Огњена Лазић: О депресији или „Али, докторе, ја сам Молијер!“

Дошао једном код лекара један тужан човек и поверио му се да већ годинама пати од депресије, па је затражио лекове и помоћ. Доктор га је спремно посаветовао: „Од данас, драги мој господине, да идете сваки дан у позориште и да гледате Молијерове комедије. Од срца ћете се смејати и тако нећете патити!” А пацијент му је одговорио: „Али, докторе, ја сам Молијер!”

tuga-ol

Сасвим је нормално да човек повремено буде тужан, жалостан и да има страхове. То су делови људске природе и немогуће их је искоренити. Али, депресија је обољење које битно утиче не само на квалитет живота оболелог, већ и на чланове његове породице. Важно ју је не доживљавати као баук, и правовременим лечењем спречити даље компликације. Ово обољење се данас веома успешно лечи и контролише, а квалитет живота оболелог може се вратити на ниво пре него што је оболео.

Депресија и самоубиство

Депресија и самоубиство су у веома блиској вези. Када се на лоше расположење надовежу осећаји кривице, безвредности, бесмисла и самооптуживање, онда идеја о самоубиству долази као решење да би се изашло из тог круга неподношљивог бола. Зато код озбиљно депресивних особа увек треба имати у виду и могућност да дигну руку на себе.

Посебну пажњу треба обратити на адолесценте са љубавним проблемима или људе који не испуне неки од зацртаних циљева. За старије и немоћне особе је карактеристично да праве озбиљне планове за суицид које је тешко предвидети и осујетити. Зато сваки, па и најмањи наговештај самоубиства, треба схватити крајње озбиљно, и што пре потражити стручну помоћ.

Да ли су хормони криви за све?

Када је реч о хормонима и депресији често се говори о полним хормонима естрогену, прогестерону и тестостерону, а заборавља се да и хормони штитасте и надбубрежне жлезде такође имају велики утицај на расположење и целокупно функционисање организма. На пример, мањак хормона штитасте жлезде често изазива праву депресију, а вишак ствара анксиозне, и у екстремним случајевима, психотичне поремећаје. Исто тако и кортикостероиди који се луче у стањима стреса и трауме организма поготово, ако таква стања трају превише дуго, поред осталих соматских поремећаја, могу изазвати и озбиљну депресију.

И поред јасне и неоспорне улоге хормона на наше псхихофизичко стање, ипак постоје стручњаци који одговорно тврде да је њихова улога у настанку депресивних поремећаја прецењена, већ да је пре последица искривљене представе о себи, другима и свету. Тако на развој депресије има много већи утицај начин на који је особа одрастала, у каквој је породици васпитана и по каквом животном моделу је формирана. Депресија је много ређе, скоро занемариво ствар генетике и биологије.

Мушка депресија

Занимљиво је да депресија код мушкараца пролази незапажено, јер за разлику од жена они не долазе код лекара да причају како су тужни и депресивни, већ се жале на разне врсте проблема. Уместо да тугују, мушкарци су више склони да буду раздражљиви и бесни. Тако је њихова беспомоћност скривена иза маске беса. Изгледа да је стање депресивности забрањена зона за мушкарце, па они таква осећања не крију само од других већ и од себе. Своју нервозу или фрустрацију покушавају да угуше алкохолом, дрогама, бављењем спортом или самоисцрпљивањем. А ако се деси да мушкарац схвати да је депресиван, он тек тада почиње да тоне и гуши се у очајању, јер је тим сазнањем нарушена његова слика о себи.

Светоотачка анатомија туге

Туга помрачује способност душе за духовно сагледавање и удаљава је од сваке добродетељи. Дух туге нас потпуно помрачује, све нам чини мрским, лишава нас благости и саосећања. Душа под дејством туге губи моћ здравог расуђивања, бива потпуно раслабљена, безосећајна и парализована очајничким мислима, учи нас свети Јован Касијан. Зато ава Јустин саветује када осетимо да нас прикива осећање туге и очајања да се присилимо на неки посао и да пажњу усмеримо на неко делање. Слично је говорио и старац Тадеј наглашавајући потребу да се под сваку цену трудимо да будемо расположени и радосног духа, зато што пали духови под небом све чине да будемо безнадежно тужни и да нас гурну у очајање.

Како нам туга може бити од користи?

„Господ није посадио тугу у нашу природу да бисмо је користили неприкладно и пречесто у неповољним околностима нашег живота; нити да би нас уништила. Већ управо супротно – да бисмо задобили огромну корист од ње. А како нам она може бити од користи? Када је употребимо у одговарајуће време. Право време за тугу није само када патимо због несрећа које су нас задесиле, већ и када чинимо зло. Али, авај, ми смо обрнули овај редослед и заменили право време. Ни најмање нам није жао када чинимо зло, али чим искусимо и најмању несрећу, тонемо, затечени смо, жалимо, па чак долазимо до тога да желимо себи да одузмемо живот”, каже свети Јован Златоусти.

Радосна туга

„Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење,” каже свети апостол Павле. Хришћанин када тугује побожном жалошћу, он пати зато што се удаљио од Бога. Свети Григорије Палама пише: „Тако они који тугују у својој чежњи за пречистим Жеником Христом, као душа која чезне за сједињењем са својим Вољеним, болно плачу и потресене душе јадикују, дозивајући Вољеног као да није присутан и као да можда никада неће бити. Дакле, ако је ово почетак жалости, њен свршетак је чиста брачна заједница душе са Жеником.”

Неко би могао рећи да време које протиче између почетка жалости и заједнице са Вољеним није дуго. Раздаљина између туге и радости је веома мала за оне који се жалосте по Богу. Толико мала да се туга од радости не може одвојити. Оне су за православног хришћанина једно и тај спој осећања се у светоотачкој традицији назива радосна туга (грч. χαρμολύπη). Чим заплачемо зато што смо се удаљили од вољеног Господа, јавља се сигурна нада да нам Бог опрашта и да нас враћа Себи.

Човек је највише свој када је Божији

Ако је човеку послато душевно страдање он је пре свега дужан да не бежи од њега, већ да стане лицем у лице са тим болом и научи себе да сагледава његову суштину и његов разлог. Како је благотворно научити да слободно и спокојно гледамо у дубину своје страдајуће душе, са молитвом у срцу и чврстим уверењем у предстојећу победу. „Страдајући човек ступа на пут очишћења, самоослобођења и повратка у родно крило, знао он то или не”, тврди Иљин. Он даље истиче да страдајућег све вуче у велико крило хармоније и његова душа тако тражи нови начин живота, размишљања, нове синтезе, сазвучја и многозвучности. Њега позива скривена стваралачка мудрост да би га исцелила и оплеменила. Тако човек којем је послато страдање, посебно душевно, нека не доживљава себе као да је осуђен или проклет, већ да је тражен, посећен и позван, јер њему је дозвољено да страда како би се прекалио и показао бељи од снега.

Допуна наслова: Стање ствари

(Духовна терапија, 19. 11. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6sC



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар