Војислав М. Станојчић: Албанци чувари српских манастира или Ко би смео да дâ „бесу“

Пошто је Албанија предложила да територија Косова буде примљена у УНЕСКО, разумљиво је што саветник албанског премијера Раме, Шкељзен Малићи, пише да су „Кроз историју, најзначајније православне (не каже: српске, па би могли да буду и грчки, руски, бугарски…) споменике на Косову чували Албанци. Тако је било и у средњем веку и за време турске окупације. И тада су Албанци били већинско становништво, чували су и Пећку патријаршију, манастир Дечане и тако даље.” (И Пећка патријаршија и Високи Дечани заправо су у Метохији, али пошто тај назив означава „земљу под управом манастира” на њега су Албанци веома алергични, јер је из имена јасно на чијој земљи живе.)

spc-unesko--kim

Ш. Малићи не каже од кога је требало чувати православне споменике, али то и није потребно: од других Албанаца. Што се тиче његовог тврђења да су Албанци на Косову и Метохији увек били већина – оно је потпуно нетачно. Према попису турских власти из 1455. године, Албанаца је било 1%, а Срба 99 %. Године 1871. однос је био 32% према 64%, да би Албанци постали већина тек приликом пописа 1899. године: било их 48% према 44% Срба. Нагла промена демографске слике Косова и Метохија почела је сеобама Срба под Арсенијем Трећим Чарнојевићем 1690. и патријархом Арсенијем Четвртим Јовановићем 1740. године, после којих су се Албанци досељавали у великом броју.

Тачан је податак Раминог саветника да су Албанци чували српске светиње. Потребно је само рећи нешто више о томе. Они су бирани из села у црквеном или манастирском поседу, метоху, а дужност им је била да их бране од могућих напада. Изабрани чувар добијао је звање манастирског војводе, што је за њега представљало велику почаст. Понекад је примао и плату, али му то није било најважније. Манастир је плаћао једног човека а заузврат добијао заштиту читавог његовог братства.

Најтеже стање по српске цркве и манастире настало је у последњој четвртини 19. века. У то време манастирски војвода Дечана био је Салих Руста из братства Гаши. Он је бранио српски манастир од пљачкаша Малисора, и то без икакве накнаде.

ne-unesko-studenti

„Чували смо манастир”, забележена је његова изјава, „јер је наш предак дао бесу да ће он и његови потомци штитити ово свето место, а дата реч се код нас мора поштовати”.

Страни званичници из моћних земаља које су признале Косово уверавају српски народ како ће његове светиње на Косову и Метохији бити много боље заштићене ако самопроглашена република буде примљена у УНЕСКО. Тобоже, њене власти и њени људи осећаће много већу одговорност, па ће морати да чувају и сачувају српску баштину. То су, међутим, само лепе речи и празна обећања. Српским светињама прети опасност да потпуно нестану. Неопходни су им многобројни и поуздани чувари, а да ли је њих могуће наћи баш међу Албанцима? Колико би њих хтело или смело да дâ „бесу“, као што је некада учинио предак Салиха Рустија и добије звање манастирског војводе? И колико се у данашње време уопште поштује дата реч?


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6h4



Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s