Вељко Ђурић Мишина: Шта је спорно у интервјуу епископа славонског Јована?

Проф. др Вељко Ђурић Мишина

Проф. др Вељко Ђурић Мишина

Интервју новинара Вељка Миладиновића са епископом славонским Јованом Ћулибрком, објављен под насловом „Сто година нашег страдања„ у Nedeljniku 27. августа 2015, изазвао је бројне коментаре и реакције на разним Интернет сајтовима и у недељнику Печат као ретко који текст који се односио на новију прошлост. Пажљивим ишчитавањем реаговања лако је устврдити да ниједан од коментатора није историчар по струци и да су најдуже коментаре написали двојица стоматолога (Душан Басташић из Бањалуке и Владимир Умељић из Немачке) и један психолог (Александар Аксентијевић из Велике Британије)! И Србољуб Живановић (из Велике Британије), који такође припада медицинским наукама, имао је „запажене“ видео коментаре док се, кад је реч о писаној форми, једном крио иза фамозне Међународне комисије за истину о Јасеновцу, и имао подужи интервју у Печату (од 18. септембра 2015)! Посебно место својим коментарима имају новинар Борис Алексић, који је завршио студије правних наука, и Драган Милашиновић, технолог по образовању.

Додуше, ни Јован Ћулибрк није историчар по струци – завршио је студије југословенске књижевности, али је провео пет-шест година у Јерусалиму, у Јад Вашему и Јеврејском универзитету на студијским програмима, током којих је стекао солидно знање, које га сврстава у групу добрих познаваоца тема везаних за велике трагедије које су задесиле Србе и припаднике јеврејске и циганске заједнице у годинама Другог светског рата у Југославији.

Проучавање прошлости, а то значи, осим осталог, и реконструкција појединих такозваних тамних мрља прошлости или празнина у разјашњењу значајнијих догађаја, јесте посао првенствено за школоване историчаре, тим пре што је истраживање занат који се учи на студијама историје. То не значи да ће сваки школовани историчар бити добар мајстор свог заната јер има и супротних примера! Тако, на пример, они који су кренули у истраживање одређене теме наилазе на безброј проблема и недоумица па одустају од окончања започетог или, што је знатно чешће, у коначној верзији рукописа дају бројне паушалне и неутемељене оцене што се, на крају, одражава на квалитет текста.

Коментарисање реакција на интервју епископа Јована захтевало би много простора, малтене књигу од барем 300 страна. Уместо тога осврнућу се на најзначајније тврдње које у домену мојих интересовања.

Не желим да се изјашњавам о ставовима епископа Јована из више разлога. Прво, питам шта је у њима спорно за онога ко је пажљиво прочитао интервју а том тематиком се бави барем десетак година?

Желим, истовремено, да укажем на неколико чињеница које готово сви коментатори намерно избегавају или за њих не знају, што је вероватније.

Насловна страна Nedeljnika са најавом интервјуа епископа Јована

Насловна страна Nedeljnika са најавом интервјуа епископа Јована

Прва чињеница: епископ Јован објавио је свој рад под насловом Историографија холокауста у Југославији, Православни богословски факултет, Београд 2011. (друго издање је штампано 2014. на енглеском језику). Рукопис је настао током вишегодишњег рада на научно-истраживачком пројекту на Ротберг Интернационалној школи која је у саставу Јеврејског универзитета у Јерусалиму.

Поред осталог, у поменутој књизи се налази и поглавље насловљено са „Оглед библиографије о историографији холокауста у Југославији“ (стр. 186-206) са списковима наслова у којима има података и о Јасеновцу, комплексу концентрационих логора из времена Независне Државе Хрватске, већином на страним језицима.

На овом месту морам да поставим питање: Да ли је неко од коментатора прочитао поменуту књигу? Није?!

За почетак, паметноме доста!

Неколико реченица о бројевима

Оно што је карактеристично за све коментатора јесте да су се „ухватили“ за речи о броју страдалника у Јасеновцу и чињенице о надбискупу загребачком Алојзију Степинцу.

Новија српска историја је пуна примера навођења бројева жртава за које, готово по правилу, нема поузданих и проверљивих основа: жртве Краљевине Србије у балканским ратовима и Првом светском рату, српске жртве у Независној Држави Хрватској, жртве на Старом сајмишту 1941–1944. године…

У међувремену, историчари су разјаснили готово свако име и број жртава страдалих, примера ради, октобра 1941. у Крагујевцу (Станиша Бркић: Име и број, Спомен парк „Крагујевачки октобар“, Крагујевац 2007.) и Краљеву (Силвија Крејаковић: Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941, Музеј жртава геноцида, Београд 2013), у цркви у Глини 1941. године (више аутора), о жртвама српског народа Фоче 20. века (Миленко Тодовић, Адресар мртвих Фочана, Музеј жртава геноцида, Београд–Шклопотница–Фоча 2014), објављене су и књиге о заточеницима логора на Бањици у Београду са подацима о њиховим судбинама, у припреми је елаборат о концентрационом логору у Нишу, покренут је пројекат о страдалницима у Драгинцу 1941. године итд.

Познато је да Краљевина Југославија 1941. није вршила попис становништва.

Не постоје тачни подаци колико је Независна Држава Хрватска априла 1941. имала становника. Постоје само немачке и хрватске процене урађене 1941. у којима су разлике готово занемарљиве. Међутим, када се погледа национална припадност становништва, ствар је сасвим другачија: Хрвата је знатно мање по немачким него по хрватским проценама! Исто тако драстично се разликују процене у броју Срба!

Данашњи изглед локације усташког логора Доња Градина. Спомен табле са бројем убијених Срба, Јевреја и Рома у систему усташких концентрационих логора Јасеновац.

Данашњи изглед локације усташког логора Доња Градина. Спомен табле са укупно убијених (700 хиљада), од тога деце (20 хиљада) и антифашиста (127 хиљада) у систему усташких концентрационих логора Јасеновац

Хрватске званичне процене су следеће: од укупно 5.655.750 становника било је римокатолика 2.993.335 (или 52,93%), православних 1.809.613 (31,99%), муслимана 772.794 (12,78%) и Јевреја 32.372 (0,57%).

Подаци који су током рата објављени у Патријаршији Српске православне цркве су различити. Тако је објављено да је на територији Независне Државе Хрватске, по прорачунима за април 1941, живело 3,284.500 Хрвата (или 46,59%) и 2.294.316 Срба (или 32,54%).

Комунистичка власт није желела да се утврде ратне жртве из простог разлога што би се видело да су убице већином припадали хрватском а жртве српском народу… а то би урушило партизанску револуцију.

Проблем броја жртава страдалих на одређеном месту, на пример на стратиштима на Велебиту, у Јасеновцу, у херцеговачким јамама и другим губилиштима, могао се истражити да су после рата биле другачије политичке прилике и воље да се то реши. Како то није на време урађено, ко зна колико ће се још припадника будућих генерација бавити тим проблемом. Једно је сигурно: број никада неће бити утврђен чак ни приближно, можда чак и у десетинама хиљада!

Готово сви коментатори интервјуа епископа Јована помињу Јасеновац а нико не помену библиографију радова о том концентрационом логору коју је објавио Јован Мирковић под насловом Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima, GrafoMark–Besjeda–Muzej žrtava genocida, Banja Luka–Beograd 2000. Да је неки од коментатора интервјуа листао ту капиталну књигу видео би да је о Јасеновцу до 2000. године објављено више од 2.500 наслова на разним језицима! Пошто су Независна Држава Хрватска, усташка организација, злочини, надбискуп Алојзије Степинац и даље интересантне теме за истраживања, јасно је да је до данас број тих наслова знатно увећан! Само три чињенице – три докторске дисертације одбрањене на три различита континента: исусовац Томислав Вујева, Невенко Бартулин и Бугарка Ирина Огњанова (Католичка црква и усташки режим у Хрватској 1941-1945)! На овом месту треба подсетити и на следећи наслов: Dennis Barton, Croatia 1941-1946, www.churchinhistory.org!

Марко Аурелио Ривели није историчар коме се, барем када су у питању познати Срби из времена Другог светског рата, може много веровати. Тако је, примера ради, у књизи Надбискуп геноцида, Јасен, Београд 1999, на страни 82, описавши страдање епископа горњокарловачког Саве Трлајића, и за једног свештеника навео: „Прота из Оточца, Бранко Добросављевић, ухапшен је заједно са сином: дјечак је исјечен сјекиром на комаде у присуству оца, којем су ишчупали браду и косу, извадили очи и на крају га убили, такође сјекиром.“ Потом је уследила следећа тврдња: „Сличне муке претрпео је владика жички, Његово Преосвештенство Епископ Николај Велимировић.“

Надбискуп геноцида

Марко Аурелио Ривели: Надбискуп геноцида

Не улазећи у многобројне словне грешке у географским именима и именима и презименима појединих личности, остаје отворено питање колико поверења треба имати у друге разне Ривелијеве тврдње!

Поверење заслужује француска историчарка Ани Лакроа Риз која је објавила добар рад под насловом Vatikan, Evrоpa i Rajh od Prvog svetskog rata do Hladnog rata, Београд 2006. Она је у Независној Држави Хрватској и надбискупу Алојзију Степинцу писала само онолико колико је требало у знатно ширем контексту.

Сакупљањем објављених података о броју страдалих у Јасеновцу није се бавио ниједан Србин – до сада најцеловитији текст урадио је 2012. године др Vladimir Geiger из Хрватског института за повијест – „Brojidbeni pokazatelji o žrtvama logora Jasenovac, 1941.-1945. (procjene, izračuni, popisi“, Časopis za suvremenu povijest, 2, Zagreb 2013, 211-242 (текст је објављен и у часопису поменутог института који се штампа на енглеском језику). Можемо да „жалимо“ што Гајгер није имао и књигу Младена Ивезића Titov Jasenovac, објављену 2013. у Загребу и о којој је, уз „угледне“ госте, говорио у Великој дворани Дружбе Исусове на Каптолу, а недељник Glas Koncila му дао енормно простора!

Србољуб Живановић у интервјуу у Печату децидирано тврди: „Тачан број страдалих Срба у Јасеновцу никада нећемо сазнати јер поред оних пописаних 700.000 ми не знамо ни које су вере, ни које су нације била нерођена деца коју су Хрвати вадили из утроба мајки и убијали.“ У овој реченици пажњу привлачи тврдња да он зна да је пописано 700.000 имена и презимена пострадалих. Мени преостаје да питам: Ко је и када сачинио те спискове, где се они налази и зашто их, макар у деловима, није објавио. Тако би у великој мери допринео историјској науци и прекинуо игру бројева.

Међутим, морам да поставим питање: Шта ако Живановић не говори истину и нема имена и презимена жртава већ инсистира на измишљеном броју?

Неколико реченица о Алојзију Степинцу

До сада је објављено неколико биографија надбискупа Степинца које су, по садржају, корисне за истраживаче. Међу ауторима нема ниједног Србина, што је донекле и разумљиво. Уосталом, колико се нас бави писањем биографија наших патријараха?

Када је реч о Степинцу, желим да питам коментатора интервјуа епископа Јована колико њих зна да надбискуп није био солунски добровољац: он је дошао из Италије у Грчку код Солуна 25. децембра 1918. године када је Солунски фронт одавно пробијен!

Да ми Срби мало читамо оно што објављује друга страна доказујем питањем колико је истраживача прошлости прочитало, на пример, књигу Ивана Мужића Pavelić i Stepinac, Split 1991. Или две књиге Јуре Криште Katolička crkva i Nezavisna država Hrvatska 1941–1945, Zagreb 1998.

Алојзије Степинац

Алојзије Степинац

Многи знају за дневник који је надбискуп Степинац брижљиво свакодневно водио и у њега слагао многобројне прилоге, на пример, молбе за помоћ. Мало нас зна да су посебне службе комунистичког државног Министарства унутрашњих послова дневник и те прилоге фотографисале и на осам адреса (републикама и покрајинама), послале по један примерак. Тако је један од њих доспео и у Београд, где се и дан-данас налази, али није доступан.

Када би БИА отворила своје архиве могли бисмо да донекле, наравно у негативном смислу, променимо своја сазнања о надбискупу и његовим активностима. Тако, на пример, дознали бисмо шта пише у извештају Богдана Рашковића, човека од високог поверења Милана Недића, који је одлазио у Хрватску ради спасавања Срба, о његовим разговорима са надбискупом али и са Дианом Будисављевић, Немицом, која је отргла од смрти више од 12.000 малене Српчади.

И Српска Патријаршија поседује архивску грађу која се односи и на судбину српског народа у Независној Држави Хрватској. То су, осим осталог, бројни извештаји протераних и избеглих свештеника из којих могу да се сагледају размере трагедије српског народа и Српске православне цркве.

Закључак

Зашто све ово пишем? Прво, да покажем да се бављење личностима с друге стране, које су имале великог утицаја на српску судбину, мора препустити професионалцима, који ће то радити у оквирима дугорочних научно-истраживачких пројеката, а не да то буде посао појединаца „о свом руву и круву“! Ово наглашавам јер је добро познато да поједини аматери заљубљени у прошлост знају да својим писанијама нанесу више штете него користи. И на крају, да покажемо макар мало поштовања за некога ко мисли другачије, да без бурних реакција и увреда разговарамо о одређеним значајним темама наше прошлости.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-60B



Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , , , , , , , ,

26 replies

  1. Текст вреди прочитати али Мишина занемарује једну ствар: да чекамо да се професионалци и научне установе позабаве важним темама не бисмо имали ништа објављено о неким кључним догађајима и личностима деценијама! А то је неприхватљиво! Посвећени рад ентузијаста-аматера може умногоме да попуни ову празнину.

    Свиђа ми се

  2. И још се шеф једне научне установе која би требало да се бави истраживањем геноцида хвали како ето има много грађе али није доступна истраживачима (ни после 70 година од када је настала што је супротно архивској пракси и законодавству) или ако је доступна није истражена а о томе да ли је стављена на увид јавности кроз научне и публицистичке радове не треба ни говорити.

    Свиђа ми се

  3. „Мало нас зна да су посебне службе комунистичког државног Министарства унутрашњих послова дневник и те прилоге фотографисале и на осам адреса (републикама и покрајинама), послале по један примерак. Тако је један од њих доспео и у Београд, где се и дан-данас налази, али није доступан.“

    Зар ова тврдња није вредна посебног чланка уз претходну припрему и истраживање?
    Где тачно се наведени примерак „и дан-данас“ налази, у каквом је стању, зашто није доступан, ко је одговоран (служба, појединац) за то што он није доступан, шта се чинило да постане доступан, ко и када је покуша(ва)о да дође до њега, да ли (можда) постоји негде (у Цркви) копија тог примерка … Шта је из тог документа већ објављено (није ваљда да Хрвати нису ништа објавили из њега), како је објављено, односно, да ли је цео дневник недоступан, или само неки његови делови …

    Ето прилике да се разреши бар једна, ограничена ствар, која се тиче једног документа. Тврђење у тексту без икаквог објашњења, напомене или допуне (у загради, или фусноти) оставља неке од нас у недоумици колико је истинито и зашто је изнето као такво.

    Свиђа ми се

  4. Zašto onaj dokument u Beogradu još nije dostupan? A tako važan je…
    Pravo pitanje, nema šta!
    I šta drugo preostaje nego logika: vjerojatno nu njemu piše nešto što ne odgovara onoma koji kreiraju javno mnenje.

    Свиђа ми се

  5. Још један одличан текст г. Ђурића. Хвала редакцији што га је објавила. Да ли смо,коначно, на путу да сазнамо истину?

    Свиђа ми се

  6. Одличан текст. Подржавам сваку реч.

    Свиђа ми се

  7. Одличан текст!

    Свиђа ми се

  8. Кренем да читам и видим после првог пасуса да морам да одустанем. Где ћу ја средњошколац. Немам диплому. Можда разумем нешто наопако, као ономад кад један екумениста епископ рече (на питање шта ради када му је тешко) да игра стони тенис, а ја помислио да је рекао: молим се Богу.

    А имао сам мерак…

    Свиђа ми се

  9. (1) „Недељник“ је по имену, и изгледу насловне странице готово идентичан америчком Њузвику (Newsweek). Њузвик је познато пропагандистичко гласило америчког империјализма, са наглашено примитивном анти-руском пропагандом. Судећи по горњем тенденциозном наслову и прилогу о разговору са Еп. Јованом, домаћа верзија у свом домену имитира амерички оригинал и по садржају.

    (2) Инсистирање Проф. Мишине да само „професионалци“ имају право на истраживање историјске истине о Јасеновцу је изненађујуће и унижава трагедију србског народа и при том тривијализује и данас живу улогу Рим. Кат. Цркве у заједничком пројекту геноцида у спрези са државном политиком НДХ, сводећи ове теме на „научни проблем“. За научни проблем као што је, рецимо, проучавање генома винске мушице, аматери су заиста сувишни, али чињеница да су још живи многи НДХ одговорна за покољ скоро свих чланова фамилија не дозвољава да их се сврста у „аматере“ па макар билли ковачи или стоматоллози. У најмањем случају су сведоци. А научници и „научници“ ако буду чекали да изуммре још једна генерација родбине и сведока оних који страдаше у НДХ, ће успети само у једном — да редукује трагедију једног народа до нивоа „научног проблема“. Велики успех, нема шта!

    Свиђа ми се

  10. “…Проучавање прошлости, а то значи, осим осталог, и реконструкција појединих такозваних тамних мрља прошлости или празнина у разјашњењу значајнијих догађаја, јесте посао првенствено за школоване историчаре, тим пре што је истраживање занат који се учи на студијама историје…”. Каква тупава уображеност – могло би се рећи и “прелест“ г-дина Мишине! Ако идем по аналогији моје генерације матураната једне од најбољих београдских гимназија (1957 г.) – а ми смо још увек имали остатке правих, предратних, добро образованих професора (који су, истина били у приличној мери “убијаних у мозак“ и заплашиваних од стране владајућих комунистичких неандерталаца – али, ипак понешто је у њима преостајало да нам пренесу), онда могу да кажем: најбољи ученици (“одликаши“) су одлазили на студије техничких дисциплина, природних наука, математике, медицине, стоматологије… а остали, куд који, али најлошији, који нигде нису могли да се удоме одлазили су на права, философију, историју и сл. Г-дин Мишина каже: “…тим пре што је истраживање занат који се учи на студијама историје…“. Ма, немојте, молим Вас? По Вама, на техници и медицини се не стичу сазнања о методологији научних истраживања? Немојте ме засмејавати! Досадашњи бедни домети српске историјске “науке“ говоре сами за себе.

    Свиђа ми се

  11. Примедбе др. Вељка Ђурића Мишине су дате неострашћено са илустрацијама које указују на веродостојност извора или интерпретације (Равиоли, Живановић..) и то је без сумње на месту. Проблем грађе која је недоступна, још увек, је нешто за шта др.Вељко Ђурић Мишина једноставно не може, ни у примисли имати одговорност. Знам, из других извора, баш из саме САНУ да је стање грађе из Другог светског рата, са територије тзв НДХ у распаду. На примедбе руководиоцима секције за Историју речено је да новца нема и тиме је све решено. Стање у архивама безбедносних служби тек треба да буде истражено; и др. Мишина управо својим исказом жели да покрене ту тему, а чини ми се да није најбоље схваћен. Што се тиче опште методологије мање више је предмет или је као предмет уткана у све факултете БУ али постоје и разлике и не видим шта је спорно што др. Мишина инсистира на професионализму. Могао је да конкретно наведе шта је то што је проблематично код Владимира Умељића у методолошком или чињеничком смислу, и за то смо ускраћени. Али и са професионалцима постоје проблеми и он и о томе пише. Има места за неке друге напомене др. Мишини али нема места ни времена. У целини, аутор текста није навео ништа што би било проблематично; трудио се од почетка да све што се о теми говори увек буде у истини као једином, најважнијем критеријуму сазнања.

    Свиђа ми се

  12. Који су разлози г. Вељка Ђурића Мишину нагнали „да окрене ћурак наопако,“ тј. да у овом тексту изабере да изиграва апологету епископа славонског Јована и покушава тиме да некако „оправда“ крајње неодмерене, провокативне, па и чињенично нетачне изјаве које је еп. Јован изрекао у свом интервјуу у часопису Недељник – не знам и у то не улазим. Сигуран сам да он зна разлоге. Наводим овде само приказ књиге г. В.Ђ. Мишине “ Српска православна Црква у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године“ : …“аутор констатује да су планови хрватских власти и Римокатоличке цркве предвиђали потпуно уништење српског народа и Српске православне цркве на територији фашистичке Независне Државе Хрватске, коју је прихватила велика већина хрватског народа. С обзиром на то да ниједан римокатолички свештеник током рата није јавно протестовао против геноцида над Србима, аутор сматра да је Римокатоличка црква, не само један од главних организатора, него и главни инспиратор геноцида над Србима, у циљу реализације вијековне тежње за стварањем једне цркве на земљи, подређене римском папи“.(стр. 167–171).

    Свиђа ми се

  13. Službena istorija II sv. rata sa brojkama žrtava Jasenovca i ostalog je definitivno postala dogmom, barem u većini srpskog naroda. A u dogme se ne dira. Pa bio to prof. Mišić ili gospodin episkop slavonski Jovan.

    Свиђа ми се

  14. „“С обзиром на то да ниједан римокатолички свештеник током рата није јавно протестовао против геноцида над Србима, аутор сматра да је Римокатоличка црква, не само један од главних организатора, него и главни инспиратор геноцида над Србима, у циљу реализације вијековне тежње за стварањем једне цркве на земљи, подређене римском папи“.(стр. 167–171)““

    Ако је ово српска историографија, онда могу да замислим чега све у њој има. Закључивање изведено у горњем цитату не може да стоји као такво јер није валидан начин извођења закључака/доказа. Ако неко није протестовао против нечега, не значи да је инспиратор и организатор тога, побогу!
    Римокатоличка црква јесте била инспиратор и у бројним случајевима организатор и извршилац геноцида над Србима, то је јасно као дан. Али, начин на који се то доказује мора да буде валидан да би био опште прихваћен.

    Можда је овај цитат прекратак и истргнут из контекста, али, чак и такав он не звучи добро јер је методолошки мањкав. Свако би могао лако да га обори.
    Нама су потребни много озбиљнији радови, прецизни у свакој реченици, у сваком тврђењу, језички солидни, са свешћу о правном значењу.

    Свиђа ми се

  15. Господин Вељко Ђурић Мишина је на функцији ВД директора Музеја жртава геноцида а предсједник Управног одбора Музеја је епископ славонски Јован.
    Дуго се већ чека на реизбор а све то вријеме се добром и вриједном професору Мишини, дакле тренутно само вршиоцу дужности, „дрма“ фотеља. У најмању руку је непристојно да се предсједник Управног одбора, који игра велику улогу у одлуци о сталном постављењу директора, сложи а камоли тражи да се напише и објави овакав апологетски текст. Ако у претходним коментарима погледамо цитате из професорових ранијих радова, све је потпуно јасно.

    Свиђа ми се

  16. Па шта су до сада врли научници учинили?Гдје су експертизе?Зар је мало година од злочина прошло?Зар треба чекати још толико да се господа удостоје?Док се они расправљају око небитних ствари неста Срба!Шта са дјецом из утроба?Да нису већином Хрвати били?Шта са грешком у имену жртве?Треба ли да је занемаримо што је погрешно име уписано?Хвала ентузијастима који помажу да се србски народ освијести,хвала им за труд,посебно господину Басташићу!

    Свиђа ми се

  17. Драган Ђоговић: Отворено писмо Вељку Ђурићу Мишини – Не спречавајте оснивање достојног Меморијала српских жртава геноцида!

    Отворено писмо Вељку Ђурићу Мишину в. д. директора Музеја жртава геноцида
    Васељенска ТВ
    http://www.vaseljenska.com/misljenja/otvoreno-pismo-veljku-djuricu-misinu-v-d-direktora-muzeja-zrtava-genocida/#comment-398483

    Српски културни клуб
    http://www.srpskikulturniklub.com/dragan-djogovic-otvoreno-pismo-veljku-djuricu-misini-ne-sprecavajte-osnivanje-dostojnog-memorijala-srpskih-zrtava-genocida

    Свиђа ми се

  18. Шта глуми овај Ђурић- Мишина, некаквог професионалца. Шта је он учинио на позицији в.д. директора тог Музеја- ништа. Баш непрофесионалци су били ти који су откривали и документовали истину о страдањима српског народа. Професионалац не мора да значи да је и најбољи у свом послу од осталих. Неко може бити бољи историчар од професионалног историчара, а сади шљиве, или фризер од професионалног фризера, а и бољи фудбалер од професионалца Месија а ради нпр. у градском саобраћајном предузећу. Нека завеже. Добро му је одбрусио онај бизнисмен и публициста и покретач иницијативе за формирање Музеја геноцида, Ђоговић, у
    његовом отвореном писму упућеном њему а које је објавило безброј медија. Ево данас и на насловној страни портала високо цењеног удружења Јадовно 1941

    http://www.jadovno.com/jasenovac/articles/dragan-djogovi-otvoreno-pismo-veljku-djuricu-misini-ne-sprecavajte-osnivanje-dostojnog-memoriala-srpskih-zrtava-genocida-2015.html#.ViEDfH7hC00

    Свиђа ми се

  19. @ Недељко И, Горан Милић

    Нико вам не брани да будете љубитељи дела и лика тог Драгана Ђоговића али то што је можда нешто овде проф. Ђурић Мишина погрешио у тексту не значи да је ваш „гуру“, бизнисмен и публициста Ђотовић у праву што се „сетио“ да сам прави Музеј.

    Посебно је непристојно стављати толике линкове на један те исти текст, чуди ме да Уредништво то дозвољава

    Свиђа ми се

  20. @Инсајдер из Русије
    Jа се извињавам. Уопште нисам видео ни прочитао да је већ неко поставио линк. Ја сам одмах написао након читања свој коментар. Да сам видео не бих сигурно понављао. А, што то вама уопште смета, није ми јасно? Зар је то толико важно да сте морали одмах да критикујете мене и видим сада овог
    г-дина Недељка. Невероватно на какве баналне ситнице људи реагују још окривљују уредништво.

    Свиђа ми се

  21. @Инсајдер из Русије
    Непристојно је и од Вас да госп. Ђурића називате професором а госп. Ђоговића „гурујем“. Тај ваш госп. Ђурић осим што трабуња са оваквим текстовима по новинама није учинио ништа корисно за српско друштво. Госп. Драган Ђоговић је својом дарежљивом племенитошћу усрећио на стотине сиромашних српских породица. То треба да се цени, дела, не речи, дела господине инсајдер из Русије.

    Свиђа ми се

  22. Да ли је неко приметио да Ћулибрк и Мишина имају одличне везе у Израелу. Или је то само случајност?
    Мислите о томе.

    Свиђа ми се

  23. Изузетни коментари !

    @Милена Зиројевић – Brandstätter
    „Непристојно је и од Вас да госп. Ђурића називате професором..“
    Суштина.

    @мила
    Нема Мила експертиза, јер се оне сувим златом спречавају, златом које је похарано од пострадалих логораша широм НДХ, а затим претопљено у дукате.

    @Вељко Ђурић Мишина
    За почетак, паметноме доста!“
    Нисмо сви толико докони, да би читали којекакве ******** и преписе без суштине, јер то је чисто губљење времена.

    Ево мало литературе за Ђурића и његове штићенике:

    “ Проуцавањем злочиначке билансне листе, израцунато је да је влада Павелић-Артуковић-Степинац успела да побије приблизно 750.000 православних Срба…
    У католичку веру је на силу од стане католицких „достојанственика“ преведено око 240.000 српских православаца, а највећи број је, треба рећи, био на територији бискупије његове висости СТЕПИНЦА.“
    Едмон Пари (Француска)

    „Деца нису била постеђена и за њих су постављени посебни логори. Између осталих ових девет: Лобор, Јабланац код Јасеновца, Млака, Бросице, Крушчићи, Стара Градишка, Сисак, Јастребарско и Горња Ријека. Уништење деце на овим местима би деловало невероватно, да не постоје искази очевидаца, од којих је један посведочио: „У то време су у логор у Старој Градишки свакако дневно долазиле нове жене и деца. После четрнаест дана заповедник логора Вербан наредио је да сва деца буду одвојена од мајки и стављена у једну собу. Нама десеторици је било речено да их тамо носимо у ћебадима. Када је соба напуњена, Врбан је пустио отровни гас и убио их.“
    Авро Менхетн (Америка),

    „Док је поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подгинут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар цинило, некаквих острига, извађених из љуштура, онаквих какве се могу видети у великим судовима у излозима Фортнум анд Масон, на Пикадилију у Лондону. Казертано ме погледа и намигну ми: „Пријала би ти једна добра чорба од острига, зар не?“ То су остриге из Далмације?“ – упитао сам поглавника. Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: „То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма српских очију“.
    Курцио Малапарте (Италија), 1944.

    Свиђа ми се

  24. МВ, Хвала господину Басташићу и господину Ђоговићу што су ми отворили очи у вези професора Ђурић Мишине. За њега сам сазнао као организатора посета логорима Јадовно и Паг, где су 1941 побијени и његови блиски преци. Међутим, што се тиче Меморијалног Центра Геноцида, он није формат који има довољну личну и националну ширину по питању таквог колосалног пројекта. Верујем да би велики број Срба и Српкиња из расејања радо помогао финанцијски остварење нашег националног и цивилизацијског дуга према невино страдлим жртвама. Један сам од таквих.

    Свиђа ми се

  25. Veljko Djuric Misina – Najnovija zrtva Kulturno – Ekonomskog Genocida nad Srbima

    Jako me je razocarao ovaj tekst koji g. Misina potpisuje. Iz ovoga se samo moze zakljuciti da se covjek boji za svoje radno mjesto, te je nasao sad za shodno da se i on oglasi – nekoliko mjeseci NAKON jasnog i glasnog intervjua biskupa Jovana za „Nedeljnik“. Nije fer da se narod pricepljuje ovako i na ovaj nacin – kao sto se vidi iz primjera g.Misine, koji mjenja pjesmu kako vjetar dune. Ocigledno je iz komentara da je ovo jadan pokusaj dodvoravanja biskupu koji je u Upravnom Odboru i koji ce birati koga ce postaviti na mjesto Direktora Muzeja – propalo.
    Zao mi covjeka sto se nadje u ovakvoj poziciji, a jos mi zalije sto nije covjek sa cvrstim moralnim principima.
    Kamo puste srece da je drzava obezbijedila da se ljudi kao on normalno bave istorijom , izucavanjem, biskupi kao Jovan da se okrenu samo vjeri a ne advokaturi, inter – religijskoj politici itd.
    G. Misina, kad vec javno ovako istupate, od mene imate jedno gromoglasno : SRAM VAS BILO!!!

    Свиђа ми се

  26. …da nije bilo ustaša i njihovih mentora ne bi bilo zločina…a da nije bilo titoizma već bi se sve znalo o tim zločinima…i ovaj Srbin bi već imao spomenik…

    Blagoje Jovović, čovek koji je izvršio atentat na Anta Pavelića, koga je ozloglašeni ustaški vođa molio za milost, bio je pripadnik bjelopavlićke četničke brigade. Atentat je izvršio da bi osvetio sve žrtve koje su stradale od ustaške ruke

    Blagoje Jovović presudio je Anti Paveliću s dva metka, a rekao je da je to učinio kako bi osvetio sve srpske žrtve koje su stradale od ustaške ruke tokom Drugog svetskog rata. Jula 1941. priključio se narodnom ustanku protiv fašističke Italije. Bio je izabran za komandira Kosićkog partizanskog odreda, s kojim je učestvovao u borbama na Pljevljima.

    Kada je dobio naređenje od komandanta Ivana Milutinovića da sa svojim odredom krene u napad na Baja Stanišića, koji se pod Ostrogom digao na oružje jer je čuo da komunisti ubijaju političke neistomišljenike, Blagoje se povukao s dužnosti komandira i odbio da učestvuje u bratoubilačkoj borbi.

    Posle toga prešao je u četnike, kod pukovnika Baja Stanišića, koji mu je pre rata bio pretpostavljeni u školi za podoficire u Bileći.

    Septembra 1944. godine nalazio se u sastavu delegacije koja je bila određena da krene u Italiju na pregovore s Englezima. Za predsednika misije je određen Dušan Vlahović, a za potpredsednika Jakov Jovović.

    Putovali su malim brodom koji se zvao „Tender” od Kotora do Tarantoa u Italiji. Kada su pristali, sačekao ih je američki kapetan i odveo ih u njihov klub. Posle par dana stupili su u pregovore s Englezima, koji su ih obavestili da se saveznička politika promenila u korist Tita i partizana.

    Blagoje je u Italiji boravio u raznim izbegličkim logorima. Radio je jedno vreme u Intelidžens servisu i tom prilikom upoznao Randolfa Čerčila.

    Za vreme rada u Intelidžens servisu upoznao je i neke Jevreje koji su ga obavestili da Anta Pavelića u Italiji krije Katolička crkva, pod lažnim imenom. Tada je Blagoje prvi put došao na ideju da pronađe Pavelića i da ga likvidira.

    Septembra 1947. isplovio je iz Đenove za Buenos Ajres. U Argentini je radio razne poslove, bio je kamenorezac, konobar, mornar, hotelijer i trgovac. Stvorio je znatan kapital i postao industrijalac.

    Blagoje je bio utemeljivač i dobrotvor crkvene opštine „Sveti Sava“, jedan od osnivača Udruženja boraca „Draža Mihailović” i član uprave udruženja “Njegoš”.

    Zahvaljujući jednom bivšem italijanskom generalu, Pavelić je otkriven početkom 1957. Podaci nisu sadržali informaciju o pravom identitetu Pavelića, već gde se nalazio i kuda se kretao. Planom ubistva rukovodio je Jakov Jovović, a dobrovoljno se prijavio njegov rođak Blagoje.
    Kasnije im se pridružio Milo Krivokapić. Doneta je odluka da se atentat izvrši 9. aprila 1957, dan uoči proslave Dana nezavisnosti NDH. U predviđeno vreme Blagoje Jovović i Krivokapić su se uputili u mesto Palamor, gde je Pavelić duže živeo.
    Tog dana, Pavelić je pošao sa ženom i ćerkom, pa su odlučili da atentat izvrše narednog dana.
    U sredu, 10. aprila u 9 časova uveče, po izlasku iz omnibusa Pavelić je posumnjao u svog prvog pratioca i okrenuo se i u pravcu Blagoja ispalio nekoliko metaka.
    Jovović je potrčao za Pavelićem i ispalio pet metaka u njegovom pravcu. Dva metka su pogodila Pavelića, koji se zateturao, ali je pognut počeo da jauče od bolova i moli za milost.
    Kako je to izgledalo možda najbolje opisuju reči samog Blagoja Jovovića o tom slučaju, a koje su zapisane u knjizi “Dva metka za Pavelića”:
    – Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim. Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video… Počeo da viče: ”Majku ti jebem srpsko-jevrejsku, komunističku! Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi. Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada. Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane, u jednu baštu. Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega. U tom trenutku pomislim – bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi! Da li da ga prebijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se… Ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom? I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu. Neko viče: ”Jure, Jure!”I puca se prema meni. Ja se okrenem i pucam u tom pravcu.Ispalim tri hica. Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom. Narod izlazi. Pitaju – šta je bilo ? Onako zadihan, govorim im: ”Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se, pa pucaju na sve živo!” ”Taj je lud ili pijan”, vičem da me i oni sa prozora čuju. Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj – slikovito je dočarao Jovović.
    Argentinski novinari uspeli su da dođu do ranjenog Pavelića tražeći od njega intervju. Iako je bio u bolničkom krevetu, primio ih je i predstavio se kao čovek „koji je mnogo učinio za hrvatski narod”. Između ostalog, osvrnuo se se i na pokušaj atentata i rekao:
    “Znajte, gospodo, atentat nije izvršio nekakav emisar jugoslovenskog poslanstva, niti agent internacionalnog komunizma. Iza ovog krije se druga ličnost…”
    Zadobijene rane od atentata Paveliću nikad se nisu zacelile, pošto je bolovao od dijabetesa. Umro je u rano jutro 28. decembra 1959. u 71. godini u Madridu, od posledica atentata.
    Posle 55 godina Blagoje Jovović je 1999. posetio prvi put SR Jugoslaviju. Doputovao je iz Argentine i posetio manastir Ostrog, susreo se s mitropolitom Amfilohijem Radovićem i tom prilikom rekao da je on čovek koji je ubio Antu Pavelića.
    Posle toga šira javnost je saznala pravi identitet čoveka koji je pucao na Pavelića 1957. godine u Lomas de Palamoru, Buenos Ajresu. Blagoje boraveći pod Ostrogom, posetio je rodno selo Kosić i groblje svojih predaka.
    Umro je 2. juna 1999. u Rosariu, Argentini, samo nekoliko meseci posle posete, prve i poslednje, svom rodnom kraju.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s