Појава српских народних песама у првој половини 19. века изазвала је велико изненађење, а затим и дивљење, у европским књижевним круговима и међу познатим песницима и књижевницима, од Браће Грим, Пушкина, Гетеа, Мицкијевича до многих других. Српска народна поезија преводила се на велике светске језике, те изгледа сасвим природно што су се међу онима који су умотворине српског народа настојали да приближе својим сународницима нашла и двојица страних дипломата, Француз Огист Дозон (Louis-Auguste-Henri Dozon) и Енглез Овен Мередит (Owen Meredith), и то док су се у служби својих влада налазили у Београду.

„Poesies populaires Serbes” у преводу Огиста Дозона

„Број француских преводилаца српских народних песама није велики” писао је професор Миодраг Ибровац, „али су они који су се овога посла прихватали чинили то углавном са даром, а увек са љубављу. Један од најбољих међу њима, Огист Дозон, један је од ретких који је добро знао српски језик.“

Луј Огист Анри Дозон рођен је 2. фебруара 1822. у Шалону на Марни, у племићкој породици.

За време студија права у Паризу Огист Дозон је много читао француске и стране класичне писце. Дружио се са Бодлером, и сам писао песме, које је издао 1843. године под псеудонимом Аргон и скромним насловом „Стихови”.

Луј Огист Анри Дозон

Радио је најпре у Министарству унутрашњих, послова и у Дирекцији за уметност, у секцији за историјске споменике. Затим је положио испит за конзуларног приправника, за које се звање тражило познавање енглеског, немачког, италијанског, арапског и турског језика. Уз ове језике, он је у колежу учио и санскрит и бискајски језик.

На француски је превео Гетеовог „Баука” и Шекспировог „Ричарда Трећег”. Радо се дружио са страним студентима и од њих учио њихов језик. Тако се упознао и са Јованом Ристићем и Јевремом Грујићем који су се тада школовали у Паризу и од њих је учио српски.

У једном писму Стојану Бошковићу рекао је за Грујића: „Он ме је први, још у Паризу, увео у свет мени онда непознат, ваше поезије и вашега језика”

Марта 1854. Дозон је придодат на службу, без плате, француском конзулу у Београду, а када је овај конзулат званично подигнут на степен генералног конзулата, постављен је за писара прве класе. Тада је званично ступио у конзуларну службу, у којој ће, а искључиво на Балкану, остати тридесет година, и где ће показати изузетну способност и као дипломата и као тумач политичких и културних прилика балканских народа.

У Београду је провео девет година. Уз свој званични посао, са одушевљењем је проучавао нашу народну поезију, и исте године по доласку у Београд почео да је преводи на француски. Први преводи („Цар Лазар и Царица Милица”, „Царица Милица”, „Риба и девојка”) објављени су већ 1854. у француским часописима, а 1855. и две српске народне приче .

Четири године касније, 1859, издао је прву већу збирку превода наших народних песама под насловом „Poesies populaires Serbes”, користећи као мото Мицкијевичеве речи: „Срби, тај народ затворен у своју прошлост, предодређен да буде музичар и песник читавог словенског племена, не предосећајући чак да ће једног дана постати највећи књижевни понос Словена.”

„Ова Дозонова збирка”, писао је професор Ибровац, „изврсно је састављена, преведена и пропраћена потребним објашњењима. Није ни чудо, јер је рађена веома савесно и то на месту где је њен аутор могао да добије потребне податке не само од пријатеља у Београду, већ и од самог Вука Караџића.”

У једном писму мајци Дозон помиње Вука као писца више дела која су допринела да се привуче пажња Европе на његову земљу, „међу којима је и збирка народних песама, чијим се превођењем, као што знаш, одавно бавим”. У уводу за збирку коју је превео, Дозон је на тридесетак страница писао о Вуку Караџићу, његовом делу, приказао његову поделу и одлике песама, истичући њихова главна обележја, време настанка и сличност са Хомером. Образложио је и верност превођења и нагласио како ништа није хтео да улепшава.

У његовој збирци је 37 епских и 66 лирских песама.

Изглед Дозонове прве збирке превода на сајту “Амазон”

Понегде је изостављао делове песама који су му се чинили сувишни или понављање онога што је већ речено. Занимљиво је и да је јуначке песме превео у прози. „Пољаци и, нарочито, Немци имају добрих превода српских песама у стиху. Ја сам, можда због ограничене способности, од оних који мисле да се француски језик противи таквом подухвату”. Женске народне песме превео је у стиху, у ритмованој прози која даје утисак стиха, и то веома успешно .

Народна песма „Љубавни растанак” почиње стиховима: „Два цвијета у бостану расла:/плави зумбул и зелена када./Плави зумбул оде на Дољане, /оста када у бостану сама”, које је Дозон овако превео:

„Deux fleurs croissaient dans le jardin: / Un narcisse et une jacinthe bleue./Le narcisse part pour Doliana,/ Et seule dans le jardin reste la jacinthe bleu”

Дозон је у Београд дошао у својој 32. години, када је овај имао око 30.000 становника.

Слободно време проводио је у шетњама од Калемегдана преко Стамбол-капије и Конака кнегиње Љубице до летњиковца у Топчидеру, манастира у Раковици и стазама Кошутњака. Ишао је и у лов по ритовима крај обала Саве. На сачуваној фотографији кнежевског дворског фотографа Стојановића, Дозон је у пуној ловачкој опреми, у чизмама, с ранцем, пиштаљком, малом трубом, пушком и псом.

Док је радио у француском конзулату у Београду доживео је и два важна историјска догађаја за Србију: Светоандрејску скупштину 1858. и Бомбардовање Београда 1862. године. Тада му је једно турско ђуле пало под ноге и касније се за успомену чувало у Дозоновој породици. За храброст испољену том приликом, унапређен је у служби и добио орден Легије части, а ценећи његове књижевне заслуге за Србију, Друштво српске словесности изабрало га је 1862. за почасног члана.

Дозон је оставио и занимљиве описе кнеза Милоша и кнеза Михаила:

„Изненадила нас је Милошева старост: као да је двестогодишњак: с лицем укоченим, без живота, изгледао је као аутомат који покреће његов сусед (у колима се са Кнезом Милошем тада налазио Стевча Михаиловић), тим пре што су му поглед заклањале златне наочари. Били смо запрепашћени када смо угледали овај прави живи леш… Човек омањег раста, са ситном главом обраслом седом косом, који нема ништа од историјске личности, сурове и често свирепе. Не опажа се ни лукавство, пошто су му очи сакривене. Једном речју, нема на њему ничега ни значајног ни необичног; одаје пре утисак простака; помислио би човек да је то неки бакалин или остарели вратар који се повукао с посла. Пати од врло јаког лупања срца; у недељу изјутра лекар је сумњао да може да се крене из Смедерева.

Михаило је много виши од њега. Он има углађено европско држање, кестењасту браду, густу и непоткресану; скромног је изгледа. Француски говори течно, али можда са мало више акцента него што га Срби обично имају.”

Дозон је 1863. постављен за вице-конзула у Мостару, а каријера дипломате водила га је затим у Пловдив, Јањину, Ларнаку и Солун, из кога је крајем 1885. отишао у пензију.

L’Epopee Serbe

Друго и проширено издање превода српских народних песама, L’Epopee Serbe, у којој су само јуначке песме, штампао је 1888. године. Уз 37 старих, у њој су биле и 24 нове. Нажалост, преводи наших народних приповедака и првих 115 параграфа Душановог законика, остали су му у рукопису.

Преминуо је 1890, у 68. години живота. Уз рођаке, пријатеље, колеге и поштоваоце, погребу су, у име Краљевине Србије, присуствовали и Дозонов друг из младих дана Јеврем Грујић, тада наш посланик у Француској, епископ Димитрије и наши студенти из Париза.

Огист Дозон, носилац ордена Светог Саве, био је, као пише професор Ибровац, „један од оних скромних и благотворних културних прегалаца који омогућавају боље упознавање међу народима. Нас је у томе погледу особито задужио као верни и одушевљени тумач наше народне поезије у Француској. И многи француски преводиоци, не знајући уопште или сасвим мало, српски, користили су се Дозоновим збиркама. Оне су несумњиво допринеле бољем познавању српске народне поезије не само у Француској, већ и другим земљама Европе”.

Тачност овог закључка најбоље се може видети на случају Овена Мередита, преводиоца српских народних песама на енглески језик.

Иза књижевног псеудонима Овен Мередит (1831-1891) крије се, заправо, име грофа Едварда Роберта Булвера Литона (Edward Robert Lytton Bulwer), дипломате и песника.

Овен Мередит

Едвард Роберт је још као дванаестогодишњак показивао даровитост за писање стихова, а његово интересовање за српску народну поезију настало је случајно, захваљујући томе што је, као секретар и аташе енглеске амбасаде у Бечу, често долазио у Београд.

Око 1859. или 1860. године, када је први пут стигао у Београд, био је већ признат песник, који се посебно занимао за народну књижевност. О српској није знао ништа , чак је у уводу своје збирке превода написао како она тек треба да настане.

У то време, у Београду је већ скоро као староседелац боравио и Огист Дозон. Нема сумње да је Мередит прочитао превод Дозонових песама из 1859. године, и очито је да се њиме користио у великој мери. А да је сам једва нешто мало знао српски, види се већ и по наслову његове књиге „Sеrbski pesmi or National songs of Serbia”.

У њој су одломци песама о Косовском боју и тридесетак женских песама, а уз њих и често дословце преузета објашњења из Дозонове збирке.

„Мередит је несумњиво”, каже Павле Поповић, „најбољи енглески преводилац наших народних песама. Он је и један од најкњижевнијих преводилаца ових песама, уопште. Латио се превођења да би при томe дао и нешто своје. То је, у ствари, препев, и то веома субјективан”.

„У песмама које следе, пише Мередит у уводу своје збирке, није учињен напор да се да тачан превод са оригиналног језика. Оне се заиста не могу назвати преводима у буквалном значењу те речи. Шта су оне, нека читалац сам закључи.”

Наша народна песма „Цар Лазар и царица Милица” почиње стиховима: Цар Лазаре сједе за вечеру,/ покрај њега царица Милица; /вели њему царица Милица… – а код Мередита : „Аt the royal board a noble pair/sit together and full sad they are./Lazarus and his Militza fair…

Сличан је његов поступак и у „Хасанагиници”:
„Што се б’јели у гори зеленој/Ил’ је снијег ил’ су лабудови? /Да је снијег, већ би окопнио,/ лабудови већ би одлетили…”

„What is so white on the mountain green?/ A flight of swans or a fall of snow?/ The swan would have flown, and the snow would have been/ melted away long ago…”

„Sеrbski pesmi or National songs of Serbia” – оглас за продају антикварног издања

Није тешко запазити да је Мередит веома слободно обрадио наше народне песме.” Мењао је наслове, делио песме на одељке, уметао и дијалог ако му је потребно… Све песме су са римом и у разноврсном метру. И сам је додавао нове црте и појединости. Ипак, песма у целини, закључује Богдан Поповић добија веома књижеван карактер, и нека места личе пре на Тенисона него на Подруговића. Несумњиво да ово може да буде и мана. Једноставни, патријархални карактер наше поезије се изгубио, и Мередиту су то често замерали. Тако је један познати енглески слависта после изласка Мередитове збирке написао: „О овим преводима може се рећи да су крајње неверни духу оригинала.“ Као да се потврдила стара изрека да преводи ако су верни нису лепи и ако су лепи нису верни. Било како било, Мередитов превод, занемарујући верност, леп је и књижеван.

Мередит је за своје савременике био познатији као песник него као дипломата и, мада су критичари имали и озбиљних замерки на његова дела, нико му није порицао истински песнички дар, док су историчари књижевности сматрали да ће Мередит остати најпознатији по песмама које је написао користећи текстове других аутора, као што су и „Сербски песми”, препеви са српског језика, које су „наметнуле извесну одмереност његовој опширности”.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5n0

Categories: Аз и буки

Tags: Војислав М. Станојчић, Луј Огист Анри Дозон, Овен Мередит, народне песме, српски језик