Поводом текста Јована Бабића „Србија и 1915“, Политика, 16.10.2015.

Колумнисти Политике су разноврсно јато. Верујем да већина читалаца ретко може да се сложи са свиме што они напишу. Неки критичари иду тако далеко да на основу неколико одељака колумне спочитавају интелектуални интегритет и вредност аутора. Колумна није пилула да треба да се прогута без жвакања – већина аутора по свој прилици има на уму пре жељу да испровоцира читаоца да размишља о некој политичкој или друштвеној теми  него да потврдним климоглавом публика неупитно прихвати њихова гледишта.

Међутим, неки од објављених написа, по мом суду, су толико конфузни и нејасни да је тешко разазнати ауторову кључну замисао. Када налетим на такав текст, запитам се зар Политика нема ништа квалитетније да замрчи новински папир и идем даље. Али када је реч о нечему тако важном као што је место Србије у преломним историјским процесима 20. века онда је готово нужно да се разјасне проблематична места а сумњиве тезе испитају. Поред тога у чланку Јована Бабића Србија и 1915. није реч о било каквом догађају српске националне историје, већ о једној вертикали која чини срж националног идентитета и самоспознаје модерних Срба. Површно и тенденциозно бављење једном оваквом темом, нарочито у листу који је о драматичним догађајима из 1915. извештавао и ондашњу публику, није прихватљиво.

Пошто држим да је Бабићево излагање врло конфузно покушаћу да у наредним редовима разјасним и себи и читаоцима овог текста шта је заправо аутор хтео да каже. Уз то ћу кроз кратке напомене покушати да представим и евентуалну снагу његовог историјског аргумента.

Бабић је у последњих одељцима текста покушао да сумира своје излагање: у закључку вели да је Србија ускочивши на брод великих ризика 1915. године одлучила да ствара југословенску државу али да због тог свог избора она (ваљда Краљевина Србија?) није ту државу била спремна да брани када се иста распадала 1991. године. Не замерите због извесне малициозности у претходној реченици али ни уз вишеструки мисаони напор не успевам да разумем шта је аутор хтео да каже. Врло је необично аргументовати да је политички избор српске Краљевске Владе из тешких ратних година 1915. узроковао неспособност социјалистичке државе на прагу капиталистичке транзиције 1991. године да брани свој уставни поредак, суверенитет и територијални интегритет. Да ли аутор имплицира да Срби нису прихватили југословенску државу као своју (можда за разлику од изразите пројугословенске оријентације у другим крајевима заједничке домовине?) и да нису били спремни да стану у њену одбрану у тренуцима великих спољашњих и унутрашњих искушења?

Тешко да је било тако. Врло мали део српске интелектуалне и политичке елите је у послератном периоду уопште био спреман да преиспита сопствену југословенску оријентацију а они који су увидевши нефункционалност новоствореног политичког организма били спремни да проговоре о српском становишту, били су немилосрдно критиковани, о чему је документовано у више наврата писао Мило Ломпар.

Када се говори о тобожњој неспремности Срба да бране југословенске државе ваља имати на уму и низ врло мунденских тема, које су далеко од високопарних идеолошких дискусија: у међуратном периоду за изградњу заједничке војске издвајају се замашна средства ондашњег тешко оптерећеног буџета и то са свешћу да је главни потенцијални непријатељ агресивна италијанска држава, са којом Србија нема никаквих територијалних спорења. Да ли о неспремности да се брани југословенска држава говори спремност водећих српских политичких личности да дају огромне уступке хрватској страни у сам освит Другог светског рата формирањем Бановине Хрватске, или званичан назив ројалистичког покрета отпора у Југославији, или упорни а залудни покушаји Милана Грола да се некако нађе заједнички језик са хрватском политичком емиграцијом у осуди стравичних покоља у НДХ, или – што је вероватно од кључног реалполитичког значаја – искључива југословенска оријентација српских комуниста и спремност да се олако дају уступци другим националним групама. И на крају важно би било поставити нека искључиво емпиријска питања пре доношења завршног суда: какво је било етничко порекло већине оних који су се у социјалистичкој Југославији изјашњавали као Југословени и какав је био етнички састав лојалних снага Југословенске народне армије? Мислим да се резултати таквог истраживања могу наслутити.

Овакво ламентирање над злосрећном судбином Југославије, које корене пропасти државе тражи у далекој 1915. години, не би било ништа чудно – ако изузмемо необичан хронолошки оквир да није врло сумњивих историјских разматрања које треба да га поткрепе.

Бабић наводи да је Први светски рат последица неуспеха Великих сила да га локализују у лето 1914. године и претворе у сукоб ограничених размера. Већ је ова тврдња врло упитна: и Беч и Берлин могли су већ у јулу исте године да наслуте да ће њихови агресивни потези на Балкану да испровоцирају реакције других великих сила и – за шта су докази врло убедљиви – немачко политичко и војно руководство насупрот тим слутњама инсистира да се уђе у рат! Тако да није неспособност Великих сила да се договоре довела до ратног метежа већ неспремност две централноевропске силе и посебно Немачке да се уопште договара. Када се расправља о почетку Првог светског рата то је прва ствар коју треба имати на уму: Немачка је свесно срљала у рат и подстицала је Беч да без икаквих обзира притиска Србију. И као што за холокауст нису криви Јевреји јер се нису довољно вешто скривали, тако ни за Први светски рат одговорност не сносе силе које се нису договориле јер није било никога са киме би се могло договарати.

Бабић је у чланку навео и једну врло интересантну тему а то је питање колико је Први светски рат уопште био светски, барем током првих неколико месеци трајања. Ако изузмемо гањање немачких крстарица по далеким морима и чарке у колонијама сукоб је заиста могао деловати као серија локалних сукоба који су се тек накнадно спојили у један рат катастрофалних размера. Неки историчари на западу такође прихватају овакво гледиште. По мом суду, оно је ипак неодрживо: имамо далеко више разлога да верујемо да је поремећај система међународних односа који је уследио у лето 1914. године већ био такав да се постављало питање ко ће имати превласт у свету. А то питање се није могло решити локалним чаркама.

Да ли је Србија од почетка била укључена у такав сукоб или је ратовање на њеној територији 1914. било нешто специфично, некакав Трећи балкански рат, који се да одвојити од целокупног ратног тока? Пре свега, аустроугарски притисак на Србију је био део њене империјалистичке политике, продора на југоисток, делића много замашнијих немачких амбиција о продору на Исток – самим тим се српска историја, као историја жртве једног империјалног насртаја уклапа у главни ток историје међународних односа са почетка 20. века. У војном погледу јесење операције у Србији имају непосредног утицаја на дешавања на Источном фронту и размештај аустроугарских снага и у том смислу Србија је, иако без формалног савезништва, део укупног војног планирања Антанте. Вреди додати као куриозитет да је криза у снабдевању муницијом у јесен 1914. наступила у Србији готово једновремено са сличним дешавањима међу зараћеним силама на Западном фронту. Чак је и српска офанзива ограниченог домета преко Саве у Срем била подстакнута савезничким инсистирањем да се привежу што снажније аустроугарске снаге за Балканско ратиште. Већ у јесен 1914. издвајање Србије и Балканског фронта из општег ратног контекста постаје тешко изводљив задатак.

Коначно стижемо и до деветстопетнаесте, кључне теме овог чланка. Тачно је да је укључивањем немачке војске у ратна збивања 1915. ситуација за Србију постала изузетно тешка. Питање је да ли је она постала радикално другачија у односу на дешавања претходне, 1914. године? Да ли је Србија упала у замку победа над Аустро-Угарском па је обманута  ратним хушкањем Пашића и регента Александра ушла у сукоб за који је унапред знала да води ка националној катастрофи и огромним људским жртвама? Одговор је опет негативан. Почетне ратне операције у јесен 1915. нису се много разликовале од онога што се збивало претходне године. Непријатељ јесте био силнији а српска војска истрошена ратним дејствима и стравичном епидемијом. Али је српски отпор био релативно жесток и вођен врло плански и промишљено у – што је посебно важно нагласити – ишчекивању савезничке помоћи с југа, везивању бугарске војске и коначног задржавања непријатељског продора. Српска врховна команда је погрешно проценила ситуацију али не из жеље да води рат до истребљења већ очекујући спасоносну подршку.

Истина је да Србија није имала територијалне спорове са Немачком, али их строго говорећи није имала ни са Аустро—Угарском – Анексиона криза неколико година пред почетак рата разрешена је у корист Беча српским признањем новонасталог стања. Ни аустроугарски владајући кругови нису били сасвим сигурни шта желе да постигну у рату са Србијом и да ли ће уопште доћи до некаквог територијалног ширења на рачун земаља краља Петра.

Овај изостанак јасног плана и инсистирање на тоталној победи пре се уклапа у тезу према којој сукоб у Србији треба посматрати као део шире борбе за европску (и светску доминацију) него као локални окршај који се погрешном проценом српског вођства претворио у трагичан тотални рат. Србија јесте била увучена у светски рат, али не сопственом грешком и кривицом, већ одлукама Берлина и Беча на које није могла имати ни најмање утицаја. Ова Бабићева аргументација подсећа на често оптуживање Милошевићевог режима за НАТО агресију на СРЈ – за шта год да је Милошевић крив сигурно није зато што је једна суперсила тежећи ка глобалној доминацији извршила агресију на земљу којом је владао.

На крају овог опсежног осврта поставићу и последње питање: да ли је Србија преценила себе и ушла у непознато када је у позну јесен 1915. године одлучила да настави да пружа отпор? Да ли је тада било прилике да се извуче из рата као што је, како Бабић наводи, то урадила Финска када је ипак поклекла пред СССР-ом у другој фази Зимског рата 1940. године? На ово питање није могуће дати једноставан одговор али нам испитивање аналогија које Бабић користи може пружити интересантне увиде. Србија 1915. и Финска 1939. нису два аналогна случаја. И поред тога што су западне силе биле благонаклоне према финској борби против омражених бољшевика оне нису биле у ефектном ратном савезништву са њом и њена судбина није била везана за ратни успех ових држава. Друго, Финска је пред рат 1939. имала испред себе јасне територијалне захтеве Совјетског Савеза и сам опстанак ове државе није био упитан. Стаљин је тежио безбедности СССР-а, коју је, можда погрешно, везивао за обезбеђивање граница у различитим деловима Европе и Азије али није имао намеру да уништи финску државност, да успостави колонијалну управу или да уништи северне подљуде. Сви ови мотиви се, с друге стране, могу везати са агресију Централних сила на Србију. Трагедија у Селевцу, на коју је Политика недавно подсетила, указује каква је била природа рата који је Немачка водила у Србији 1915. године.

Истина је да је Румунија изашла из рата после немачког победоносног наступања, али је истина да је то урадила и Црна Гора која је због кокетирања са дужносницима Централних сила изгубила савезничку наклоност кључну за одржавање њене посустале државности. Да ли је и Србија могла да подели такву судбину, уз комадање територије и демографске промене које би можда уследиле? Можда да, можда не. Али сигурно имамо на столу још једну могућност која је стајала пред очима и ондашњим Србима када су доносили тешку одлуку да се борба настави до краја.

Србија је 1914. била увучена у арогантну дугорочну геостратешку игру, не својом, већ вољом својих непријатеља. Али оно што изгледа Бабић заборавља када пише о немогућности победе je да је Србија из тог сукоба титана изашла као победница. То је ипак оно чега се најживље и са поносом можемо сећати и сто година после трагичне 1915. године.

Напомена аутора: Текст који је пред читаоцем представља коментаре уз текст Јована Бабића и никако није, и поред приличног обима, завршна реч, или исцрпно излагање сложених питања која су постављена. Надам се да ћу се једним од њих, питањем колико је и како светски био Први светски рат позабавити у скорије време. Морам признати да ми и поред пажљивог читања и даље није сасвим јасна централна Бабићева тврдња о везама српских неприлика из 1915. са потоњим односом Срба према Југославији. И поред тога што је излагање у чланку разливено надам се да може да послужи читаоцу да темељније размисли о овим важним темама. Питањем сећања на Први светски рат и његовом месту у српском националном идентитету и политичкој култури нисам се позабавио.

Слажем се са господином Бабићем да Срби треба да се одговорно и промишљено односе према својој прошлости, и да се може дискутовати о српским изборима из деветстопетнаесте. Уверен сам, међутим, да се то не сме чинити полазећи од дефетистичких премиса, посебно у доба када смо са свих страна затрпани дефетизмом и политичким кукавичлуком са највиших и најугледнијих места. Ваљда они тамо горе имају много шта да изгубе. Српски ратници 1915. нису имали Бог зна шта да изгубе, осим својих живота и слободе. Њиховом избору после сто година можемо да искажемо пре свега најдубље поштовање и дивљење.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6cD

Categories: Разномислије

Tags: 1915, Јован Бабић, Велики рат, Милош Милојевић, Политика, Србија