Џон Перкинс: Грци, не плаћајте дугове, ви сте жртве економских убица!

Џон Перкинс, аутор Исповести економског убице, говори како су Грчка и друге земље еврозоне постале нове жртве „економских убица“. Није чудно што се Џон Перкинс исповеда. Његова позната књига је открила како међународне организације попут ММФ и Светске банке, које званично покушавају да спасу земље и привреде, заправо бацају мамац и затим хватају њихове владе, обећавајући им запањујући раст, нове, велике инфраструктурне пројекте, као и будућност економског напретка, који ће се све десити ако земље узму огромне позајмице од ових организација. Истина је далеко од привредних успеха, штавише, те земље постају жртве парализујућег и неодрживог дуга.

dzonperkins01

И ту на сцену ступају „економске убице“, наизглед сасвим обични људи са просечним причама, путују у те земље и намећу оштре политике штедње које су им ММФ и Светска банка преписале као „решење“ за економске тешкоће које им се дешавају. Људи попут Перкинса обучавани су да исцеде сваку кап богатства и ресурса из таквих растурених економија, и то раде до данас. У овом интервјуу, који је емитован на радију Дијалогос, Перкинс говори како су Грчка и друге земље еврозоне постале нове жртве „економских убица“.

МАЈКЛ НЕВРАДАКИС: У својој књизи писали сте о томе како сте били тзв. „економски убица“. Ко су економске убице, и шта они раде?

ЏОН ПЕРКИНС: У суштини, мој циљ је да нађем земље које имају ресурсе које наше корпорације желе, попут нафте, тржишта или транспортних система. Има толико различитих ствари. Кад нађемо такве земље, средимо им огромне позајмице, али новац никад не стиже до тих земаља, већ иде нашим корпорацијама за изградњу инфраструктурних пројеката у тим земљама, попут електрана и путева од којих би користи имала шачица богатих људи и наше корпорације, али не и већина народа који себи не може да приушти такве ствари. Тако њима само остаје огроман дуг, попут оног грчког, дуг епских размера.

И онда, кад не могу да се отарасе тог дуга, што је данас случај са Грчком, ту су ММФ и ЕУ, који изричу тешке захтеве: повећање пореза, кресање потрошње, приватизација државних предузећа, продаја водних система, енергетских компанија, транспортних система. Тиме они постају наши робови, робови ММФ, у вашем случају Европске уније. Организација попут Светске банке и ММФ су оруђа великих корпорација, које ја зовем „корпоратократија“.

Пре него што се окренемо конкретном случају Грчке, причајмо мало о начину на који ове економске убице и организације раде. Наравно, поменули сте како долазе у те земље, наметну им огроман дуг и тај новац само дође и оде. Такође сте у својој књизи поменули како се политичарима тих земаља продају претерано оптимистичне процене које немају везе са реалношћу.

— Тачно тако, покажемо им, ако инвестирају у ствари попут система електричне енергије, да ће им привреде невероватно порасти. Чињеница је да, ако инвестирате у те велике инфраструктурне пројекте, видећете економски раст, а највећи раст виде само они богатији, који постају још богатији, док се раст не рефлектује на већини народа, и ми то видимо данас у САД.

На пример, можемо вам показати привредни раст, раст БДП, али истовремено би незапосленост могла да расте или да стоји у месту. Исто би важило за одузимање имовине. Те позитивне бројке односе се само на богате, који, статистички говорећи, поседују огроман проценат економије. Ипак, ми бисмо вам показали да, ако инвестирате у те пројекте, ваша привреда ће стварно напредовати, али ми ћемо вам показати да она напредује више него у реалности, и то бисмо урадили само како бисмо оправдали те ужасне невероватно деградирајуће пројекте.

Постоји сличност међу земљама које су на удару? Да ли су оне, на пример, богате неким ресурсима или од огромне стратешке важности тим силама?

— Јесу, све те земље. Ресурси се огледају у многим формама: материјални ресурси попут минерала и нафте, други ресурс је стратешка локација, или велико тржиште, или јефтина радна снага. Дакле, различите земље имају различиту потражњу. Мислим да све што виђамо у Европи није ништа другачије од случаја Грчке.

Шта се дешава када се те земље задуже? Како велике силе, плаћене убице и међународне организације узму „своје парче торте“ од земаља које су у великом дугу?

— Инсистирајући на томе да те земље усвоје политику којом ће великим корпорацијама продавати своја јавна предузећа, водоводе и канализационе системе, можда и школе, транспортне системе, чак и затворе. Приватизација, приватизација! Или инсистирамо на дозволама да изградимо војне базе на вашем тлу. Много ствари се може учинити, али у суштини они постају слуге оног што зовем „корпоратократијом“. Морате знати да данас имамо глобалну империју, али то није америчка империја. То није национална империја. Она не помаже америчком народу. То је корпоративна империја, и ту владају велике корпорације. Оне контролишу политику САД и у великој мери контролишу политику земаља попут Кине и многих других широм света.

Џоне, конкретно о грчком случају сте изразили уверење да је земља на удару економских убица и тих међународних организација. Која је била ваша реакција кад сте први пут чули за кризу у Грчкој и за мере које ће се спровести у земљи?

— Дуго сам пратио Грчку. Био сам на грчкој телевизији. Грчка филмска компанија је направила документарац Извињење економског плаћеног убице. Такође сам провео доста времена у Ирској и на Исланду, где сам помогао у охрабривању људи да на референдумима гласају против исплаћивања дугова. Урадио сам то, гласали су против, и, као резултат тога, Исланд напредује веома добро у поређењу са остатком Европе. Народ у Ирској је, са друге стране, гласао „за“, мада је било много извештаја о случајевима крађе.

Моја прва реакција у случају Грчке била је да је она на удару. Нема сумње у то. Наравно, Грчки лидери јесу правили грешке, али народ није баш правио грешке, и од народа се сада тражи да плате за грешке које су починили њихови лидери, често у дослуху са банкама. Дакле, народ даје огроман новац за тзв. „грешке“, и сада се од народа, који није правио грешке, тражи да плати цену. Тако се ради широм света. Видели смо то у Латинској Америци, видели смо у Азији, видели смо на тако много места широм света.

То води до следећег питања: на основу мог посматрања, криза је, барем у Грчкој, пропраћена самоокривљавањем и самомржњом, и то је тај сентимент који многим људима у Грчкој налаже да је земља пропала, да је народ пропао. Једва да има протеста у Грчкој, и сада, наравно, иде велики „одлив мозгова“. Много је људи који напуштају земљу. Да ли вам то звучи познато кад поредите са другим земљама са којима имате личног искуства?

— Наравно, део игре је убедити народ да није у праву, да је инфериоран. Корпоратократија је невероватно добра у томе, било да се то догађало током рата у Вијетнаму, када се убеђивао свет да су Северни Вијетнамци зли. Данас су то муслимани. То је политика „нас“ против „њих“ – ми смо добри. Ми смо у праву. Ми све радимо како треба. Ви нисте у праву. И данас је сва енергија упрта против грчког народа: „лењи сте, нисте урадили праву ствар, нисте примењивали праву политику“, а реалност каже да кривицу треба свалити на финансијску заједницу која је повела Грчку тим путем. Морам да кажем да се нешто слично догађа у САД, где се људи убеђују да су били глупи, онда кад им се заплени кућа, да су купили погрешну кућу или да су прекорачили са трошковима.

Чињеница је да су им њихови банкари рекли да то раде, и широм света смо веровали банкарима. У Америци никад нисмо веровали банкару који нам каже да купимо кућу од 500 хиљада долара ако можемо да приуштимо ону од 300 хиљада. Мислили смо да је у интересу банке да нам не одузме кућу. Али то се променило пре пар година, и банкари сада говоре људима да купе кућу од 500 хиљада иако знају да могу себи приуштити само ону од 300 хиљада.

Затегните каиш, говорили су, за пар година ће та кућа вредети милион долара, зарадићете пуно новца… Заправо, цена куће је пала, тржиште је пало, банке су одузеле те куће, замаскирале их и поново продале. Убијање две муве једним ударцем. Људима су рекли: „Био си глуп, био си похлепан. Зашто си купио тако скупу кућу?“ Наравно, банкари су им рекли да ураде то, а ми смо мислили да можемо да им верујемо. Нешто веома слично и на вишем нивоу се догађа у тако много земаља у свету, укључујући и Грчку.

У Грчкој су традиционално велике партије сагласне са наметнутим мерама штедње, и видимо да је то и у интересу великих пословних компанија и медија. Да ли вас то изненађује?

– Не, не изненађује ме и смешно ми је зато што штедња не функционише. То смо толико пута доказали, и највећи доказ лежи у Америци током Велике депресије. Председник Рузвелт је наредио да се сви људи врате назад на посао и упумпао новац у привреду. Тако се то ради. Знао је да штедња не функционише у оваквим околностима.

Такође, морамо да схватимо да у САД средња класа већ 40 година опада у односу на долар, док привреда расте. И то се заправо у великој мери дешава широм света. Средња класа опада на глобалном нивоу. Велике пословне компаније морају да признају – дакле, нису још али морају – да никоме не служе дугорочно и да је средња класа тржиште. А ако средња класа настави да се срозава, било то у Грчкој, Америци или широм света, компаније ће платити своју цену – неће више имати купце. Хенри Форд је једном рекао: „Желим да своје раднике платим онолико да би могли да приуште себи да купе Фордове ауте“. То је веома добра политика. То је мудро. Овај програм штедње иде у супротном правцу, и то је глупа политика.

У вашој књизи, написаној 2004, сте изразили наду да ће евро бити контратежа америчкој глобалној хегемонији, хегемонији америчког долара. Да ли сте икад очекивали да ћете видети ЕУ онакву какву је видимо данас, са политиком штедње, какву видимо не само у Грчкој већ и у Шпанији, Португалији, Ирској, Италији, као и у још неколико других земаља?

– Оно што нисам схватио до сада јесте колико корпоратократија не жели уједињену Европу. Ми то морамо да разумемо. Они су можда задовољни евром као јединственом валутом. Можда су донекле срећни што имају јединствено слободно тржиште, али не желе правила и прописе. Суочимо се с тим: велике корпорације, корпократија, искоришћавају чињеницу да неке земље ЕУ имају доста блаже пореске законе, као и социјалне и законе о заштити животне средине, и онда могу да нахушкају земље једне против других.

Шта би се десило са корпорацијама ако не би имале своје пореске рајеве на местима попут Малте? Морамо да признамо да је корпоратократија прва видела да јака ЕУ и јак евро изгледају врло добро, али, како иду напред, видели су да ће социјални и закони о животној средини бити усклађени. Они то нису хтели, и зато до одређе мере ово што се догађа у Европи јесте зато што корпоратократија жели да Европа пропадне, али само до неког нивоа.

Писали сте о Еквадору и другим земљама које су се, после пада цене нафте крајем 80-тих, суочиле са огромним дуговима и штедњом. Звучи веома слично са оним што данас видимо у Грчкој. Како су се народи Еквадора и других земаља снашли?

– Еквадор је гласао за прилично невероватног председника Рафаела Кореу, који има докторат из економије са универзитета у САД. Он разуме систем и разуме да је Еквадор преузео дугове онда када сам ја био економски убица и кад је земљом владала војна хунта, којом су управљали CIA и САД. Та хунта је преузела дугове и бацила Еквадор у понор. Народ се није сложио са тим. Чим је Кореа ступио на дужност, јавно је рекао: „Ми нећемо платити те дугове, народ није преузео те дугове на себе, можда би ММФ требало да плати или можда војна хунта, која је сада у Мајамију или где већ, можда би и Џон Перкинс требао, или неке друге економске убице, али народ не би требало да плати.

И тада је преговарао, спустио дуг и рекао: „Можда ћемо платити понешто“. То је био веома паметан потез. То се одразило на велике успехе у различитим земљама у различитим периодима, попут Бразила, Аргентине, недавно на Исланду. Морам да кажем да је Кореа тада имао и неке велике киксеве. Он, као и много других председника, мора да зна да – ако стојиш сувише оштро против система, ако економске убице нису задовољне и ако не буде по њиховом – онда ће доћи шакали и убити га или га свргнути у преврату. Био је покушан преврат против њега, а један успешан се догодио недалеко од њега, у Хондурасу, где су се председнику такође одупирали.

Морамо да схватимо да су ти председници на веома рањивим положајима и ми, народ, морамо устати јер председници могу само донекле. Данас председници нису само рањиви, није потребан ни метак да бисте га срушили. Секс скандал или скандал повезан са дрогом могу оборити човека. Видели смо шта се десило Билу Клинтону, Строс-Кану из ММФ, видели смо такве случајеве небројено пута. Сви су они свесни да су осетљиви, и ако се сувише снажно одупру, биће оборени на овај или онај начин. Они су свесни тога, и ми, народ, морамо устати да бисмо се борили за своја права.

Поменули сте пример Исланда. Осим референдума, које је још мере земља предузела како би се извукла из спирале штедње и вратила расту?

– Инвестирали су новац у програме који су враћали људе на посао и такође су судили неким банкарима који су изазвали проблеме, што је подигло морал народу. Исланд је направио неке програме уз мото: „Не, ми нећемо штедети, нећемо вратити зајмове, даћемо новац како бисмо вратили људе на радна места“. На крају, то покреће економију, људи који раде. Ако имате екстремно високу незапосленост, као у Грчкој, земља ће увек бити у невољи. Морате да спустите незапосленост и ангажујете људе. Толико је битно запослити их. Грчка незапосленост је на 28 одсто, она стагнира, а расположиви доходак је пао за 40 одсто и наставиће да пада ако будете имали високу стопу незапослености. Дакле, за привреду је битна запосленост и расположиви доходак како би људи могли да инвестирају у земљу, робу и услуге.

И, на крају, коју бисте поруку послали народу Грчке, који и даље живи са веома тешким последицама политике штедње?

– Желим да подсетим на историју Грчке. Ви сте поносна снажна земља, земља ратника. Митологија ратника до неке мере долази из Грчке, баш као и демократија. Потребно је разумети да је тржиште данас демократија и да се трошење новца заправо одражава на балон. Већина демократија су корумпиране, попут САД. Демократије не функционишу на нивоу владе јер су корпорације те које воде коло. Али зато функционише на тржишту. Желим да охрабрим народ Грчке да устане: немојте платити те дугове, правите своје референдуме, изађите на улице и штрајкујте.

Такође бих охрабрио грчки народ да настави да ради следеће: не наседајте на критике да је ово ваша кривица и да морате да трпите штедњу. То се приписује богатима, а не обичном човеку или средњој класи. Изградите средњу класу, запослите људе, вратите паре просечном грађанину Грчке. Борите се за то, учините да се то стварно деси: чувајте своја права, поштујте своју историју ратника и оснивача демократије, и покажите то свету.

Разговарао: Мајкл Неврадакис

Превео: Андреј Цвијановић

The Saker

(Нови стандард, 10. 8. 2015)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5nh



Categories: Преносимо

Оставите коментар