Ознаке

, , ,

(Рускаја народнаја линија, 25. 10. 2014)

pavel-tihomirov-240У Новозибковској филијали Брјанског универзитета су 23-24. октобра 2014. одржана Расторгујевска предавања. Она су посвећена успомени на тог истакнутог лингвисту који је радио на разгранчењима распростирања појединих језика. Данас су панаринска предавања постала традиционална међународна конференција у чијим оквирима се руски научници срећу са колегама из Белорусије, Украјине и Србије.

Читаоцима нудимо реферат који је одржан за време отварања тих предавања.

У следећем материјалу покушаћемо да докажемо како је подухват консолидације јужнословенских народа око српског књижевног језика у свом коначном резултату постао „Тројански коњ“ по саме Србе. Уједињавање српског етнокултурног простора са хрватским (на принципу хрватског прихватања српског језика као књижевног) довело је на крају крајева до похрваћивања дела српског народа. Једна од последица тог похрваћивања су била и два грађанска рата, у којима је до највеће жестине дошло у сукобљавању православних Срба са потомцима Срба-католика, који су се са највећом жестином у том сукобу држали свог новог хрватског идентитета.

Serbo_croatian_languages200

Постоји мишљење да су, наводно, Срби и Хрвати један исти народ, подељен на различите вероисповести. Многи у нас сматрају да су Хрвати у ствари Срби-римокатолици, док је са своје стране, у Хрватској неко време било прихваћено да се сматра да су западни Срби-пречани (т.ј. они који живе западно од Дрине) једноставно узев „Хрвати-шизматици“. У прилог том мишљењу је и чињеница да Срби и савремени Хрвати говоре истим језиком. Међутим – ствар са тим заједничким језиком ипак није тако једноставна.

Највећи број јужнословенског становништва бивше Југославије користи штокавски дијалект – а на њему се заснива и књижевна норма како српског, тако и хрватског језика.

Назив дијалекта долази од тога како се изговара „шта („što“, „ча“, „шта“), за разлику од кајкавског („кај“ – „kaj“) и чакавског („ča“ – „ча“).

Са своје стране, „штокавштина“ се дели на три дијалекта: „екавски“, „јекавски“ и „икавски“. Та се класификација заснива на изговору старословенског „јат“.

То се може изговарати као „е“ („екавски“ – стандард српског), „је“, или „ије“ („јекавски“ – што је хрватски норматив, а што је прихваћено и у Црној Гори, која се одвојила од Србије), као и „и“ („икавски“, што је прихваћено у БиХ).

Рођени – исконски Хрвати, који насељавају територију у околини Загреба говоре „кајкавским дијалектом“, Словени приобаља Јадрана углавном „чакавски“, а највећи део становништва – од централне Хрватске до северне Македоније – као што је већ речено, говори „штокавски“.

croatian_dialects_in_cro_an

Како је, онда, дошло до тога да две трећине савремених Хрвата говори српским језиком?

Пре турског освајања, на Балкану су постојале како српска, тако и хрватска држава.

Хрвати су већ од ХII-ог века ушли у састав Мађарске. Прихваћено је да се сматра да је, према уговору из 1102. године (Pacta Conventa), хрватско племство прихватило династичку унију са Мађарском. Тај уговор је подразумевao да Хрватском и Мађарском, као двема краљевинама, влада исти владар. Те земље су, као земље круне св. Стефана касније ушле у састав Аустријске монархије.

Српска државност се развијала у атмосфери укрштања интереса Византије, Ватикана и Мађарске. Пошто су крсташи уништили Константинопољ, Срби су добили шансу да искористе противречности политичких сила које су биле остаци Византије, услед чега је Никеја даривала Србији црквену аутономију. То је значило да од тада српским краљевима није било потребно да добију потврду свог статуса ни од Рима, ни од Константинопоља. Светитељ Сава не само да је засновао снажну државност, него је и у буквалном смислу постао „отац Српског народа“.

Овде се ради о томе да су баш тада – у ХIII-ом веку – били ударени темељи механизма формирања српског етно-културног корпуса. Светитељ Сава је христијанизовао неке старе српске незнабожачке традиције, и на односу специфичног култа Крсне славе ударио темеље оригиналне српске црквене традиције. И – баш од тада, свако ко је прихватао норме те традиције, постајао је члан српског народа.

Старосрпска цивилизација је прошла кроз епоху бурног развитка, па је чак дошло и до покушаја да се – као отелотворење алтернативе умирућој Византији, Српско Краљевство претвори у општеправославно Царство Срба и Ромеја.

Али, после смрти цара Душана Силног је дошло до смутње, а ускоро су се појавили и Турци који су ту смутњу прекинули „излечивши главобољу гиљотином“.

Треба рећи да Отоманска империја није дирала српску црквену аутономију, издвојивши је од осталих „Ромеја“ – Грка и Бугара. То, као и одсуство могућности за остваривање међувеликашких распри, довело је до још веће хомогенизације српског народа. Поред тога, муслиманска држава која је водила сталне ратове против католичких држава је била и заинтересована за лојалност православног становништва.

Такво стање се настављало до оног времена док су Турци још били моћни. Али, када је крајем XVII-ог века армија Свете лиге упала у области Отоманске империје, Срби су одлучили да подрже католике. Лига је изгубила рат, а Срби су тада у очима Турака постали издајници, па су се на српски народ обрушиле свакојаке казне и невоље.

Баш тада су Турци одлучили и да у долине Косова и Метохије населе Албанце, који су истисли српско становништво из тих предела далеко на север. Аустријска влада је примила масу српских избеглица населивши их дуж своје границе са Турском. Та област је добила име Војне границе [Крајине]. У извесном смислу, то је био аналог нашим козачким областима. Срби-граничари су били ослобођени феудалних плаћања – то је била привилегија за њихову пограничну службу. Хрвати су чинили мање од трећине становништва Војне границе, а Срби су се често овако изјашњавали:

„По вери сам Србин, а по нацији – Х[о]рват“.

Јасно је да се под нацијом у том случају подразумевала не Крв, него припадност Тлу.

А, када је отпала потреба за заштитницима од турске експанзије, граничари су још једном послужили Хабсбурговцима – активно су учествовали у гушењу Мађарске буне.

Сада су Срби постали и непријатељи Мађара, али то не значи да су постали пријатељи Немаца. Ускоро после ликвидације опасности од распада државе, Беч потврђује привилегије Земаља круне св. Стефана, а Срби – напротив, плански губе привилегије које су биле условљене њиховим пређашњим статусом бранилаца границе.

Штавише, наступа и насушна неопходности спречавања ширења панславистичких идеја на територије Хабсбуршке монархије.

Ипак – добро је познато да ако није могуће зауставити неки покрет, онда треба стати на његово чело.

У суштини, дошло је до борбе за самосвест Срба-граничара.

До тада није било никаквог нарочитог проблема: Срби-граничари – потомци избеглих из српских крајева који су потпали у отоманско ропство – осећали су се као део хришћанског света и искрено му служили. А сада – пошто је започела ренесанса Српства, када су Срби задобили у почетку аутономију, а ускоро и независну државност, Срби-граничари почињу да се осећају делом Српског света. И – док им је раније Хабзбуршка монархија била кров, њу ће сада почети да осећају као затвор.

pavel-3

У Бечу се схватало колике су потенцијалне опасности по стабилност њихове „слојевите државе“ у националним напетостима и немирима, па су зато себи и поставили амбициозни циљ: ишчупати Словене крајина хабзбуршке монархије из српског национално-културног корпуса, и интегрисати их у хрватски национално-културни корпус.

А шта је у XIX веку био хрватски национално-културни корпус? Прво – Хрвати су се осећали као „граничник кршћанског света“, али не само као једноставно погранична област, него као његов штит– као онај штит који је у своје време зауставио турску експанзију. То осећање се култивише у хрватској свести и до данашњих дана. Истина, сада се уместо „Турака“ користе Срби, који су због свог азијатског порекла носиоци идеја које су рушилачке по европску цивилизацију. Ту нема ничег оригиналног и новог, јер се тај исти метод користи и од стране оних који управљају нарастањем новоукрајинске политичке самосвести.

Дакле, Хрвати се осећају као штит Кршћанског света.

Хрвати нису германизовани, нити мађаризовани. Због тога што се налазе у границама „Земљишта круне св. Стефана“, тј. у мађарском делу Хабзбуршке монархије (која, уосталом, тада још није ни била подељена на Цислетанију и Транслетанију), Хабзбурзи улажу напоре како би спречили приближавање Хрвата с Мађарима. Култивише се словенска самосвест. Уосталом, Хрвати су у богослужењу доста дуго користили глагољицу.

Други закључак: Хрвати поседују формиране културне традиције.

То може бити тако, али су те традиције потпуно стране не само православним Србима-граничарима, него и Србима-католицима.

Да би се Срби-крајишници осетили Хрватима постоје два пута: или Срби почињу говорити и писати језиком који се створи на основи једног од хрватских регионалних дијалеката – или сви Хрвати почињу говорити и писати оним дијалектом који је максимално близак језику којим опште Срби.

pavel-4

И – тако су представници хрватских друштвених наука 1850. на чувеном „Бечком књижевном договору“ прихватили херцеговачки (штокавски дијалект) за српско-хратски језик писмености. Тај договор је имао изузетно важне политичке последице.

Унификација, о којој су толико маштали панслависти је испала Тројански коњ. Сада, као последица рушења рушења језичких препрека – и када су сви могли читати исте новине – дошло је на ред и уједначавање културног, а затим и духовног простора. Хрвати су писали и говорили истим језиком као и Срби, па Срби почињу да се осећају као део хрватског света.

После аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1879), процеси те хомогенизације су били активирани и у тим областима, потчињеним бечком генералштабу. У пракси, то се свело на хрватизацију Крајине и Херцеговине.

Из свести Срба-унијата постепено се почело потискивати не само српско име. Говорили су истим језиком као и Хрвати, ишли у исте цркве, читали исте новине. Саосећали су и негодовали на исте „информационе поводе“. Истина је да су новине биле штампане латиницом – али, то је било само још једно подсећање да становници Крајине баш припадају Латинском свету.

pavel-5

Е – а после је почело све оно што смо видели и гледамо, и нажалост што смо и осуђени да посматрамо. Новопечени „Хрвати“ – тачније речено њихова деца и унуци почињу да испољавају исте оне комплексе мање вредности који су тако карактеристични за прозелите. Прекјучерашњи Срби, поставши „Хрвати“, почели су првом приликом да према својој екс-браћи испољавају толику мржњу, да је немогуће говорити о нормализацији односа између Срба и Хрвата (у чији национални корпус је било интегрисано много исконских Срба-католика).

И – да би се замели трагови подвале, како нико не би пребацивао потомцима „заштитника Кршћанског света“ да они у ствари говоре и пишу језиком који је створен на основу дијалекта „варварског“ српског народа, који толико презиру Еуропејци, укинуто је комбиновано име српско-хрватског језика. Данас више не постоји јединствени српско-хрватски језик, заједнички западном Балкану, али зато имају хрватски, бошњачки, црногорски, итд., итд.

pavel-6

Свугде постоји својствена регионална лексика помоћу које се може нафиловати неки новоскрпљени језик и то представљати као оригиналну националну норму.

Павел Тихомиров (1970), књижевник, историчар и публициста из Новозибкова. По образовању бродоградилишни инжењер. Аутор је књиге „Зона прећуткивања – записи из српског гета“ о страдању Срба на Косову, као и многих чланака на тему српске историје, културе, политичког и црквеног живота у српским земљама. Са супругом Светланом има петоро деце: Христину, Уљану, Саватија, Јегора и Вјачеслава

pavel-tihomirov

Са руског посрбио: Василије Клефтакис


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-55m

Advertisements