Милош Ковачевић: Апсурд поделе једнога језика по именима

У Галерији Културног центра, у оквиру Требињских љетњих свечаности, протекле ноћи представљена је књига проф. др Милоша Ковачевића „Српски језик између науке и политике“. Промоцију су организовали Српско удружење „Ћирилица“, Књижевно удружење „Сусрет“ и Културни Центар Требиње у сарадњи са градом Требиње.

kovacevic-trebinje-1

Професор Ковачевић предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошком-умјетничком факултету у Крагујевцу и члан је Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шћербатова. До сада је објавио 25 књига и 16 уџбеника српског језика за основну и средњу школу.

У име српског удружења „Ћирилица“ и књижевног удружења „Сусрет“ многобројној публици се најприје обратила, професор српског језика и дипломирани теолог, Милана Бабић рекавши да је питање ћирилице и лингвистичко, и цивилизацијско, и духовно, и геополитичко питање. Она је истакла да промоција књиге професора Ковачевића представља отварање расправе о значају ћирилице за православну цивилизацију.

Потом се публици обратио доц. др Михаило Шћепановић који је указао на значај и домете дјеловања професора Ковачевића у анализи међуодноса лингвистичких и политичких критеријума погледа на језичко питање.

МИхајло Шћепановић, Милош Ковачевић и Милана Бабић

МИхајло Шћепановић, Милош Ковачевић и Милана Бабић

На крају се публици обратио и професор Ковачевић. Он је одржао предавање које је дотакло многе теме: нација и језик, религија и језик, научни и политички критеријуми и методе, специфичност балканске језичке ситуације, идентитет и језик, лингвистички аспекти Дејтонског споразума, језичка ситуација у ЕУ. Публику је посебно заинтересовала могућност отварања Института за српски језик у Требињу.

Ковачевић наглашава да књигом настоји да укаже на „све апсурде подјеле једнога језика по именима“. Имена језика, категоричан је аутор, ништа не значе.

Ковачевић, говорећи о развоју некадашњег српско-хрватског језика, каже како је то у ствари један језик, који је само из политичких разлога постао вишеимен. Нација и језик не морају да буду исто. Он напомиње да име језика не значи апсолутно ништа на лингвистичком плану, јер се, како је истакао, лингвистички идентитет темељи на сасвим другим критеријумима.

„То су критеријуми комуникативног идентитета. То значи да се ми можемо међусобно споразумијевати, преко 90%, а ми можемо 100 посто јер је идентичан језик, затим да је основица иста и трећи критеријум је тај да је граматичка структура иста. Проблем је што жели да се створи босанска нација уз помоћ босанског језика, као да је ово 18. вијек. Замислите, онда Американци не би били нација, јер немају америчког језика. Да се , на примјер изгубио српски језик и Срби, е онда би сви могли да говоре да постоје други језици. Али све док Срби говоре српским језиком, остале језике, без обзира на име, лингвистика никад неће прихватити као посебне језике“, рекао је Ковачевић, наглашавајући да је Балкан чисто поприште политичких језика.

kovacevic-trebinje-3

Милош Ковачевић и Михаило Шћепановић иронијом и сатиром, понегдје хумором и сарказмом, расвијетљавају „рад“ на формирању „посебних“ језика. Тим литерарним начином они истичу и наглашавају апсурд језичких (не)прилика, произвољност, нетачност и фалсификовање научне истине. Књига се, стога, чита и прати у односу на све интензивнији суноврат политике којом се детерминише пад научних и других критеријума у трагикомичним ситуацијама за које као да нема одбране осим постојања оваквих књига.

(Моја Херцеговина/Локопортал, 29. 5. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Cs



Categories: Преносимо

6 replies

  1. Kad covek poseti Rovinj i Negotin, Podgoricu i Suboticu, odmah se uveri da se u tim gradovima govori isti jezik (tj razne varijante istog jezika ali, 100 % razumljive)

    Posle gradjanskih ratova i brojnih zlocina, taj jezik je izgubio ime SRPSKOHRVATSKI. On je i dalje NAS JEZIK.
    On zasada nema opsteprihvaceno ime.

  2. БРУКА СРПСКИХ ЈЕЗИЧКИХ ИНСТИТУЦИЈА И ЛИНГВИСТА У ЊИМА

    Срби имају општеприхваћено име за свој (српски језик), али су то име препустили званично Новосадским договором да се српском језику одреди друго име „српскохрватски“. Вук је обезименио српски језик у Књижевном договору у Бечу (1850), избегавши да му спомене било које име. А онда су Срби преко својих институција „осмислили“ тај Бечки договор и преименовали званично свој језик у „српскохрватски“. А према значењу ове сложенице, српске институције су чак признале да је то „хрватски језик“ на српски начин, односно са „српским мирисом“. дакле, издаја и у имену и у власништву над језиком Срба догодила се, најпре, у Бечком договору а коначно у Новосадсјко0м договору. Хрвати су поништили Новосадски договор и напустили га још 1967. а Матица српска и друге српске језичке институције не само да га нису никада поништиле, него га још (после погубних по језик и ћирилицу 70 година) нису ни оцениле погубним, него га у пракси, у ствари, и даље примењују и у норми и у решењу питања писма (двоазбучје) , што је јединствен случај у Европи и целом свету.

  3. @Д. З.
    Докле ћемо се терати са разним властима и установама? Што се не тераш са Деда ђолетом, који ти под носом пише латиницу? Да ли је и за његово писање крива Матица српска? Основао си Савез и шта си до сада урадио са тим Савезом? На који си скуп дошао, а обавештавам те редовно и својим присуством подржао неку активност?

  4. УВЕК СЕ МОРА ЗНАТИ КО ЈЕ КРИВ, ТЈ. КО ЈЕ УЗЕО ПАРЕ ЗА ЛОШ ПОСАО ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ

    Пустите Деда Ђолета. Институције, школа, лингвисти су га научили д је „свеједно којим ће писмом Срби да пишу српски језик после 1954. Наравно да је крива Матица српска, тј. њени узурпатори који су сачинили Правопис српскога језика у коме је, чак и противуставно, српско писмо претворено у алтернативно с хрватском латиницом коју у Правопису зову са девет речи: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“. А Деда Ђоле, сигуран сам, није био плаћен да сачини речени Правопис српскога језика у двоазбучју. Ђоле није изнад Матице српске, изнад САНУ -.- Одељења за књижевност и језик, изнад Института за српски језик. Дакле, Ђоле није крив ШТО СВОЈ ЈЕЗИК ПИШЕ КАКО ГА УЧЕ ИЗ МАТИЦЕ СРПСКЕ, САНУ, Института САНУ за српски језик И ДРУГИ КОЈИ СУ ПЛАЋЕНИ НАРОДНИМ, ПА И ЂОЛЕТОВИМ ПАРАМА, ЗА ИСПРАВАН ПОСАО. Он користи „благодет“ који му је дала Матица српска са својим плаћеним Правописом у коме уставна одредба у Члану 10. не значи ништа.
    И „Ћирилица“ и друга удружења за одбрану српског језика и ћирилице много су учинили, поготово када се има у виду да смо то увек чинили патриотски, тј. на свој лични трошак. А шта сте то велико учинили ви који питате нас шта смо учинили? Нормално би било да се упитате „Шта сам ја учинио?“
    Ми смо, на пример, објавили близу 20 књига о проблемима српског језика и ћирилице. Можда Ви мислите да су књиге неважне за српски језик и ћирилицу!?

  5. „Докле ћемо се терати са разним властима и установама?“, упита малопре неко.

    А с ким да се „терамо“? Нећемо, ваљда, да нападамо хрватске икли бугарске институције за лоше стање у српском језику и за замену српске ћирилице хрватском латиницом у Србији.

  6. Исправка у бројању.

    У Правопису српскога језика (Матица српска, 2010, стр. 17) не зову хрватску латиницу са девет речи, него са шест речи и седмом — полусложеницом.

Оставите коментар