(Фонд стратегической культуры, 28. 10. 2015)

Буре свјетске политике, проничући у најмање углове планете, нису поштедјели ни Црну Гору. Необично лијепа и добра земља ступила је у зону најтеже кризе од чијег исхода зависи распоред снага у једном од геополитички најосјетљивих рејона свијета – на Балкану.

Кризне појаве, скривене од очију већине посматрача, скупљале су се у земљи одавно. Црна Гора је поцијепано друштво. Узроци тога с једне стране леже дубоко у историји и повезани су са појавом неколико српских кнежевина, које су се послије ујединиле у два краљевства – Србију и Црну Гору, а, с друге стране, условљени су примјеном савремених технологија конструисања нових политичких нација. У датом случају ријеч је о вјештачком узгоју црногорске нације која се ставља у опозицију према општесрпској историји и самим тим осуђује себе на издају своју прошлости, садашњости и будућности, а нова политичка „елита“ притом себе доживљава јаничарем Запада (на аналоган начин исте те технологије се примјењују у Украјини). Процес одвајања Црне Горе од Србије и, као посљедица, од Русије, прешао је у активну фазу послије војног конфликта у српској аутономној покрајини КиМ и агресије НАТО против СРЈ. Влада Црне Горе објавила је 5. августа 1999. Платформу нових односа са Србијом. Платформа је позивала на поновно разматрање статуса Црне Горе и бирачког законодавства. Уставни суд СРЈ сматрао је такво поновно разматрање правно неважећим. Тек касније питање о давању самосталности Црној Гори покренуто је поново, али овај пут већ уз активно мијешање ЕУ и уз посредовање Ричарда Холбурка – познатог борца са „балканским Русима“, како себе зову сами Срби. Резултат је било потписивање оснивачких докумената коначног разједињења. Потпуну „самосталност“ Црна Гора је добила послије провођења референдума о одвајању од Србије 21. маја 2006. године. Без обзира на најгрубља кршења у току гласања, ЕУ и САД су признали његове резултате. И чак ти формални резултати су показали раскол црногорског друштва скоро на половину: 55, 4% бирача се изјаснило за одвајање од Југославије, а 44,6% против. У ствари, противника одвајања било је много више.

„Независност“ Црне Горе ишла је на руку клану Мила Ђукановића, који непрестано управља земљом од фебруара 1991, мијењајући само фотеље и функције (премијер, предсједник, министар одбране). Интересе свог народа Мило Ђукановић одавно је замијенио за гаранцију личне безбједности која му је неопходна, зато што је тај лик заправо криминални геније.

По подацима једног од познатих експерата у области међународног криминала Мише Гленија, 1990. године Црна Гора је „постала центар криминалног бизниса тешког више милијарди, који је доносио приходе свуда – у САД, на читавом Блиском Истоку, у Средњој Азији, у земљама Магреба и у Западној Европи. Двије главне луке земље седмично су претоварале (транспортовали) по неколико тона нелегалних цигарета у луку Бар а одатле бродовима у италијанску луку Бари, у руке италијанске мафије. Сваки бокс цигарета се облагао такозваним транзитним опорезивањем“…[1]

У октобру 2002. године, послије осмогодишњег исљеђивања, подигнуте су судске тужбе против компанија „Р. Џ. Рејнолдс“ и „Филип Морис“, које су се теретиле за сарадњу у кријумчарењу цигарета. Међу најразноврнијим оптужбама била је и ова: балканска трговина цигаретама повезана је са прањем новца колумбијске наркомафије. Правници су представили детаљан извјештај о томе како су Ђукановић и његови сарадници зарадили од шверца цигаретама стотине милиона долара.

Двије црногорске компаније (обје под контролом Ђукановића) и црногорске обавјештајне службе узимале су тридесет долара од сваког бокса цигарета, који су пролазили транзитом. „Новац су дијелили међу собом црногорски чиновници увучени у овај бизнис и они који су давали лиценце за транзит цигарета кроз Црну Гору“, назначено је у судским документима ЕУ.

Једна од тих компанија – „Црногорски дувански транзит“ (Montenegrin Tabak Transit, MTT) припадала је Италијанима који се сумњиче за везе с мафијом. МТТ су основали неки чланови организованог криминала, уз учешће црногорских државних чиновника. Компанија је добила службено рјешење од Црногорске управе страних инвестиција и дјеловала је под личном заштитом Мила Ђукановића“, тврде документи ЕУ.[2]

Већ 1994. године, ЕУ је било познато да дуванска мафија, с којом је Ђукановић водио послове, коштала Европу 6 до 8 милијарди долара по години (и то само од недобијених акциза – углавном у Италији и Великој Британији). Италијански државни тужиоци никако нису могли позвати Ђукановића за одговарање на кријумчарење и везу с мафијом. Из Вашингтона у Рим долазиле су тајне депеше које су захтијевале да Италијани оставе Ђукановића на миру: црногорски предсједник био је потребан Вашингтону у његовом рату с Милошевићем.

По оперативним подацима, годишња добит од дуванске трговине средином 2000-их износила је 30 милиона долара. По ријечима српских аналитичара, Црном Гором је управљао „Картел“, које су створили бивши комунисти, полицајци, војна лица и мафија с предсједником републике у центру те паукове мреже. О Ђукановићу и његовим сарадницима у ЦИА и МИ-6 не налазе се само фасцикле него цијели кофери компромитујућег материјала који дозвољавају да се лако управља тим олошом. Ђукановића су ставили пред избор: или спокојна старост у лијепој кући на обали Јадрана или затворска соба. И он је свој избор направио.

Истине ради, треба примијетити да Црна Гора, за разлику од „Републике Косово“, не постоји само на рачун криминала. Огромну подршку држави осигурава руски бизнис и туризам. На малу Црну Гору отпада на то 12% свих актива руских банака у иностранству. Интересовање за црногорску својину исказују и западне компаније. Већ крајем 1996. године сва друштвена (државна) предузећа прешла су под контролу државних фондова – Фонда развоја, Пензијског и Инвалидског фонда, Берзе рада. Резултат – у Црној Гори више нема самоуправљачке (друштвене) својине. Државним фондовима располаже клан Ђукановића. Основни инострани инвеститори у економију републике постале су белгијске, њемачке, италијанске, јапанске и словеначке фирме. Приватизована су, најзначајнија за земљу, предузећа – Требјеса Никшић, Југопетрол, Доктор Симо Милошевић. При том приватизација није спасла земљу од незапослености, која је службено у 2014. години износила приближно 20%.

Ђукановић је могао да одржи власт само издајом националних интереса. И његов клан је радио на томе непрестано.

Као прво, спровођење референдума о одвајању од СРЈ тежило је таквом циљу – лишити КиМ статуса федералне јединице Југославије. Ствар је у томе да је, сходно резолуцији СБ УН 1244, Косово било саставни дио СРЈ, а не Србије. Да би се пренијело косовско питање на другу раван потребно је било уништити савезну државу. И то је урађено Ђукановићевим рукама.

Као друго, Црна Гора је била трећа земља од бивших југословенских република, послије Словеније и Хрватске, која је признала независност Косова. Десило се то 9. октобра 2008. године.

Као треће, 2009. године, Црна Гора је добровољно прешла на евро, изгубивши самим тим финансијски и поткопавши политички суверенитет.

Као четврто, приоритет вањске политике Ђукановића јесте улазак у НАТО.

Пето, послије присаједињења Крима Русији, службена Подгорица, иако није чланица ЕУ, одлучила је да још једном демонстрира лојалност својим западним покровитељима и придружила се санкцијама против Русије. Тај непријатељски гест био је допуњен антируским иступањима – које су буквално запљуснуле локалне медије – и кампањом против руског бизниса.

А 17. октобра 2015. године сви делови слагалице Ђукановићеве атлантске игре уклопили су се у коначну слику – парламент Црне Горе донио је резолуцију о подршци уласку у НАТО. Свој утицај у републици овај политичар – један од најкорумпиранијих на Балкану, ипак је прецијенио. За резолуцију је од 81 посланика гласало 50 посланика, 26 је било против, троје уздржаних. То значи, по одлуци 50 људи од 620 000 становника – Црна Гора може ући у НАТО. И ту се десило оно што је одавно сазријевало – црногорско друштво је изразило протест против такве политике, при чему су демонстрације искључиво мирне. Најважније је то што је протест организовала црногорска опозиција.

Опозиционе снаге режиму Ђукановића активно су искористиле технологију ненасилног протеста – били су постављени шатори пред зградом скупштине у Подгорици и провођене мирне акције. Као одговор влада је против демонстраната употријебила силу. Седамнаестог октобра, у 5:45 ујутро, газећи право грађана на мирно изражавање своје воље, власти су почеле сурово разбијање шатора које су поставили они који су протестовали против ступања Црне Горе у НАТО. Специјални одреди полиције нису само блокирали улице које воде према шаторима, већ су претучени и ухапшени многи демонстранти, лидери опозиције, међу њима и чланови парламента који су имали имунитет, новинари. Против демонстраната употријебили су сузавац.

Ипак нису успјели угушити протест – 24. октобра десили су се нови сукоби протестаната и полиције. Сила коју је примијенила власт довела је Црну Гору на ивицу грађанског рата. То што се десило у Подгорици постало је још један доказ двоструких стандарда Запада. Ако се шатори постављају с циљем свргавања режима који није по вољи Запада, онда је то испољавање воље народа, то је демократски процес. Ако, пак, грађани на такав начин желе да изразе своје неслагање са ширењем агресивног војног блока – који је бомбардовао земљу – и са праксом корумпираног режима, онда је то удар на безбједност државе.

Протести у Црној Гори принципијелно се разликују од стандарда иницираних „обојених резолуција“. У Црној Гори је сазрио и провалио се унутрашњи гнојни чир, који је сазријевао годинама. На улице нису изашли само они који протестују против уласка у НАТО: данас у Црној Гори, раме уз раме, наступају и противници атлантизма, и они који су уморни од сиромаштва, кланова, чиновничке корупције. На улице су изашли сви који желе да виде Црну Гору као земљу једнаких могућности, успјешну и безбједну. Важан показатељ: у недјељу, 25. октобра, на улицама Подгорице било је више од 20 000 протестаната. За град који има 200 000 становника – сваки десети. То је заиста народни протест. „Обојене револуције“, узгојене у америчким лабораторијама и фабрикама мисли, враћају се као бумеранг њиховим газдама.

Груба примјена силе коју су црногорске власти употребили не изазива само осуду – већ и презир према том режиму, чији се представници одавно не могу идентификовати са Црном Гором. Они су љубимци. Ђукановић не управља Црном Гором вољом њеног народа него вољом газда из Америке. Само, да ли ће се још дуго одржати?

Народ Црне Горе већ зна како одговорити антинародном режиму. И обични Црногорци треба да знају: руска јавност је на њиховој страни. Као што је увијек било кроз историју – ми смо заједно.

Посрбила са руског: Милана Бабић

________________________________

[1] Гленни М. Современная международная мафия. – М.:СТОЛИЦА-ПРИНТ, 2008. – С. 59 – 60.

[2] Гленни М. Указ. соч., С. 62-63.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6eD

Categories: Посрбљено

Tags: Јелена Пономарјева, Милана Бабић, Мило Ђукановић, НАТО, Србија, Црна Гора, Црна Гора и Русија