестано порицале реалност исламске претње – пре свега из идеолошких разлога како би избегли „бркање појмова“ и највероватније како не би ушли „у игру Националног фронта“. Свако има приоритете по својим могућностима.

Дакле, власти су виделе само „вукове самотњаке“, „изоловане случајеве“ или „неуравнотежене“. Објашњавале су нам како се ти изоловани људи саморадикализују на Интернету, али да су у суштини „добри момци“. А када су колима улетали на божићну пијацу у децембру 2014. године, са повицима „Алаху акбар“, радило се само о једној жалосној саобраћајној несрећи без икаквог значења.

Порицање се наставило чак и после атентата у јануару 2015. године: тада су нам објаснили да брадати фашисти нападају вредности наше Републике. Реч исламиста се врло ретко изговарала, вероватно како би се поновиле речи репрезентативног Савета муслимана Француске по којима убице нису могле да се позивају на ислам. То је у ствари теолошки начин да се каже: „Разлаз, нема шта да се види!“

Сакријте ту гомилу коју не могу да гледам

Власти су сматрале да не постоји никаква повезаност између ислама и исламизма, ни између исламизма и имиграције.

Наравно, чести аларми које је давала полиција, жандармерија или анализе разних криминолога који су указивали на забрињавајуће напредовање исламистичке радикализације у извесним слојевима становништва, нису узети у обзир јер су били противни званичној догми. Такође нисмо озбиљно схватили најаву исламиста када су сами себи честитали пристизање „бораца“ у Европу преко „избеглица“, које госпођа Меркел толико воли и које наша влада жели свуда да смести.

Званично смо видели само „вукове самотњаке“: дакле, није било по бонтону откривати те гомиле.

2/ Лекар за тероризам

Власти су затим криве због своје наивности.

Ако је дијагноза лоша, постоје мале шансе да ће се болесник излечити. Пример тога је власт која се према терористичкој претњи понашала као Молијерови лекари према болеснику.

Власти су прво поверовале да насиље тих индивидуа вуче корене од њиховог осећања искључености јер сматрају да су жртва друштва, које на крају испада криво због тога.

Наиван и нереалан лек за то би била чувена „градска политика“[1] на бази судске попустљивости, која је доживела тоталан неуспех, што је признао и премијер Мануел Валс, који – после 20 година спровођења такве политике – спомиње „друштвени апартхејд“ чије су жртве још увек ти јадни млади људи.

Прст у око

Власти су онда сматрале да, како би избегле исламску радикализацију, треба да подстрекну… муслиманску вероисповест – и наравно да образују републиканске имаме.

Аутор ових редова се сећа када су високи државни званичници у Сени Сен Денију били задовољни јер су млади ишли све чешће у џамије јер је то, како су говорили, доприносило њиховој ресоцијализацији! Данас су им жеље испуњене: неки млади су се толико „социјализовали“ да су отишли да служе војни рок … у Сирији, пошто су прво пустили браде.

Власти су на крају биле убеђене да све произилази од проповедника мржње на Интернету, па су кренуле да прогоне фантоме „расизма“, „фашизма“, „исламофобије“ и „антисемитизма“ на Нету, бркајући суверенизам, одбацивање исламизације и исламистичка проповедања – намерно мешајући политичку дебату, незреле провокације и терористичке мреже.

3/ Кукавичлук власти

Власти су направиле и последњу грешку: кукавичлук.

Не можемо да се боримо против непријатеља ако не одредимо о коме се ради. Јер ако то не урадимо, нећемо видети где је, и нећемо га заплашити.

Али ето: треба имати храбрости како би се непријатељ одредио, што чини суштину политичког суверенитета. А ту храброст ове власти нису имале. Будући историчари ће морати да објасне разлоге зашто је то тако, а суд историје ће извући закључке када за то буде било време.

Властима је напротив, било удобније да нас убеде да су бомбаши и они који су пуцали калашњиковима у ствари филозофске апстракције: мржња, одбијање других, итд… блеблетање које је омогућило да се одговорност олигархије утопи у ситуацију, нарочито њен опсесивну попустљивост према имиграцији, уништавању граница Европе и успостављању хаоса на Блиском Истоку.

Али није било „одбијање републиканских вредности“ које је пуцало на људе у Батаклану. Није одбијање „заједничког живота“ експлодирало на париском стадиону. То су биле конкретне убице које су се позивале на радикални ислам, које су истренирали да убију и којима су помогли да изврше своје злочине на скоро војнички начин, у нашој земљи.

Као што су криминолози приметили, попут Гзавијеа Рофеа[2], већина терориста се изучава и у разбојништву. То значи да их углавном већ знамо и да постоји могућност да их превентивно спречимо да нашкоде – ако то заиста желимо. Али необично је то да се чувени „принцип предострожности“ никада не користи када је у питању исламистички тероризам.

Јер властима фали храброст.

Будимо храбри, бомбардујмо!

„Француска је у рату“ јесте пропаганда коју објављују медији. Али те власти немају ни жељу ни средства да воде тај рат.

Јер би онда требало да одреде наше непријатеље. И морали би да признају да је рат цивилизација, који је предвидео Самјуел Хантингтон[3], постала стварност код нас: а то је ван граница снаге власти!

Председник Републике је наравно стидљиво именовао Исламску државу (ИД). То је мали напредак.

Али ИД је на свој начин апстрактни ентитет; а име DAESH[4], које Французи слабо познају, омогућава да се не изговарају нека друга имена.

Овај ентитет је у ствари једна недефинисана форма, али која – за велико чудо – има на располагању војна средства једне модерне државе. Ко им то даје? То је строго поверљиво.

Дакле, опет ћемо бомбардовати ИД, што ће убедити Французе да чувамо њихову „безбедност“, као са планом „Вижипират“[5]. Али ћемо ипак бомбардовати издалека и са висине. Такође нам обећавају „јаку реакцију“ на терористичке атентате.

Џихадисти сигурно дрхте од страха унапред. Као што су „шетње“ у јануару 2015. године успеле да их натерају да се повуку… на неколико месеци.

Аутор је есејиста

Са француског посрбила: Светлана Максовић

__________________________________________

[1] Прим. СС: Покушај француских власти да смање социјалне неједнакости између појединих градских територија, посебно периферија великих градова и других квартова означених термином „осетљиви“.

[2] Прим. СС: Гзавије Рофе (Xavier Raufer, право име Кристијан де Бонген/Christian de Bongain, рођен 1946), есејиста и саветник неколико француских десничарских политичара од 1996. године. Објавио књиге о криминалитету, тероризму и несигурности у градовима.

[3] Прим. СС: Самјуел П. Хантингтон (Samuel Phillips Huntington, 1927–2008), утицајни амерички политиколог и дугогодишњи професор на Харварду. Светску славу стекао је објављивањем чланка „Сукоб цивилизација“ (1993), који је три године касније преточен у књигу „Сукоб цивилизација и успостављање новог светског поретка“.

[4] Прим. СС: Француски назив за ИСИС/ИСИЛ/ИД.

[5] Прим. СС: Повишени ниво безбедности.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6vB

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s