Горан Николић: Заблуда о безбедности у време социјализма

goran-nikolic-ek

Горан Николић

Неретко слушамо приче, углавном старијих, о томе да су у време Броза могли спавати било где, то јест да није ни приближно било оваквог насиља и слабе безбедности. По свему, судећи реч је о њиховом субјективном осећају, који нема много везе са стварношћу. Наиме, статистика умрлих према пореклу насилне смрти указује на сасвим супротно: број убистава у нашој земљи се с временом практично смањивао и тај тренд се наставља.

Бивша Југославија, ако се погледа број убистава, није била угодно место, барем гледајући данашње параметре. Број убистава се са просечних 825 у периоду 1950–1954, и поред раста популације, до 1989. преполовио. Још бољи тренд забележен је у Србији. Док је 1950. било извршено 397 убистава, 1977. тај број је пао на 193, да би их 1990. било 163. То је пад за скоро три петине, упркос снажном расту популације, посебно на Космету. Тренд је исти и за централну Србију и Војводину, где је 1956. било 245 убистава, док тај број већ 1977. пада на 166. Смањење број убистава се наставља, те 1981. износи 150, а 1990. 138.Идентичан број убистава забележен је и 2004, да би већ 2012. број убистава пао на 118. После ексцесног благог раста 2013 (130), број убистава је 2014. додатно опао, на 113. Охрабрује и да се највећи део злочинаца налази иза решетака, то јест проценат расветљавања убистава је последњих година константно изнад 80 одсто.

И статистика кривичних дела против живота и тела има охрабрујући тренд. Таквих кривичних дела у Србији је било скоро осам хиљада 1947, те чак дванаест и по хиљада 1960. Од тада тај број почиње да опада и током наредних тридесет година се више него двоструко смањује, да би 2005. био додатно умањен (на 3.865), док је 2013. износио 3.681.

И у међународним поређењима стојимо веома добро. У нашој земљи се 2014. на сто хиљада становника догодило 1,6 убистава, што је блиско просеку Европе, која је најбезбеднији континент у свету. Веома сличну стопу убистава имају и наши суседи Хрватска, Македонија и БиХ, док је у Албанији та стопа чак пет, а у Црној Гори три и по (извештај ОУН и Светске здравствене организације). У том погледу најгора је ситуација у Латинској Америци, на Карибима и у Африци. У Европи су највише стопе убистава имале Литванија, Естонија и Русија (више од осам жртава на сто хиљада становника).

Иначе, глобални је тренд да стопа урбицида (број убистава на укупан број одрасле мушке популације) снажно опада.

Ма како то прогресивистички звучало, безбеднији смо него раније. На то, можда парадоксално, имплицитно указује и повећан ниво депресије, која се практично не јавља у ситуацијама када постоји и минимална животна угроженост.

Институт за европске студије

(Политика, 2. 10. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5V3

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

5 replies

  1. Ово ме је подсетило на један ранији чланак професора социологије Владимира Вулетића о развоју у односу на социјалистичку Југославију. Мислим да једноставна поређења бројки (а то је истраживачки најлакше) овде не раде посао. Битно је расветлити бројне друге параметре. Прво и по мом мишљењу веома важно је удео младе популације која аспирише на своје место у друштву. Какав је тај удео био рецимо почетком педесетих а какав је сада у постсоцијалистичким друштвима? Не чуди онда што је Европа најбезбеднији континент јер тешко да немачке или холандске бакице хоће да се међусобно тепају док је сасвим супротно очекивање рецимо код танзанијских или анголских усељеника у Јужноафричку републику где је се не зна ко кога вије.

    Слично би се по мом мишљењу могло расуђивати и у случају бивше Југославије и јавне безбедности у тој земљи. Колико су маргиналне групе биле бројне а колико их је привредни раст умањио? И ту мислим на најцрњу градску ситуацију где је и морални суноврат нагао а безбедност је мало на цени. Колико је долазило до масовног, брзог и готово стихијског премештања становника у градове, њиховог тешког сналажења и не нарочито добре еконосмке збринутости. И притом доласка из културног миљеа “где је блато до колена а сељаци се боду ножевима“ (Руменка). Бројеви су важни али су тек почетак истраживања, не његово закључивање.

    Свиђа ми се

  2. Важно да је он попунио шлајфну и осветлао образ свог „института“. Још само да ми Варагић објасни како треба да будем срећан јер сам 10 година уплаћивао у стамбени фонд, а стан за 200 ДЕМ откупио неко ко је случајно био мало срећнији, па могу на спавање…

    Свиђа ми се

  3. Што се расправа о тековинама минулих режима води на тексту који с тим има мало везе? Неко ко је стан откупио за 200 марака није имао мало већ много среће 🙂 И један број станова је отишао у руке оних који су знали како ће се кретати кредитни курсеви у наредним месецима (или чак недељама) и имали људе на одговарајућем месту који могу да одобре кредит (моја фамилија није била међу сналажљивијима, овде само описујем укратко механизам). Питање није зашто су муљатори ловили у мутном (а шта су радили пре тога? доприносили социјалистичкој изградњи и обнови или се шлепали у социјалистичким предузећима о доходак људи који су стварно радили, а таквих је вазда било?).

    Питање је какав је био државни механизам који је тако нешто омогућио? Труо до сржи. Зашто држава није ставила мораторијум на пренос власништва док се не стабилизује курс? Зашто није издавала обвезнице повериоцима стамбеног фонда (на пример вама) у релативно приближном износу – оним људима који нису стамбено збринути? То не би била средства довољна за не знам шта али би могла да послуже рецимо као депозит за учешће у стамбеном кредиту где многи шкрипе и не могу ни сада да се стамбено збрину, чак и када два члана породице имају редован посао. И ја сам сада застранио у коментарисању, ал нисам први почео 🙂 Укратко питања је много а безусловна и острашћена апологија минулог система који се на много места показао као мањкав не води њиховом разрешењу.

    Свиђа ми се

  4. @ Milos
    А Ви мислите да социјална сигурност СВИХ грађана нема везе са стањем опште безбедности државе? Да револуције и преврате покрећу задовољни и докони људи…

    Колико је људи упропаштено одлуком да се „испоштује“ ситуација позната као „ко је јамио – јамио“ и да се ради умиривања антикомунистичке опозиције приступи крчмљењу фондова… Никада нисам рекао да је мућка са становима и фондовима смишљена да би се напакостило мени, али такође, никако не верујем ни да се људи који су до пред крај радног стажа доприносили стамбеној градњи, а онда схватили да су (п)остали доживотни подстанари осећају нарочито безбедно и заштићено. Њих (нас) нису угрозиле разбојничке банде већ наша држава. Са остатком Вашег коментара се слажем, нарочито у делу где разматрате начине компензације о којима док је требало нико битан није размишљао.

    Свиђа ми се

  5. Аутор као да није покушао да разуме шта су му причали „старији“. Они се сигурно нису позивали на статистику, када су причали о ОСЕЋАЈУ сигурности. Тешко ми је, да поверујем, да га моје искуство може интересовати, јер је „посвећен“ доказивању нечег другог. Углавном сам летовао на ономе што смо звали Хрватско приморје. Путовао до тамо сопственим возилом и никада ми није пало на памет, да сам на било који начин угрожен. А летовао сам и око Задра. После 2000 године летујем у Поречу, путујем аутобусом. Нема проблема, али је мој друг једва нашао „сигурно“ место, да паркира ауто и није га померао десетину дана. То је тај ОСЕЋАЈ сигурности, који спомиње „статистичар“, а кога више НЕМА.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s