Дневник Емира Кустурице (1): Страх од смрти није човјекова прва и највећа брига

Док се лифт хотела „Праг“ дизао на девети спрат, чуло се како тегови тону у дубину ударајући о зидове бетонске утробе. Ехо тих удараца је одзвањао један за другим и одвео ме невидљивим путем у прошлост. Осјетио сам исто оно лупање срца у грудима, као у паузама фудбалских окршаја у улици Авде Јабучице у Сарајеву. Тада ме глад тјерала да трчим кући и брже-боље поједем кришку хљеба намазану машћу и алевом паприком, па послије назад, у наставак окршаја.

Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

Сајле на којима је закачена путујућа кутија стругале су једна о другу, а збуњени поглед лифтбоја је појачавао идеју да страх од смрти није човјекова прва и највећа брига!

Пропадање је најстарији човјеков страх.

Новорођенче се уплаши када га бабица дигне из мајчине утробе у ваздух, а први страх се рађа чим погледа према поду. Послије се човјек плаши читав живот од пропадања. Некада су се људи трудили да не пропадну морално, а данас се углавном плаше финансијске пропасти.

Једна пропаст подразумјева другу, данас је, међутим, обрнуто. Опстанак најчешће значи неморалност, па су новац и морал одвојена предузећа. Морал постаје привилегија, а већина људи не схватају да он помаже човјеку да очува јединство.

То је један од разлога зашто ми ћутимо и пиљимо једни у друге када путујемо лифтом, тако ми изражавамо саосјећање!

Саосјећања има све мање на западној полулопти, тамо су те и друге замршене послове око људске душе, преузела осигуравајућа друштва.

И ја се плашим. Шта ако се кутија откачи од сајли и заједно са теговима полети у приземље, разбије се, а ја останем жив?

Капа лифтбоја се кривила и ослањала на танкој повезици која му је сјекла врат и он је повремено истезао. Док су спратови испод нас промицали, он је другом руком придржавао мој пртљаг, леђима наслоњен на зид. Гледао ме ружичастим очима као домаћин чију кућу захвата олуја.

– Лифт је из времена руске окупације!

– Мислите совјетске?

– Како господин каже. Али, зар то није исто?!

– Није – рекох.

Разговор није прекинут зато што се он слагао са мном. То је била потврда давно установљене разлике између нас и Чеха. Они су, у вријеме мог студија под совјетском чизмом били Исток, а Југославија ни Исток ни Запад. Сада су они Запад, а ми? Ни Исток ни Запад!

У ствари, мање и Исток и Запад него што смо били.

Наставиће се…

(Искра, 25. 5. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4zJ

Advertisements


Категорије:Преносимо

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s