Протојереј Андреј Ткачов: Један београдски утисак

Широке улице. Лепи људи. Једна река се зове Дунав, друга исто као и омиљени светац – Сава. То је Београд. Овде је топлије него у Москви, а ако си Рус, клима коју стварају људи биће за тебе једна од најтоплијих на планети. Само што у самом центру града једна преко пута друге стоје две руине. То су рушевине Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова. Трагови бомбардовања НАТО-а од пре 15 година. Човек стиче утисак као да је неки Гуливер доспео у земљу Лилипутанаца и да је забаве ради згазио здање од сивог камена и шале ради срушио два-три спрата. Међутим, то нису трагови Гуливера, већ борбених авиона. И овде не живе Лилипутанци, него Срби – људи који у просеку нису нимало нижи од Руса и који су, узгред речено, добри кошаркаши. Ове срушене зграде су симболи уништеног система безбедности у послератној Европи. Уништили су га Американци.

generalstab-at

Ах, Американци. Ах, добри људи, чије се срце стеже од бриге у грудима ако се негде крше демократске норме! Од колико паса треба да позајмите очи да би то било довољно за све ваше дипломате и да би они, са своје стране, не црвенећи, по читавом свету лагали о својим добрим намерама? Наравно, знате да је људско сећање краткотрајно. Да бујице информација могу да потисну чак и сећање на јучерашњи дан. Знате да се читави народи могу заглупети или стрељати (јефтиније је заглупети их), заробити кредитима, учинити зависницима од игле. И тада можете да царујете осмехујући се. Очигледно, зато у Београду још увек има неколико рушевина како би кратко сећање препуно серија, задржало нешто важно о овим осмехнутим „цивилизаторима“ који олако издају команду: „Пали!“ То сам помислио. То су помислили и сви они којима сам испричао шта сам видео. Али је један од локалних београдских свештеника то изразио другим речима. Рекао је да не чувају Срби трагове сећања на сурове догађаје, већ сами Американци с правом господара из сенке захтевају да рушевине буду конзервиране. Кажу, гледајте и сећајте се онога што се већ једном десило. Понашајте се како треба, јер историја зна да се понови. Можемо опет то да урадимо. У принципу – фактор заплашивања, као да на стубу виси обешен човек с таблицом „Нисам јео у ‘Мекдоналдсу’ и нисам веровао да је долар валута, а не само папир.“

Немам разлога да не верујем овом поштованом локалном свештенику. Само ми је жао што су сасвим недавно Јенкији летели изнад центра Београда и испаљивали ракете „ваздух – земља“ где су хтели. И то још у време Васкршњих празника. А застарела југословенска ПВО, коју је Србија наследила, није могла скоро ништа да уради, иако је повремено погађала авионе невидљиве за радаре. Погађала их је управо зато што није користила радаре, већ је гледала кроз обичан нишан. А Јељцин је за то време или дириговао немачким оркестром на аеродрому, или је био заузет неким хитним стварима, и било нас је срамота да живимо. Наравно, било је тешко, али је главно то што нас је било срамота. И вређало нас је то.

А буквално јуче један младић је заподео са мном разговор о томе да треба претопити копља и мачеве у српове и рала, као што је написано код Исаије. И о томе да милитаризам није у складу са хришћанством итд. А ја сам му, иако у целини немам ништа против српова и плугова, одговорио да се копља одмах могу претопити. Одмах. А системи ПВО и ПРО треба да буду ефикасни и модерни. Јер ако је небо изнад нас плаво, ако није помрачено гарежју од експлозија, то није само атмосферска појава. То је знак да се наши пилоти и ракеташи налазе на борбеном дежурству. И добро то обављају. Зато и трговци демократијом на високим дужностима морају да затегну осмехе на својим похлепним лица кад се састају с руским руководством. Зато и ми можемо мирно да читамо Исаијино пророчанство седећи код куће поред прозора, а не с батеријском лампом у склоништу.

У Србији човек има шта да види и има о чему да напише. Заиста има. Али је потребно време да се погрузи, време за дружење, за ослушкивање звукова језика који је тако близак руском, али је за новајлију ипак неразумљив. За све је потребно време, чији се недостатак снажно осећа у атмосфери прекомерне производње робе. А две рушевине у центру града се одмах виде. И свако ће вам рећи да нису плод експлозије обичног гаса. И одмах ће човека преплавити сећања на оне дане кад је жељно ишчекивао да види вести на телевизији, а Срби су се немоћном злобом гледали у небо и гвоздене птице с натписима „U.S. Air Force“ које нису биле покривене перјем. Тих дана деца светог Саве никако нису могла да досегну ове птице. А пилоти, ако су и читали Исаију, нису имали намеру да извлаче практичне закључке из прочитаног. Пошто су пацифизам и демократија – извозна роба налик на Тројанског коња.

Са руског Марина Тодић

(Православие.ру, 5. 11. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6ir



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

5 replies

  1. Поприлично je танко ово Ткачовльeво писаниje o нама!
    На страну лош превод!
    Нпр: „…а Срби су се немоъном злобом гледали у небо…“ ?!

    Свиђа ми се

  2. „SEĆANjE NA NATO BOMBE: Ovako su se molili patrijarh ruski Aleksij i patrijarh srpski Pavle

    BEOGRAD – Pred više od deset hiljada vernika Patrijarh ruski Aleksij i Patrijarh srpski Pavle služili su 21. aprila 1999. godine, u sred zločinačkog NATO bombardovanja Srbije, na svetosavskom platou veliku „Molitvu za mir“.

    Patrijarh Pavle (Foto: Pravoslavlje)
    „Učinite sve da bi svet upoznao dobrotu vaših srca, da se Kosovo, sveta srpska zemlja, i dalje ne bi skrnavilo, a Gospod će dati silu narodu svome“, naglasio je Patrijarh Aleksij.
    „Vojna dejstva NATO-a nemaju za cilj da bilo koga zaštite. Oni jednostavno hoće da razruše postojeći svetski poredak. Žele da nametnu svoju grubu silu kao vrhovni zakon. Ali, nepravda i licemerje nikada neće pobediti. Nije Bog u sili, već u istini i pravdi. Na Vašoj strani je istina. Setimo se samo reči Gospodnjih: Sila se moja pokazuje u slabosti. Vi ćete tugovati, ali će se vaša tuga pretvoriti u radost“ – ovim rečima se bratskom srpskom narodu obratio Patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksij Drugi, posle Svete liturgije koju je zajedno sa Patrijarhom Srpskim gospodinom Pavlom služio na platou ispred Hrama Svetog Save.
    Patrijarh Aleksij je sa vračarskog platoa apelovao na svetske moćnike da obustave rat protiv Jugoslavije, jer: „nijedan rat ne rešava probleme, on ih samo umnožava, a o tome najbolje svedoči dramatično iskustvo ovog veka na zalasku“. On je pozvao sukobljene strane da se vrate dijalogu, naglašavajući istovremeno da hrišćani koji učestvuju u agresiji na SRJ čine veliki, neoprostiv greh.“

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. За овога што ми је дао минус: срџба, бес, гнев… нису исто што и мржња ни у срБском, ни у руском језику!

    Свиђа ми се

  4. А, тек нису исто што и злоба, како преведе Марина Тодић!?

    Свиђа ми се

  5. Слажем се да избор српске речи злоба није најбољи. Прикладнија реч у случају злобе би била огорченост, непријатељство. Ваљало би обратити пажњу на комбинацију „немоћна огорченост/непријатељство“ која је врло садржајна. Но, можда је г. Анђелковић ипак добио минус због става да је овај текст протојереја Андреја Ткачова танак. Иако минус није од мене, ја се не слажем са тим. Чини ми се као да је мудри и обавештени протојереј одапео неколико стрела и да је свака погодила близу центра.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s