Огњена Лазић: (Креативне) кризе? Загрлимо их и имајмо вере!

„ …Наилазе ми моменти малодушности када нисам сигурна како и да ли да наставим са писањем; када ми је све то бесмислено; када се осећам као да стојим пред зидом… И баш у тој и таквој агонији или стваралачкој кризи стиже Ваш коментар!…“ Ово је суштински делић мало подужег одговора на Пантин коментар који можете прочитати на следећем линку! И молим вас да то учините, јер у њему је садржано све оно што сам желела да вербализујем, а нисам знала како и није ми било јасно да ли је то могуће. Панта је то невероватно елегантно и дирљиво извео, а његова искреност и надахнуће улили су ми нову снагу и обновили веру да није узалуд ово што радим.

vera-ol-3

У свакој прилици од оних наизглед баналних и безначајних, па све до важних одлука и крупних животних корака, наша вера заправо одлучује о исходу. Вера је у самој основи нашег бића и усађена нам је још рођењем. Док је у мајчиној утроби дете верује да га мајка воли, жели и да ће му пружити све што је неопходно да се оно роди здраво. Дојенче верује мајци да ће бити неговано и нахрањено. Већ стасало дете верује оцу и мајци да све чине за његово добро; да ће га и даље помагати на путу самосталности.

Вера нам помаже када смо одрасли и већ одабрали животни позив да га савесно и пожртвовано обављамо, у нади да ће нам такав став донети плода, а другим људима радост. У брачним, родбинским и пријатељским односима вера нам помаже да се све одвија хармонично и са смислом. Када се разболимо, останемо без посла, осиромашимо, вером се спасавамо од очајања и самоубиства. Када смо тешко болесни или стари и стојимо пред тајном смрти управо вера нас штити од бесмисла и ништавила. Према томе, ако је сваки човек биће вере, чак и ако је та клица вере у њему остала неразвијена, покривена прашином животних догађаја и околности, то не значи да се чист зрак Божијег сунца неће брзо и успешно пробудити и подстаћи на раст.

Вера је лековита и чудотворна, зато није добро, ако се према њој односимо равнодушно и немарно, говорећи: «Ти имаш вере, благо теби. Ја је немам и шта се ту може!» Професор Јеротић тврди да је сваки човек рођен са клицом вере, па и ако није имао повољне породичне услове и животне околности да је даље развије, сам је позван на тај подвиг. Јер, вера није уметнички таленат који неко има, а неко нема. Уосталом сваки таленат који поседујемо трудом и радом морамо да развијамо. Исто је и са вером! На жалост, упорно заборављамо да хришћанство није религија, традиција или обичај, већ да је оно начин живота! Али, да бисмо усвојили ту истину и такав став неопходно је да почнемо да се сами мењамо, да себе очистимо од злих осећања и помисли, да се покајемо за све рђаво што смо учинили. Тек тада ћемо бити спремни да окусимо нектар оних јеванђелских речи блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.

И тако док сам читала Пантино излагање и сасвим неизвесно освешћивала како је то баш тај знак поред пута који сам данима упорно тражила, сетила сам се следећег сведочанства архимандрита Софронија:

„Сећам се једног догађаја са Свете Горе. У манастирском пристаништу беше усидрен једрењак. Одједном се неочекивано подигла страшна бура са запада. Таласи су прибијали брод уз обалу. Сваког часа је постојала опасност да се конопац сидра покида и да брод са посадом буде избачен на стене. Са прозора манастирске трпезарије неколико монаха је посматрало брод. Ја сам пришао у тренутку када су морнари покушавали да се извуку преко ивице брода у чамац како би се некако спасили. Таласи су немилосрдно ударали о бродић. Извући се, прескочити преко ивице брода и ући у чамац било је не самo тешко већ и опасно по живот. Гледајући тај призор један од младих монаха, ђакон Серафим одједном рече: „О, како ме боли срце због њих.“ Старац Силуан који је то чуо добродушно му је ставио руку на раме и рекао: „Ако те боли срце за њих, онда су спасени.“ И заиста, сви су успели да ускоче у чамац и чудом да стигну до пристаништа на које их је талас једноставно избацио. Спасени, потрчали су у цркву да служе благодарствени молебан.“

Осим што је,по речима апостола, вера основ свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих, подвигом вере човек себе васкрсава из гроба егоизма (свети ава Јустин). Једноставно, зар не?

(Духовна терапија, 8. 11. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6jH



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар