Economist: Све што треба да знате о нуклеарном договору са Ираном

(Економист, Лондон, 5. 4. 2015)

Преговори који су довели до историјског договора између Ирана и шест светских сила, познатих као П5+1 (Сједињене Америчке Државе, Француска, Велика Британија, Кина, Русија, плус Немачка) да ограниче ирански нуклеарни програм претворили су се у маратонски подухват. Шта споразум садржи и хоће ли се одржати?

e-21720153

Када и како су разговори почели?

Савез безбедности Уједињених нација је усвојио низ резолуција којима су Ирану наметнуте санкције почев од 2006. године. Санкције су уследиле након извештаја Међународне агенције за атомску енергију (енглеска скраћеница IAEA, форум Уједињених нација за нуклеарну енергију) о неповиновању Ирана Споразуму о ограничењу ширења нуклеарног оружја (Nuclear Non-Proliferation Treaty, NPT). У фебруару 2013. отпочели су мултилатерални преговори, који су кулминирали наглим напретком који је означило постизање међуспоразума у новембру те године. Две ствари су допринеле убрзању процеса. Прва је додатни канал за разговоре који је Ирану отворила америчка администрација у марту 2013. године и преко кога је организовано неколико билатералних састанака у Оману. Друга је избор Хасана Роханија у јуну 2013. године за иранског председника, који је десет година раније служио као ирански преговарач у нуклеарним преговорима. Господин Рохани је изабран обећавајући конструктивну сарадњу са међународном заједницом са циљем да су укину сурове економске санкције и оконча међународна изолација Ирана.

Преговори који су довели до споразума настављени су у марту 2014. године. Неколико рокова за постизање свеобухватног договора је пробијено. Последњи рок је постављен за 1. јул 2015. Али Белој кући је била потребна детаљна основа за споразум која би била јасно постављена пре повратка Конгреса са ускршњег одмора како би предупредила сваки покушај републиканских критичара било каквог договора са Ираном да усвоје нови пакет санкција и тиме онемогуће даље преговоре. Ово је било усаглашено у Лозани 2. априла; тада је постављена основа за Заједнички свеобухватни план деловања договорен 14. јула.

Ако је готово све договорено у априлу, зашто је требало толико времена да се постигне коначан договор?

Иако је у документу који је постао познат као сагласност у Лозани био веома детаљан по питањима као што су број центрифуга који је Ирану дозвољено да поседује и количина ниско-обогаћеног уранијума које може да држи ускладиштене, неколико осетљивих детаља је још морало да се усагласи. Завршна рунда преговора почела је 26. јуна и пробијена су три рока пре него што је договор постигнут. Џон Кери, амерички државни секретар, провео је на преговорима 19 дана – што је најдужи временски период током кога је државни секретар био одсутан још од Другог светског рата.

Потенцијални препреке биле су питање приступа који захтевају инспектори Агенције како би потврдили да се Иран понаша у складу са својим обавезама и да се осигура да су нуклеарне активности у потпуности мирољубиве; захтев да Иран да потпуни преглед „могућих војних димензија“ (жаргон нуклеарне агенције за рад на наоружавању) свог нуклеарног програма; пенали за кршење споразума, укључујући и механизам за поновно успостављање санкција; да ли ће ембарго на трговину оружјем бити уклоњен са другим санкцијама Уједињених нација које се односе на ирански нуклеарни програм; и колико ће истраживања и развоја напредних центрифуга бити допуштено Ирану у првих десет година споразума.

­Шта су се П5+1 нације надале да ће постићи договором?

Укратко, да спрече Иран да се домогне нуклеарног оружја, или барем да га спрече да га брзо добије. Да би постигли ово преговарачи су били спремни на компромис у вези са допуштањем Ирану да настави да обогаћује уранијум. Они су наиме закључили да би комплетно размонтирање сложене инфраструктуре било нереално. Међутим, они су поставили стриктна ограничења иранском програму обогаћивања, договорен је редизајн реактора за производњу плутонијима тешком водом и наметљив режим контроле како би се избегло варање. Њихов циљ је био да продуже ирански капацитет за достизање критичне количине – кључног параметра за време потребно да се произведе довољно фисионог материјала за један комад нуклеарног оружја – од тренутне процене од неколико месеци до најмање годину дана, и да га одржавају на овом нивоу најмање десетак година. Након 10-15 година очекује се да ће се период за досезање критичне масе смањити на шест месеци а после тога ће се још смањивати како се ограничења буду уклањала. Али нови режим инспекција заснован на ономе што је познато као Додатни протокол Споразума о неширења нуклеарног оружја, наставиће да стално чини транспарентнијим и строже надгледаним све иранске нуклеарне активности него раније.

Шта Иран добија заузврат?

За Иран, насушна потреба је била да се ослободи санкција које су имале обогаљујући утицај на његову економију зависну од сировина. Конкретно, рестрикције извоза нафте и гаса, увоз технологије да се експлоатишу његови енергетски ресурси, искључење из SWIFT-а, финансијско-комуникационог система за трансфер новца између светских банака, узимали су свој данак. Иран би хтео да све санкције буду окончане у тренутку потписивања санкција. Али олакшице ће бити засноване у складу са добронамерном имплементацијом споразума. Санкције које се односе на друге аспекте понашања Ирана, као што су питање људских права, подршке тероризму и његов ракетни програм неће бити промењене. Штавише, амерички председник Барак Обама може само да суспендује санкције које је Конгрес изгласао.

Који су нови детаљи споразума?

Споразум који је обнародован 14. јула је био детаљнији него што су многи очекивали. Под његовим одредбама о намерама укључено је да ће Иран смањити број центрифуга за обогаћивање уранијума са 19.500 на 6.100, од којих ће се вртети само 5.000. Све оне ће бити центрифуге прве генерације: ниједан од напредних модела неће моћи да се употреби барем наредних 10 година, а истраживање и развој нових, ефикаснијих уређаја мораће да буде засновано на плану који ће бити предочен IAEA. Фордов, друго најзначајније иранско постројење за обогаћивање (главно је Натанз), које је укопано дубоко у планини и није рањиво на конвенционалне ваздушне ударе престаће са обогаћивањем и биће претворено у физички истраживачки центар. У њему неће бити произвођен или складиштен било какав фисиони материјал барем наредних 15 година. Иран ће смањити своје залихе ниско-обогаћеног уранијума (који може бити претворен у материјал за производњу оружја) са 9.000 килограма на 300 килограма у наредних 15 година. Успешно се изашло на крај и са алтернативним путевима са производњу плутонијумске бомбе. Реактор тешке воде у Араку биће редизајниран и његово првобитно језгро, које је могло да произведе значајне количине плутонијума погодног да се употреби у производњи оружја, биће уклоњено и уништено. Ниједан други реактор с тешком водом неће бити изграђен наредних 15 година.

Сви ови подухвати почивају на уверењу да ће им и Иран остати веран. Без темељне инспекције и режима верификације, скептици ће и даље имати право да сматрају упитном вредност споразума узевши у обзир историју иранског лагања и варања у вези са нуклеарним програмом. У складу са одредбама споразума, инспектори Агенције ће бити у прилици да испитају свако постројење, означено или не, све док га сматрају сумњивим. Ако Иран одбије да дозволи приступ неком војном објекту инспекторима, заједничка комисија који чине представници свих страна у договору ће брзо испитати да ли мора да омогући приступ постројењу. Ако и даље буде одбијао, Иран ће бити прекршилац договора и може се суочити са поновним наметањем санкција. Механизам је тако устројен да омогући брзо увођење санкција ако се Иран ухвати у варању. Агенција ће такође имати приступ сваком кораку у ланцу иранског снабдевања нуклеарним материјалом како би се осигурало да ништа неће бити прослеђено прикривеним постројењима. Ова овлашћења Агенције, која ће остати неограничено време на терену, много су шира од оних које би имала приликом уобичајених договора о обезбеђењу који су раније примењивани у Ирану према одредбама Споразума о неширењу нуклеарног оружја. Споразум такође одређује да ће Иран изађи у сусрет када је Агенција узнемирена оним што је названо „могућа војна димензија“ нуклеарног програма – што је љубазан начин да се опише рад на наоружавању.

Хоће ли се одржати?

Споразум има многе оштре критичаре. Израелски премијер, Бенјамин Нетанијаху, описао га је у готово апокалиптичним терминима (иако је добар део израелског безбедносног естаблишмента оптимистичан у вези са њим); републикански јастребови у Конгресу (и чак неке демократе) противе се било каквом споразуму са Ираном који се на бави и његовим [иранским] понашањем као распиривача сукоба на Блиском Истоку и спонзора одређених терористичких група, као што је Хезболах у Либану. Конгрес сада има 60 дана на располагању да проучи споразум а Сенат ће по свој прилици гласати против њега. Међутим, председник Обама очекује да ће бити довољно демократа вољних да га подрже. Споразуму се такође противе неки тврдолинијаши у Техерану који се надају да ће придобити за своје гледиште енигматичног и оболелог врховног лидера Али Хамнеија. Елементи у моћној Иранској револуционарној гарди, који контролишу војне објекте на које Агенција треба да добије приступ како би испитала кључна питања „могуће војне димензије“ програма, могу бити поприлично расположени да пронађу путеве којима би саботирали споразум. Није искључено да Републиканска гарда прижељкује да санкције остану на снази, пошто су обезбедиле многе лукративне могућности за њене лидере.

Међутим, проблем са којим се суочавају они на обема странака који желе да виде колапс договора јесте што нису способни да понуде било какву атрактивну или барем прихватљиву алтернативу. Обични Иранци су жељни да се врате у нормалну економију, док амерички гласачи имају слабу жељу да се зарати са Ираном како би се онемогућило да он добије нуклеарно оружје. Према истраживању које су спровели Вашингтон пост и Еј-Би-Си њуз непосредно пре него што је објављен прелиминарни основ споразума 2. априла, Американци су подржали опцију постизања споразума са Ираном који би ограничио национални нуклеарни програм у замену са лабављење санкција у сразмери два према један. Републиканци ће урадити све што је у њиховој моћи да измене ове бројеве али се ће бити суочени са снажним отпором.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5eD



Categories: Посрбљено

Tags: , , ,

Оставите коментар