„Био сам веома дирнут када ме патријарх Иринеј током овогодишње прославе Ускрса назвао „пријатељем српског народа” и када је председник републике одлучио да ме одликује Орденом српске заставе. Био сам веома дирнут овим изразима поштовања. Наравно, ове заслуге треба приписати и многим људима добре воље овде у Србији и у Риму са којима сам радио за добро обе наше цркве и Србије, као и мојим претходницима”, каже италијански надбискуп Орландо Антонини, апостолски нунције, у интервјуу за „Политику”.
Надбискуп Орландо Антонини, апостолски нунције (Фото: Д. Јевремовић)
Искусни црквени дипломата, који иза себе има 37 година у дипломатској служби Свете столице, за неколико дана напушта Београд и своју дужност амбасадора Ватикана у нашој земљи. Он подсећа да је за време његовог шестогодишњег мандата први пут после сто година потписан међудржавни споразум између Србије и Свете столице, у области високог образовања, да је успостављена сарадња чувене Ватиканске библиотеке и наше патријаршијске и Народне библиотеке, као и да је нашу земљу у кратком временском року посетило неколико високих званичника Свете столице. А било је и узвратних посета – последња је недавни састанак српског председника Томислава Николића и папе Фрање.
После састанка са папом Фрањом, и српски председник, као и хрватска председница Колинда Грабар-Китаровић, која је раније посетила Свету столицу, дао је изјаву у вези са канонизацијом кардинала Алојзија Степинца. Док је председник Николић изјавио да папа неће журити са том одлуком, Грабар-Китаровић рекла је да је папа Фрањо вољан да ускоро канонизује Степинца. Чини се да је двоје председника говорило оно за шта верују да би њихов народ желео да чује. Али, какав је став Свете столице у вези с тим?
Строго узевши, двоје председника говорили су о две ствари које нису идентичне: један је говорио о самој канонизацији, а други о тајмингу процеса. Чини се разумним закључити да процес о којем говоримо неће бити настављен пре или током рада заједничке српско-хрватске комисије, чије је оснивање предложио папа Фрањо, и прихватања обе стране.
Има ли истине у схватању да су догађаји из периода Другог светског рата најтежи терет у односима Свете столице и Српске православне цркве?
Прво, треба имати у виду да папа Пије Дванаести никада није признао НДХ, упркос поновљеним захтевима хрватских власти: апостолски делегат, као на Косову данас, а не нунције, био је послат тамо за текуће верске послове. Друго, колико ја могу да разумем проучавајући историју током минулих шест година, ови трагични догађаји нису почетак проблема, већ резултат – нажалост, најгори – ранијих проблема. Погледајте чињенице. С једне стране, 1914. године Света столица ратификовала је без проблема или супротстављања Српске православне цркве Конкордат са тадашњом Краљевином Србијом и на политичком нивоу, у годинама које следе 1918–1920, створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у договору три ентитета различитог историјског и црквеног наслеђа. С друге стране, касније, 1937/38. године избили су протести због потписивања новог Конкордата, а убрзо потом, 1941. године, десили су се трагични догађаји у Хрватској. Због чега је дошло до нагле промене? Да ли формирање превише централизоване краљевине Југославије 1929. године није било добро прихваћено међу Хрватима и Словенцима? Или је чињеница да је унијом са Словенијом и Хрватском изненадни пораст процента католика у краљевини почео да се доживљава као претња? У пастирском писму из 1995. године хрватских бискупи изразили су жаљење због злочина који је део њихових чланова починио над Србима, Јеврејима и Ромима. Потребно нам је пречишћавање сећања. Не смемо да се тога плашимо, чак и ако је болно. Срећан сам што су СПЦ и Католичка црква у Хрватској прихватиле предлог папе Фрање да оснују мешовиту комисију која ће истражити чињенице које су се одиграле у том мрачном периоду историје. То је значајан корак на путу ка помирењу – истина ће вас ослободити.
Често се незванично може чути да пут папе у Србију води преко Јасеновца, односно да папа треба прво да посети Јасеновац, а тек потом Србију. Да ли вам је неко од црквених великодостојника СПЦ представио такав став?
Искрено, нико ме званично није питао да пренесем Светој столици такав захтев. Пре неколико година сматрао сам да би у Београду могло да се деси нешто попут онога што је догодило приликом посете папе Јована Павла Другог Грчкој. Тада је он пред православним архиепископом атинским говорио о разарању Константинопоља од стране крсташа 1204. године. Слична ствар могла би да се деси и овде, приликом евентуалне посете папе Фрање Србији, у вези с трагичним догађајима 1941–1945. године. Видећете…
Кад говоримо о могућности папине посете Србији, да ли је она блиска или далека будућност? Да ли су, уопште, било какве припреме за такву посету почеле?
Посета папе Србији још је хипотеза: ништа, дакле, није у припреми. Оно што тренутно имамо су позиви Владе Србије, прво председника Бориса Тадића, а сада и председника Николића, за које је, према речима неколико званичника српске владе, таква посета „у интересу Србије”. Постоји, такође, позив католичких бискупа и, уопште, природно право овдашњих католика да их посети поглавар њихове цркве. Брига за захтеве мањина је, у ствари, међу дужностима било које владе. Треба обратити пажњу да Католичка црква у Србији не сме да буде, као што је то можда било у време југословенске владавине, поистовећена са било којом другом локалном католичком црквом. Католичка црква у Србији има сопствену, специфичну историју и лице, различито у јединству и јединствено у различитости. Она нема ништа са злочинима почињеним у НДХ и не треба да буде кажњавана јер је неодговарајуће сагледавана кроз призму друге локалне католичке цркве.
Какви су ваши утисци са Косова? Посетили сте Косово на самом почетку свог мандата. Ваши земљаци из састава Кфора били су посебно импресионирани манастиром Високи Дечани…
Том приликом нисам пропустио да посетим величанствено српско православно монументално наслеђе, нарочито Високе Дечане које сте поменули, како бих боље схватио зашто се Косово доживљава као срце и колевка Србије. Што се тиче моје посете косовској католичкој заједници, она је била веома добра и плодоносна. Покушао сам да разумем ситуацију, која је за мене била нова и комплексна. Посебан утисак на мене оставио је сусрет са нашом католичком заједницом тамо, са многим младим људима, свештеницима, верницима, који су морали да нађу свој modus vivendi у тој новој стварности. Видевши их и размишљајући о њима, на мојим званичним састанцима са српском владом често сам подвлачио да непризнавање независности Косова није лако за Свету столицу. Наших 60.000 католика на Косову су пуноправни чланови тог друштва, које, наравно, очекује и њихов допринос. Добра вест је процес примене Бриселског споразума, који је у току. Претпостављам да земље које нису признале независност Косова очекују резултате тог процеса.
Може ли Света столица предузети неке дипломатске кораке да помогне СПЦ у њеним намерама да заустави пријем Косова у чланство у Унеску?
Могу да потврдим да ме је СПЦ питала да договорим, што је пре могуће, састанак папе Фрање и српске делегације, коју би чинили митрополит црногорско-приморски Амфилохије, владика бачки Иринеј и некадашњи амбасадор Србије у Ватикану Дарко Танасковић. То је у контексту њихове иницијативе усмерене и ка другим хришћанским црквама у исту сврху. Сигуран сам да ће они, као и председник Николић приликом његове посете папи Фрањи 11. септембра, имати пажљивог слушаоца у Ватикану, пажљивог за очекивања у вези с тим. У сваком случају, претпостављам да је и тај проблем у агенди преговора између Београда и Приштине који се тичу учешћа Косова у регионалним и међународним организацијама.
Јелена Чалија
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5OM
Categories: Преносимо
Оставите коментар