Слободан Антонић: Необична лакоћа елиминације или О (не)избору Душана Павловића

Слободан Антонић

Слободан Антонић

Научно-наставно веће Факултета политичких наука већ четири пута нема кворум за одлучивање о избору Душана Павловића у звање редовног професора.

Павловић каже да је реч о организованом бојкоту мање групе професора која систематски обара кворум како он не би био изабран.

Декан ФПН, пак, вели да он, у складу с академским традицијама, не жели да кажњава колеге који изостају са седница ННВ. „Ово није компанија, није предузеће, врло је непопуларно кажњавати професоре и ја нисам склон тим методама”, рекао је декан једној телевизији.

С колегом Павловићем упознао сам се 1994. године, кад је, као десет година млађи колега, написао негативну рецензију моје књиге „Србија између популизма и демократије” (1993). Знам за његову склоност да обара академске ауторитете. Али, премда сам и сам био жртва те склоности, мислим да је она веома важна за сваку академску заједницу, а поготово за српску.

У том смислу желим да кажем и следеће: дужност професора, поготово на државном универзитету, јавна је функција. Постоје јавни, стручни критеријуми за избор. Гласање приликом избора није ствар наших приватних афинитета.

Колеге које бирају новог професора својим именом и делом јамче да он заслужује или, пак, не заслужује избор.

Душан Павловић

Душан Павловић

На факултету на којем имам част да предајем (Филозофски факултет у Београду) на мом гласачком листићу за избор нових професора стоји моје име.

Ја не могу и, наравно, нећу, зато што ми се неко приватно, или идеолошки, или политички, не допада, да заокружим „не”. Јер, оно што је на универзитету пресудно, јесте стручност. Тако сам и ја изабран, тако и друге процењујем.

Ако предложени кандидат испуњава стручне критеријуме, ја ћу, под својим именом, гласати „да”. Ако, пак, предложени кандидат не испуњава стручне критеријуме, ја ћу под својим именом гласати са „не”. И нема говора да се може избећи изјашњавање тако што се не долази на седнице. Ко неоправдано одсуствује са ННВ, бар на мом факултету, биће му одбијена дневница. И сам сам био жртва такве казне, али не мислим да сам тиме претрпео неку неправду – напротив.

Дакле, ако колеге са ФПН сматрају да Душан Павловић, по стручним критеријумима, не заслужује да буде редовни професор, они треба да дођу на седницу ННВ и гласају против. Декан треба да их, у смислу учешћа у гласању, мотивише, не кажњавањем (ако то није пракса на ФПН), већ тако што ће, рецимо, на сајту факултета објавити списак свих професора који не присуствују седницама ННВ.

Јер, професорска функција је, да поновим, јавна. Она је као функција посланика: не можемо се крити иза анонимности, јавност мора да зна како је ко гласао. Такође, јавност мора да зна и ко бојкотује гласање. У развијеним демократијама објављује се извештај како је који посланик, током четири године мандата, давао свој глас. То бирачи треба да знају. И професори су дужни стручној јавности да објасне зашто гласају „да”, „не” или зашто неће да гласају.

Ко нема кичму да јавно каже своје мишљење, не треба да иде у професоре или у парламентарце. Он треба да седи, с конзервом пива, крај рачунара и да пише анонимне и хејтерске коментаре по сајтовима и друштвеним мрежама.

Разлика је јасна, зар не?

Редовни професор Филозофског факултета у Београду 

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 15. 11. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6ps



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар