Оливер Вуловић: Зашто војна акција Русије у Сирији није агресија

oliver-vulovic
Оливер Вуловић

Не могу се војне акције – које за циљ имају спречавање експанзивног деловања коалиције држава и терористичких организација које главосечењем, каменовањем, дављењем у води и на земљи, паљењем живих људи,  а све у име извитопереног тумачења и демократије и религије, насрћу на једну, до скора уређену, међународно признату државу и њену легитимну владу која је деценијама на окупу у оквиреном географском простору и у мирољубивој коегзистенцији држала различите нације, вере и културе – назвати агресијом.

Такве војне акције могу се једино и искључиво називати савезништвом у одбрамбеном рату на који је нападнута држава принуђена, бранећи вредности на којима је до напада опстајала и у том контексту позвала савезнике да јој помогну.

Русија у Сирији својом авијацијом дејствује против нелегалне коалиције освајачких армија коју чине читаве дивизије добро наоружаних следбеника дегенерисаног тумачења учења сунитског ислама, домаћих НАТО политичких крила која су се након политичког пораза одметнула у тероризам те самим тим изгубили даљи политички легитимитет и читавих јединица регуларних армија држава неолибералног Запада, заливских монархија, Израела и Турске.

У Сирији се не дешава сукоб пуког инстинкта самоодржања владајуће елите против опште побуне народа против ње, како антисиријска медијска машинерија већ четири године покушава то да наметне као владајући наратив, већ је инстинкт правде и живота коначно надвладао инстинкт смрти и хаоса, одлучио да му се супротстави, победи и на терену врати ствари у поредак у којем је држава Сирија опстајала као спој секуларног републиканизма и свевременских мирољубивих порука и учења свих религија које на њеној територији имају своје вернике.

Руска Федерација у Сирији не изводи никакву субјективну и пристрасну, антиспонтану и антиприродну агресију без објективног непријатељства које је по својој суштини и каснијим намерама усмерено и директно њеном будућем опстанку, те је руско одлучивање да уђе у војни савез са Сиријом природна реактивност.

syria-russia-us-1140x641

И Русија је секуларна република која у свом окриљу на окупу сажима различите народе, вере и културе са – због броја верника – доминантним православним становништвом, али и са великим бројем муслимана Сунита, и постајући војни савезник Сиријској Арапској Републици и њеној армији Русија се придружила одбрани истог концепта државности, а самим тим и свих принципа на којима почивају УН.

То што је због броја верника шиитски ислам доминантна религија у Сирији (понављам у Русији већина муслимана су Сунити) само говори у прилог да Русија од почетка чини и једну природну ствар и не иступа против једног учења ислама у корист другог, већ штити права оних на које је осим територијалне извршена и варварска верска агресија, оружани прозелитизам, који се у свету по приказаним видовима суровости не памти од Инквизиције, и штити државу у којој су се свака вера и учење до скора могли у миру и без дискриминације практиковати.

У том смислу, смислу одбране свете слободе појединца од Бога му дароване, и Руска православна црква учешће Русије у рату у Сирији назвала Светим ратом.

Да је оно што против Сирије њени непријатељи чине и нелегално и неприродно говори и то што после пропасти њихове дипломатско-субверзивне акције да у ОУН – а на основу лажних оптужби – добију мандат за синхронизовани оружани напад на Сирију нису одустали; уместо тога, приступили су изазвању низа несинхонизованих и анархичних агресија различитих фактора и субјеката које су неселективно и лудачки наоружавали, а у нади да ће испословати да у Сирији нестане њен центар управљања и руковођења и завладати хаос, а да ће се они касније појавити као стабилизујући фактор који ће зеленашким кредитима и пљачкањем природних ресурса „обнављати државу и уводити демократију“.

Русија је видела и проучила сва досадашња покровитељства западних демократија над главосечама из редова радикалних сунитских муслимана – почевши од Босне, Косова и Метохије, Ирака – и схватила да се морају учинити сви могући напори да се та, по својој суштини и антирелигиозна и антиљудска, коалиција коначно заустави.

Сирија није стратешки и калкулантски одабрана, она се наметнула као прва и последња тачка у пружању отпора пошасти која прети да свет претвори у бесловесну смесу, у којем смисао и начин живота диктира количина новца и ресурса потребних за угодан живот три одсто његовог одабраног становништва.

Сиријски државни идентитет има своје неуништиво језгро у којем су њени становници испуњавали са радошћу смисао свог живљења и постојања и све насилне околности, промене, напади, крвопролића нису успели да униште појединачна осећања становника Сирије да припадају том државотворном језгру.

Војно савезништво са Русијом и каснија ратна победа над освајачким армадама ће Сирији и њеном становништу помоћи да поврати ту радост и смисао живљења, постојаност, извесност, сигурност и пуни међународни правни субјективитет који им је насилно и илегално био привремено отет и непризнат.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Ss

Advertisements

7 thoughts on “Оливер Вуловић: Зашто војна акција Русије у Сирији није агресија”

  1. Деловање руске авијације у Сирији није агресија пре и изнад свега јер је Сирија тражила од Руске Федерације да пружи војну помоћ. То је нешто апсолутно легално, као што је рецимо Британски експедициони корпус ратовао у Француској током Првог и Другог светског рата.

    Свиђа ми се

  2. @ Milos
    Примери које сте навели нису исти ни међусобом, нити у вези са Сиријом. У Великом рату Француска није капитулирала за разлику од Другог. Поред тога, а у односу на Сирију, Француска и Велика Британија су имале пре ратова одговарајуће споразуме, за разлику од Русије и Сирије, који такав споразум немају. Ово је мала допуна, али је деловање Руса у Сирији и даље легално, као што сте рекли. А не постоји ништа „апсолутно“.

    Свиђа ми се

  3. Аутор се прилично запетљао у доказивање „хуманитарног“ бића помоћи коју Русија пружа властима у Сирији. Нема ту никаквог „хуманог“ разлога, већ се ради о политичком и економском ИНТЕРЕСУ Русије, као светске силе. Ауторови аргументи су на нивоу прича које су биле на Западу, када смо били под санкцијама и када смо бомбардовани. И тада је било онолико речи о „хуманој“ акцији. „Хумане“ су биле и све касније активности Амера на туђим територијама. Нема смисла падати на ту жваку Амера и осталих. Да закључим. Нема хуманих разлога за дејствовање оружаном силом на туђим територијама. Наравно да има политичких и економских разлога.

    Свиђа ми се

  4. Bojim se da je autor ovoga clanka veliki optimista.
    Da li je Rusija agresor ? Rusi danas bombarduju Siriju kao sto je NATO bombardovao Srbiju i za one kojima bombe padaju na glavu (i druge protivnike Asada), to ce biti agresija.

    Ulazuci silnu energiju za spas poluotpisanog Asada, Rusi ce mozda upasti u zamku. Pored neprijateljski raspolozenog Zapada, navuci ce neprijatelje u celom muslimanskom sunitskom svetu koji se proteze od Maroka do Indonezije (ali i na jugu Rusije).

    U zadnjem pasusu autor vidi buducu celovitost Sirije kroz naocare roza boje. Nazalost, posle toliko patnje i zlocina, sirijski suniti, siiti, alaviti, hriscani, kurdi, jermeni i drugi, dugo nece moci ziveti zajedno (kao ni Jugoslaveni).

    Свиђа ми се

  5. Дедађоле, чувени Латиничар и даље провоцира. Сада изједначава НАТО и Србију, са Сиријом и Русима!!?? Испаде, да је легална влада ондашње, не Србије, него Југославије, ПОЗВАЛА НАТО, да нас бомбардује. Што је много много је! Још пише Jugoslaveni. Очигледно је, да нас зеза и да га трпимо овде. Позивам акционаре, да подигну глас против малтретирања и провокација Дедађолета.

    Свиђа ми се

  6. @ слободан млинаревић

    Позивам акционаре, да подигну глас против малтретирања и провокација Дедађолета.

    Све док коментатор с надимком Deda Djole поштује правила коментарисања, без обзира не тезе/мишљења које заступа, биће добродошао на Стању ствари. Молим вас, г. Млинаревићу, пазите да се – у вашем (не)праведном жару – не огрешите о некога!

    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  7. @Александар Лазић
    Ако нас неко прави лудим са генијалнимм упоређивањем, ја то сматрам за неупоредиво тежи случај, него неку личну увреду. Ради се о увреди према свима. Тешко да сам се о било кога огрешио. Пре или касније, моји закључци о конкретним људима су се показали исправним. Уосталом, само сам дао предлог, који можда може и да се стави на дневни ред.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s