Војин Грубач: Преговори Ђиласа и Глеза фон Хорстенауа у Загребу 1943.

Док је паметни и одговорни Шарл де Гол забрањивао сукобе са њемачким окупационим властима у Француској да би спасио цивиле од њемачке одмазде, у то вријеме је на тлу окупиране Југославије бјеснио грађански рат.

Vrhovni_stab_na_Visu-tito-(

Умјесто да руководства наших устаника, било које опције, процијене да треба јединственим оружаним покретом спашавати српске и црногорске цивиле који су били под ударом марионетских творевина: НДХ и Велике Албаније, прогонитељских и геноцидних држава- они су улетјели у игру којој нису били дорасли. Умјесто устанка против свеопшег зла, прије свега монструозне НДХ, десиле су се такве калкулације руководстава подијељених устаника које су довеле до космичког страдања нашег народа. Како непаметна политика, у временима када у свјетском рату гори планета, може довести до апсурдних ситуација- најбоље показује 1943. година. Те године се реално очекивао десант западних савезника у Далмацију. У страху да ће искрцавање савезника значити и разоружавање партизанског покрета, Јосип Броз се одлучио на преговоре са Њемцима. Они се временски поклапају са периодом тзв. „Битке на Неретви”, која је као војна операција у себи садржала мноштво контроверзи и биће предмет посебне приче. Ови преговори, у историји познати као “Мартовски преговори”, вођени су између представника НОВЈ и Вермахта о размjени заробљеника и евентуалном прекиду непријатељства. Започети су почетком марта 1943. године у Горњем Вакуфу, а потом настављени у Сарајеву и Загребу. Они су били необично важни због високог нивоа делегација које су у њима учествовале, иако су преговори партизана и Њемаца вођени и 1942. године, такође и у Загребу. Проф. др Мирјана Зорић, која предаје Војну историју на Војној академији у Београду, потврђује следеће: „Први контакти између Њемаца и партизана успостављени су још у љето и јесен 1942. године у Ливну преко њемачког инжeњера Ханса Ота (припадника службе Абвер), а имали су за циљ размјену заробљеника. Преговоре је у Загребу с генералом Глезом фон Хорстенауом, крајем августа 1942, водио Маријан Стилиновић, а новембра исте године нове преговоре с партизанске стране водио је Владимир Велебит.“

Почетак преговора у Горњем Вакуфу

Увертира преговорима у Загребу 1943.г. се десила пар недјеља раније. Наиме, партизани су 4. марта 1943, у јеку жестоких борби, заробили њемачког мајора Артура Штрекера, команданта 3. батаљона 738. пука, и одлучили да због тешке ситуације на ратишту искористе то заробљавање за контакт и преговоре са Њемцима. Штрекеру је понуђено да напише писмо за генерала Хорстенауа о партизанској понуди за размјену заробљеника и започињању преговора, што је Штрекер одмах прихватио због шанси да буде ослобођен у тој размјени. Његово писмо је 5. марта стигло у штаб 717. дивизије лоциране у Бугојну, прослијеђено генералу Хорстенау у Загреб, који је 9. марта обавијестио команданта њемачких трупа у Хрватској, генерала Рудолфа Литерса, о неопходности организовања састанка са партизанском делегацијом. Литерс је за датум и мјесто састанка одредио- 12. март у штабу 717. дивизије у Бугојну. Тито је већ 8. марта, у случају њемачког позитивног одговора, одредио састав делегације. У делегацију су ушли- Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизије чији је идентитет Њемцима био познат, као и Милован Ђилас и Владимир Велебит који би ишли под псеудонимима. Њемачки позитивни одговор је стигао у партизански Врховни штаб 10. марта. Партизанска делегација је кренула 11. марта, дан раније, на преговоре са истакнутом бијелом заставом. У Прозору их је зауставила група њемачких војника која није била упозната са мисијом, те их разоружала и фотографисала упркос њиховом одбијању. Затим су аутомобилима одведени у Горњи Вакуф гдје су отпочели разговоре са генерал-лејтинантом Бенигнусом Диполдом, командантом 717. дивизије.

Велебит је Диполду представио теме о којима је дошао да преговара, међутим, генерал Диполд је партизанским емисарима рекао да он нема овлашћења да преговара са њима и упутио их је на своје надређене у Сарајеву и Загребу. О томе шта је тада делегација рекла Њемцима- свједочи забиљешка официра у Штабу њемачког опуномоћеног генерала за Хрватску припремљена за телефонски разговор са генералштабним мајором Вернером Пфапфенротом (Werner Pfapfenrott). Пфапфенрот, начелник штаба Литерса, је те информације пренио генерал- пуковнику Александру Леру. У тој забиљешци пише у тачки 4. следеће: ”Они изјављују да се не боре против хрватске државе, и ни у ком случају против Њемаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег ми укажемо, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања. Ови парламентарци не носе совјетске звијезде на капи, већ ознаку „М” која вјероватно треба да значи „Мачек”.

Меморандум и преговори у Сарајеву

Генерал Диполд је затражио од партизанске делегације да у писменој форми наведу тачке о којима ће се преговарати, а које ће он проследити вишој команди. Делегација му официјално предала Меморандум са предлозима. У њему су, осим размјене заробљеника и примирја, навели и двије интересантне тачке. Трећу, за коју су партизански преговарачи тражили од Њемаца да буде у тајности, гдје је писало: „У садашњој ситуацији нема разлога због којег би њемачки Вермахт вршио ратне акције против Народноослободилачке војске Југославије, поготово у свјетлу положаја, непријатеља и интереса обије стране- према томе, било би у интересу обије стране кад би непријатељства престала. У вези с тим, њемачка команда и ова делегација треба да одреде своје приједлоге који се тичу евентуалне зоне и наведу циљеве економских и других интереса”. У четвртој тачки Меморандума стоји:

„Народноослободилачка војска Југославије сматра четнике главним непријатељима.“ Послије предаје Меморандума, партизанска делегација је остала у Горњем Вакуфу да чека њемачки одговор. Како до 14. марта партизанској делегацији није саопштен њемачки одговор, Коча Поповић је одлучио да се врати у своју дивизију и њемачким аутомобилом је превезен до линије фронта између Раме и Јабланице.

edmund-glez

Њемци су 14. марта одвели Ђиласа и Велебита у Сарајево на нове преговоре у којима је по налогу Хорстенауа и Кашеа присуствовао и Ханс От (припадник службе Абвер). Њемачка страна је пристала на размјену заробљеника, али је захтијевала да се прије било каквих преговора прекину партизанске активности дуж пруге Београд- Загреб. Са друге стране, партизанска делегација је инсистирала да се то питање веже за признавање партизанима статуса зараћене стране. Разговор се на томе и зауставио.

 Загребачко финале Мартовских преговора

Ђилас је 16. марта у пратњи једног њемачког наредника аутом одвезен у Челебић, а 17. марта су стигли до Борачког језера. Обавијестио је Тита о њемачком захтијеву да се обуставе партизанске акције у Славонији. Тито му је одговорио да не може пристати на тај захтијев док Њемци не прекину непријатељства. Пошто га је Ђилас увјерио да ће Њемци испунити свој дио погодбе о размијени заробљеника, Тито је одлучио да у знак добре воље пусти њемачке заробљенике. Послије тога су услиједили сусрети и преговори у Загребу.

У Загребу, у хотелу Експланада, они су вођени између њемачког опуномоћеног генерала у Хрватској, Глеза фон Хорстенауа и најистакнутијих људи партизанског покрета – Милована Ђиласа, члана Врховног штаба НОВЈ и Политбироа ЦК КПЈ, и Владимира Велебита. Прво је у Загреб из Сарајева долетио Владимир Велебит (под псеудонимом Владимир Петровић). Велебит је 17. марта имао преговоре са Глезом фон Хорстенауом, а касније и са шефом италијанске војне мисије генералом Ђанкарлом Реом. Дозвољено му је да полуслободно шета Загребом и тада су Њемци открили његов прави идентитет. Послије откривања идентитета Велебиту је било дозвољено да посјети своју породицу. Ђилас је (под псеудонимом Милош Марковић) у њемачкој пратњи преко Коњица дошао у Сарајево, а потом одлетио у Загреб на преговоре. Да су партизани ступили у некакве проговоре са Њемцима био је упознат и Драгољуб Михаиловић, јер су Ђиласа приликом проласка са њемачком делегацијом кроз Коњиц лако препознали. Дедијер је тврдио да су Ђилас и Велебит у предасима између преговора шетали Загребом под заштитом Њемаца, у партизанским униформама.

Историчар Бранко Петрановић се о суштини вођених преговора у Загребу позива на америчког историчара Волтера Робертса (Valter R. Roberts- ”Tito, Mihailovich, and the Allies, 1941-1945”, Њујорк, 1973.г.) гдје је Робертс тврдио следеће: „Партизанска делегација је нагласила да партизани немају разлога да се боре против њемачке војске”, и да „једино желе да се боре против четника”, те да ће се „борити и против Британаца уколико се ови доцнијe искрцају у Југослaвији.”

Реакција СССР поводом преговора

Када је Тито обавестио генералног секретара Коминтерне Георги Димитрова о размјени ратних заробљеника с Њемцима, дошло је до драме. Извршни комитет Комунистичке интернационале је 31. марта 1943. упутио Титу телеграм следеће садржине: „Нас иритира околност, што сте ви извршили размјену с њемачким ратним заробљеницима, што сте послали делегацију, која је извршила преговоре с Њемцима, као и чињеница да је њемачки амбасадор у Загребу изразио жељу да се с Вама лично сретне. Шта се то догађа? Народ се налази у једној огорченој борби против окупатора, кад изненада – такви односи између вас и Њемаца. Да ли је то у складу с политиком Њемаца, који желе да изазову међу Југословенима братски раздор како би што лакше разбили народноослободилачку армију? Ја вас молим за објашњење овога питања. Даље: Разумљива је чињеница што незадовољство народа против Енглеза расте. Али, зар не размишљате о томе, да у садашњем тренутку изазивати незадовољство против Енглеза шкоди народноослободилачкој борби, и да мржња против окупатора, у првој линији против Њемаца, мора да се потпирује? Свака врста повезивања с њемачким моћницима може ову толико потребну народну мржњу слабити. Очекујем ваш одговор.“

Nemci-7-SS-i-partizani-1

Тито је истог дана објаснио Москви разлоге преговора са Немцима око размјене заробљеника. У писму је одбацио тврдњу да жели да се сретне са немачким представником у Загребу, рекавши: „Што њемачки представник у Загребу жели да говори са мном, и поред свих свињарија које су написане у њемачким и хрватским новинама о мени – за то нико није крив, и значи да ја не желим с њим да разговарам, чак и не мислим на то“. Историчар Бранко Петрановић ову реакцију Москве овако објашњава: ”Руководство КПЈ у борби за остварење основног циља- преузимања власти- није се устручавало да ризикује сукоб са савезницима. Такав став наишао је и на незадовољство Москве. Совјетском Савезу је у том часу, док је предузимао дипломатске иницијативе за демистификацију Мијхаиловића ради колаборације, ова неусаглашена партизанска иницијатива очигледно наносила штету.”

Реперкусије Мартовских преговора

О Мартовским преговорима су Милован Ђилас и Владимир Велебит говорили у докумeнтарној серији „Југославија у рату 1941- 45”. Милован Ђилас је рекао да је „примирје са Њемцима, договорено у Мартовским преговорима, било само срачунато на једну фазу“. Потом наглашава: „Aли, да су се на Јадран искрцали Енглези и кренули у разоружавање партизана, партизански однос са Њемцима би се претворио у трајнији однос, трајнији однос примирја.” Нема сумње да су ти преговори имали директног утицаја на текуће војне операције на Неретви, а потом и на Сутјесци. На примјер, отворено питање и енигма је- зашто Њемци у операцији Вајс нису прелазили на лијеву обалу Неретве? Владимир Велебит у емисији тврди да Њемци нису жељели да прелазе Неретву и“наруше демаркациону линију Италијанске окупациона зоне, да се не би замјерили Мусолинију“?! Ђилас je оспорио тезу Велебита, и као разлог нeпреласка навео „потребу њемачке војске ка прегруписавању“. Ђилас у емисији негира да је са Њемцима дошло до примирја и обуставе непријатељстава, а уједно наводи да је Тито био изненађен почетком њемачке операције на Сутјесци. Потом потврђује да је разлог Титовог изненађења ипак повезан са Мартовским преговорима. У том духу објашњава: „Њемци су ипак, иако нисмо склопили никакав споразум, заузели један став као да би нас толерисали у нашим намјерама, и као да би евентуално продужили преговоре. Тражили су као услов, претходни, обустављање наших акција на прузи Загреб- Београд, на тој магистрали- на што смо пристали и дали директиву Владимиру Влатку Велeбиту да оде у Славонију. Славонски партизани су сумњали на њега, у почетку.“ На крају, Ђилас каже: „Ја се сјећам, када су дошли први извјештаји да су Њемци продрли у Колашин, Тито је рекао: “Значи, Њемци лажу!”

(ИН4С, 4. 8. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-62u



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , ,

1 reply

  1. …možda neki titoista doživi srčani udar kad pročita šta je sve radio „ajveći sin naših naroda i narodnosti“ drug poglavnik Tito…evo još nekih priloga za biografiju njega i njegovih doglavnika…jer od petokrake na glavi gora je ona u glavi…

    Jedan od upečatljivih nezadovoljstva potomaka Srba (četnika) je i zbog partizanske ratne “tehnologije” i naredbe Vrhovne partizanske komande (Strogo Pov. broj 39. od 27. decembra 1941), koju je svim partizanskim komandantima i političkim komesarima na položajima uputio Arso Jovanović, načelnik Štaba iste te Komande, potonji general­lajtnant.

    U naredbi je nedvosmisleno istaknuto da je “ličnost Draže Mihailovića i njegov oštri duh jasno uvideo pravo stanje stvari i znao je jasno i razgovetno da prikaže jugoslovenskim narodima pogotovo srpskom sa kim i u kom pravcu jugoslovenski partizani vode borbu. Pored ovoga njegova ličnost i hrabrost okupila je oko sebe sveukupni srpski narod i sve najbolje borce; zbog čega moral, pouzdanje i vera u pobedu slabe svakog dana kod naših borbenih jedinica, a tim pre što svi rezultati naših do sada vođenih borbi sa četnicima, zabeleženi su kod ove komande kao posve ravni nuli. Posledice ovakvih po našu stvar poražavajućih neuspeha, bez obzira na iznete činjenice, odnosno autoriteta Mihailovića, vođstvo ove komande u mnogim pravcima može sa pravom prigovarati partizanskim komandantima i pol(itičkim) komesarima, a naime: što se nisu do sada striktno pridržavali komunističke ideologije i da su se u dosadašnjim vojnim i političkim akcijama kao i u pravcu propagandističkom u svemu pokazivali kukavički i nesposobni svojih zadataka i položaja za koje su se za ove dane punih dvadeset godina spremali…“

    Naredba vrhovne partizanske komande
    “S toga, a pod pretnjom smrtne kazne, NAREĐUJEM:

    1. Da se komandanti i pol. komesari, oficiri, podoficiri, kaplari i vojnici svih rodova imaju bezuslovno u buduće u svim pravcima pridržavati i pokoravati komunističkoj ideologiji.
    2. Dražu Mihailovića i njegove vojne i političke saradnike treba što pre likvidirati (vidi naredbu ove Komande od 11. dec. 1941. g., pod strogo pov. broj 14).
    3. Protiv okupatora komunističke jedinice ne mogu se boriti, zato što je okupator i suviše jak, što je sposoban i spreman da uništi jednim zamahom našu celokupnu organizaciju, ako to interesi budu zahtevali. Snage okupatora su vrlo jake i svaka naša borba protiv okupatora unapred je osuđena na propast. (Bili su u pravu, jer i zvanični nemački podaci kazuju da je nemačka vojna sila u okršajima po Jugoslaviji od 1941. do 1945. godine imala manje od trideset hiljada poginulih, ranjenih i nestalih vojnika; zna li se to, mora se postaviti pitanje s kim su to partizani ratovali bezmalo četiri godine ­ IP).
    4. Takođe i sa ustašama besmisleno bi bilo sa naše strane da se vodi ma kakva vojna akcija s obzirom na njihovo moderno naoružavanje od strane okupatora, a drugo što ustaše u ovom po nas zgodnom vremenu istrebljuju srpski narod koji je u ogromnoj većini protiv nas. Naš zadatak nije u tome, da se organizuje borba protiv okupatora i ustaša, jer bismo u tom slučaju potpuno oslabili sasvim uzaludno završnu fazu borbe za naše oslobođenje kada će nam snaga biti najpotrebnija. Okupatora ima da skrše i oteraju iz naše zemlje svetski događaji i Sovjetski Savez, naša majka.
    Živeo SSSR! Za nas je komuniste najvažnije u tome: organizovati pokret i prikupiti snage protiv četnika. Četnici su naš prvi neprijatelj, protiv koga treba upotrebiti sva moguća i nemoguća sredstva radi njihovog uništenja, jer na drugi način njihov otpor ne može se slomiti.
    5. Da bi se kod okupatora mogao izazvati veći gnjev i reakcija protiv srpskog naroda, komandantima stavljam u dužnost da iz svojih područja i borbenih jedinica izaberu najpouzdanije i najhrabrije drugove kojima staviti u zadatak, da s vremena na vreme iz zaseda ubijaju po jednog ili više okupatorskih vojnika, kako bi okupator na osnovu toga preduzimao represalije protiv neposlušnog srpskog naroda i njegovog vođstva. (Ovo kao “logistička podrška” nemačkoj naredbi da se za jednog poginulog nemačkog vojnika strelja sto Srba a za jednog ranjenog pedeset, što je, primera radi, oktobra 1941. zavilo Kragujevac u crno ­ IP).
    6. Da komandanti i pol. komesari najhitnije preduzmu na svojim teritorijama sa smrtnim kaznama za sva ona lica za koja bi se i najmanje steklo ubeđenje da su protiv naše vojne i političke stvari. Za ovaj zadatak potrebno je da komandanti blagovremeno pribave u što većem broju četničkih amblema koje staviti na raspoloženje onim drugovima koji budu određivani za ova likvidiranja, s tim da iste upotrebe, preobuku se u četnike, upadnu u selo, poharaju ga do gole kože, i pobiju ugledne domaćine, koji su naravno štetni po našu organizaciju. Svako u selu misliće da su to četnici i da čine po naređenju njihovog vođstva represalije.
    7. Komandanti imaju bezuslovno da na svojim teritorijama spreče narodu, bez obzira na veroispovest, posećivanje crkava i manastira, a njihove sveštenike u koliko pojedinci ne bi ma iz kojih razloga želeli prići našoj borbi, odmah takvog likvidirati…
    9. Da komandanti i polit. komesari ulože sva svoja znanja i silu da što više pridobiju uz komunističke jedinice što mlađe, ženskog pola, kako bi mogle poslužiti našim drugovima za prirodne seksualne potrebe. Ovo je potrebno u što kraćem roku učiniti, radi podizanja morala kod naših drugova prilikom presudnih borbi. One ženske, koje bi eventualno ostale u drugom stanju treba neophodno likvidirati, pogotovu što kao takve ne bi mogle izdržati naše tako česte otstupnice, a ne smemo ih ostavljati u pozadini, pošto bi naš neprijatelj takve slučajeve dobro iskoristio u propagandne svrhe protiv našeg pokreta…
    Jednovremeno objavljujem, da je vođstvo ove komande dobilo obaveštenje od strane našeg druga Staljina… čak sve više skreće nam pažnju i jednovremeno preporučuje, da cilj naše borbe i propagande isključivo bude konstriusan protiv organizacije Mihailovićeve radi potpunog uništenja tog pokreta…

    …Prijem ove naredbe s obzirom na gornji strogo pov. broj putem sigurnih kurira potvrditi, a komandanti po prijemu k znanju lično imaju da je zapale” (Spomenica Dinarske četničke divizije 1941­ 1945, Prva knjiga, Toronto/Kanada 1993, 198­203).

    Možda sadašnji potomci partizana nisu učili da su partizani po Bosni tokom “sedam ofanziva” satirali jedino Srbe, da su u proleće 1943 s Nemcima potpisali sporazum “o neuznemiravanju” dok se oni, partizani, na “onoj drugoj obali” Neretve ne obrčunaju sa četničkim jedinicama, da su Nemci poštovali sporazum i dopustili partizanima da pređu preko Neretve, prenesu oko 4.500 ranjenika i tamo razbiju 20.000 četnika. (Što su partizani, neposredno iza toga, na Sutjesci grdno stradali ­ stvar je nemačke vojne strategije).

    Pretpostavljam da su potomci partizana čuli kako su komunisti tokom svih ratnih godina vrlo pažljivo “čuvali” Jasenovac, kako je odbijen predlog Nikole Demonje da se, u trenutku kada se znalo da se u logoru nalazilo svega 106 ustaških koljača, napadne logor i oslobode logoraši, kako je Nikoli Demonji “u potiljak objašnjeno” zbog čega to oslobađanje nije potrebno i kako je, da bi se stvar zabašurila, Nikola Demonja proglašen za narodnog heroja. (Od oko 1.200 narodnih heroja skoro 900 bili su Srbi a poveći broj njih ubijen je na sličan način, zbog “idejnih promašaja”).

    Mogli su ti isti potomci čuti, samo ako su hteli, da su komunisti, kao partizanski “lideri”, od oktobra 1943. do septembra 1944. godine koristili američku i englesku avijaciju za razaranje srpskih gradova, tako da je, primera radi, Niš razaran 15 puta, Beograd 11 (najžešće na Vaskrs 1944), Leskovac ne zna se koliko puta, Kraljevo 6, Podgorica, Zemun i Alibunar po 4, Novi Sad 3, Smederevo, Nikšić, Ćuprija i Popovac po dva puta a bombardovanjem su bili “počašćeni” i Sremska Mitrovica, Ruma, Veliki Bečkerek, Kruševac, Peć, Kragujevac, Kovin, Pančevo, Velika Plana, Bijelo Polje, Sjenica, Kuršumlija, Prokuplje, Vučje, Lebane, Grdelica, Podujevo, Raška, Stalać, Mitrovica, Priština, Novi Pazar, Cetinje, Kolašin, Žabljak, Šavnik, Andrijevica, Gacko, Bileća…

    Ono što sigurno ne znaju partizanski potomci i sigurno nisu hteli da čuju jednu davnu emisiju Radio Bejruta na rumunskom jeziku “da su u mnogim engleskim avionima koji su sejali smrt po Beogradu bile jugoslovenske posade koje je Tito 1944. godine uputio na obuku u angloameričke baze smeštene na jugu Italije”, i može se sigurno pretpostaviti da su samo takve posade mogle na bombama, na srpskom jeziku, ispisivati čestitke “Srećan Uskrs”.

    Možda je poznato potomcima da je pokojni Tito, oktobra 1944. godine, po ulasku u Beograd, izjavio da “Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti” i da se “mi u Srbiji moramo ponašati kao okupatori”, da je pokojni Đido rekao da “Srbiji nije pušteno dovoljno krvi”, da je pokojni Krcun zapretio Srbiji ocenom da je Srba “premnogo ostalo u životu, ali imamo vremena da tu grešku ispravimo”, zbog čega je samo u Beogradu, po najblažim procenama, prvih dana po proterivanju Nemaca od života “oslobođeno” najmanje 30.000 Srba (drugde i mnogo više), da je “u tom smislu” zamišljeno i stratište nazvano Sremski front (u partizanskoj terminologiji “jedno od najtežih, najdugotrajnijih i najslavnijih bojišta u NOB protiv okupatora”), na kome je, prema nalazu istoričara Novice Vojinovića, poginulo, ranjeno i nestalo oko 180.000 mlađanih Srba (najvećim delom iz krajeva južno od Save i Dunava), skoro dece, uglavnom bez ikakvog vojničkog iskustva; nije im ni bilo potrebno vojničko iskustvo, pošto su mnogi “upotrebljeni” da, umesto ovaca, “prošetaju” kroz minska polja. Vojne komande nisu o tim žrtvama ni pravile statistiku jer su se one uklapale u već pomenute zvanične partijske stavove da “Srbiji nije pušteno dovoljno krvi” i da je to partijskim ideolozima, onima koji su, po ulasku u Srbiju, sebe proizveli u okupatore, bila prilika da na “popravnom ispitu” isprave dotadašnje greške.

    Da je bilo baš tako svedoči nam i Vojna enciklopedija (knjiga 9 Sparta­Tirana, drugo izdanje, Beograd 1975, 113) koja ljudske gubitke 1. armije, kao nevažne, utvrđuje na “oko 1400 poginulih, 4500 ranjenih i oko 70 nestalih”, dok su materijalni dobici u proboju, kao važni, ustanovljeni u komad: “uništeno 2 tenka, 4 topa i 14 kamiona, a zaplenjeno 48 topova, 3 tenka, 207 minobacača, 226 mitraljeza, 2127 pušaka, 168 automata, 45 kamiona, 12 motocikala i 11 radio­stanica”.

    A možda su navedene ljudske žrtve tek kap u moru prolivene srpske krvi tokom rata 1941-­1945 (ostale žrtve ostalih “zbratimljenih naroda i narodnosti” mogu se smatrati tek “kolateralnom štetom” istoga tog rata), ali i neposredno posle njega, kada je pokojni Tito, trgujući sa svojim engleskim prijateljima, “udesio” da po Sloveniji, oko Zidanoga Mosta, na Pohorju, u Kočevskom rogu, u tenkovskim tranšejama oko Dravograda… bude pobijeno mnogo hiljada srpskih izbeglica. (moglo se čuti od domaćeg stanovništva da je “po šumama i gorama naše zemlje ponosne” još 1952. godine trajao “lov” na izbeglice iz Crne Gore koji su uspeli da se provuku kroz partizanske obruče i strknu u šumu).

Оставите коментар