Срђан Шкоро: Како ми је једно јутро променило живот или Година коју су појели мрави

Гостујући у јутарњем програму РТС, на дан формирања владе, 27. априла прошле године, нисам ни сањао да ће то толико променити мој живот. Професионални и лични. Моје, тада јавно исказане, сумње и резерве према саставу владе су се показале тачним. Није ми било потребно годину дана да то сагледам. Влада је пала на свим важним испитима. Од државе социјалне правде направила је земљу социјалних случајева.

skoro-rts

Упозорење да није добро што смо створили друштво у којем се за сваку ситницу иде код Александра Вучића, показало се као оправдано. У међувремену, премијер је постао и судија и тужилац, врховни пресудитељ и контролор свега што још дише у Србији, мрав који је уобразио да је месија, апсолутни господар који се за све пита и о свему одлучује. Таква друштва се не могу звати демократским. Грађани који то трпе не спадају у слободне.

Снимак мог гостовања до сада је посредством друштвених мрежа одгледало више од триста хиљада људи. Чак ни професионални СНС ботови, ангажовани да пљују све редом, нису умели да пронађу адекватне замерке. Не памти се да је једно прелиставање штампе изазвало толико пажње и гледаности.

Гостовао сам у 7 и 15 ујутру, у недељу, а само сат касније је стигло брутално саопштење моћне СНС о прљавој кампањи која се и на дан формирања владе води против њих. Иако је и сам Вучић изјавио како је за то саопштење изабран погрешан тајминг, никада није утврђено ни ко га је писао, још мање ко га је одобрио. Наравно, нико за то није одговарао. Али је зато уследила моја брзометна смена са места шефа деска “Вечерњих новости”. Усмена, без одговарајућег образложења.

Оно је уследило из пера Ратка Дмитровића, директора и главног уредника „Новости“, и то у тексту објављеном у конкурентској „Политици“. Пошто сам добио огромну подршку јавности, Дмитровић је покушао да сакрије праву природу моје смене, тврдећи како је Вучић исувише интелигентан да би звао и интервенисао због тако неког неважног човека као што је шеф деска „Вечерњих новости“. Нудећи као аргумент да политичар са тако огромном подршком добијеном на изборима, може ђутуре за 15 минута да смени комплетно руководство „Политике“ због онога о чему пишу. И сам заштитник грађана Саша Јанковић, кога тренутно данима провлаче кроз живо блато, указивао је колико овакви ставови могу бити опасни, али и илустративни по питању слободе медија.

Дмитровић је признао у том тексту и да има проблем са сопственом интелигенцијом, јер није на време схватио колико сам лош шеф деска. Девет месеци касније у својој изјави за телевизију Н1, Дмитровић је рекао да га је Вучић, ипак звао, и то уплашен да му се „случај Шкоро“ не припише као цензура. Замислите само сцену у којој Вучић престрављен зове Дмитровића са питањем шта ми то уради, а овај га теши речима ти си на таквом месту, ионако ти свашта приписују, па нек ти припишу и ово!

Све ово најбоље одсликава стање како функционишу медији у Србији. Да ли је могуће да информативна служба СНС пише саопштења без знања свог лидера? Да ли је могуће да Вучић који је рукоположио Дмитровића и његовог заменика на чело „Новости“ не зна шта они раде или њихово додворавање и мојом сменом сматра пожељним у комуникацији – власт – поданици!

Било како било, свима је више него јасно шта се догодило. Јавност је рекла шта мисли о томе, новинарска удружења, такође. За моју професионалну деградацију и људску дискриминацију започету пребацивањем у лист „Спорт“ којег желе да угасе или продају, и суд ће рећи своје.

Протекла година, за мене је била препуна искушења. Како опстати, а остати свој. Делећи судбину свих људи који желе да мисле својом главом, довео сам себе на сам руб егзистенције. Осећам се често потонуло, без наде да ће бити боље. Са зебњом која слути најстрашније ствари.

У међувремену сам постао блогер. Пишем на свом блогу, јер као новинар немам где друго. Радујем се што су ми текстови веома читани, а истовремено сам  тужан што то не могу да прочитају и они који немају компјутере. Ускоро ћу вероватно и формално остати без посла. Као и већина грађана Србије. Мене притом, све и да хоће, нико неће смети да запосли. Сувише сам критичан према онима који одлучују. Превише сам, што би неки рекли, на себе скренуо пажњу и постао „врућа роба“. С друге стране, имам довољно година да бих дозволио себи промену занимања.

Но, све страшно што ми се догодило има и својих предности. Мислио сам да се поједини људи друже и пију са мном кафу, јер сам им занимљив, јер делимо сличне животне вредности, а не зато што сам им шеф или имам право на бесплатан паркинг у Косовској улици. Најстрашније је кад схватите да сте обичним статистима додељивали улоге важних глумаца у сопственом животу. Кад останете сами, а у оваквим ситуацијама увек сте проклето сами, онда схватите колико сте енергије, времена, емоција потрошили залуд. И на погрешне особе. И наравно, питате се где вам је памет била, шта су ваше очи гледале.

Зато не могу, а да не изразим огромну захвалност свима онима који су ме на овај начин искључили из друштва једнаких, изопштили из заједнице и прогласили за непожељног. Да није тога, никад у свом животу не бих направио неопходно проветравање. То, без њих, никада сам не бих био у стању да урадим.  Прескакање погледима, у страху да их неко не види да су добри са вама, нејављање људи за које сте веровали да су вам блиски и којима сте помогли и професионално и људски, нисам лако поднео. Било је много бола. Често несносног. Али, на  другој страни је дошло до невероватне подршке и симпатија оних који вам ништа не дугују, које до тада нисте познавали и који су одмах препознали да је моја борба уједно и њихова. Да разумеју шта сам хтео да кажем, да верују мојим искреним погледима на, не тако лепу стварност, у којој живимо.

Да није бахатости власти и незнања оних које је власт овластила да нам кроје судбину о мени никада не би писао један „Гардијан“ или „Ди пресе“, нити би Хјуман рајт воч уврстио мој случај у свој годишњи извештај о кршењу људских права. Да није њих, за мене се не би интересовао специјални известилац ЕУ, нити би храбри појединци писали колумне о томе. Тешко да било која озбиљна прича о притисцима на медије и цензури више може да прође без помињања мог случаја. Чак ме је и Скупштина Србије удостојила те расправе, а Савет за борбу против корупције у свој извештај уврстио целу ту причу као камен међаш за стање у српским медијима. Моје гостовање код Оље Бећковић, у из сличног разлога укинутом „Утиску недеље“ и данас се често препричава. Огроман број људи који ми се писмима и у непосредном контакту обраћа за помоћ, донекле ублажава високу цену коју плаћам сваког дана. И никоме не саветујем овакав пут. Ни пријатељима, ни непријатељима.

Таман кад помисле да су вас заувек избрисали, ви им се вратите као чињеница. Као истина за коју немају прави одговор.  Док се као друштво у сваком смислу полако сурвавамо у провалију, запитани зашто тако, веровање да једно јутро може променити све, постаје све јаче. Надам се да ће ме здравље послужити да дочекам њихов одлазак, да гледам како их одводе. И нећу рећи ништа. И нећу написати ништа. Обећавам.  То ће бити тачка на све претрпљено, круна на сва страдања. Знаних и незнаних. Мала сатисфакција за све непроспаване ноћи, бројне дилеме и трилеме. За очај који захвата сваког разумног човека који види где све ово иде, а немоћан је било шта да спречи. За још једну изгубљену годину коју су појели мрави. Умишљени да су вредни, а у суштини више пута доказане штеточине. Ако ништа, бар би их требало спречити да својом мрављом киселином изједу и потребу да постојимо. Право да другачије мислимо.

Они који су уместо Пекића, за посланика изгласали Шешеља, су нас и довели овде где јесмо. И данас одлучују о нашим судбинама сматрајући да Србија баш тако хоће. Али, они не воле и не познају праву Србију. Не знају ни мене.

Једно јутро заиста може променити све. Верујте, бар то најбоље знам.

Наслов: Стање ствари

(Блог Срђана Шкора, 27. 4. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4hi



Categories: Преносимо

17 replies

  1. Текст који осветљава, судбине многих и пре него што је аутор доживео своју судбину. Није једини! Догађало се то годинама. Само је аутор имао „срећу“, да стигне у медије и добије општу подршку. Жалосно је што је то доживео, али је тужно, да очекује подршку, коју он пре сопствене судбине није давао другима. Лично га се не сећам, да је био посебно ангажован на проблемина о којима сада пише. Нешто је сам о себи рекао, када је себи дозволио, да упоређује Пекић и Шешеља. Човека, књижевника, гурнутог у муљ политике и другог, рођеног политичара. И аутора чуди, што је неко гласао за Шешеља!? Какав је аутор „аналитичар“, када је упоредио бабе и жабе? И када не разуме, зашто су многи гласали у радничкој Раковици за Шешеља. Морао је да се запита, зашто ДОС није Пекића ставио на листе у Старом Граду, Савском венцу. Било је и то нека подземна саботажа. Слично је и сада, када Демократска странка заказује митинг на дан одигравања дербија!!?? Одмах су изгубили бар 5.000 учесника митинга.

  2. Господине Млинаревићу,

    Пекић јесте био књижевник али није гурнут у муљ политике – напротив, сам се укључио у политички живот још у гимназијским данима, због тога доста трпео, био човек бритког језика и огромне памети и спремности да своју енергију употреби и у јавном животу.

    Слажем се са вама да је ауторово позивање на изборе Пекић/Шешељ као објашњење наших садашњих недаћа (или нашег карактера који нас увек води у недаће као неки зли фатум?) потпуно неадекватно али из других разлога.

    Када погледамо политичку ситуацију у то време видимо следећу ствар: и Шешељ и Пекић су интелектуалци, Шешељ само вештији да се обрати обичним људима – али тешко да је радничка Раковица била његово изборно тело, ту су социјалисти имали снажно упориште и вероватно је њихово лобирање имало утицаја на исход избора. И Шешељ и Пекић су у то време жестоки антикомунисти и виде окретање ка Западу као важан елеменат српске политике (и да се разумемо пре искуства 90-их мало ко је у српској елити био изразито антиамерички и антизападно расположен).

    Још једна интересантна аналогија: и Шешељ и Пекић у то време сматрају да је српско питање, национално питање, кључно за рашчишћавање односа са другим југословенским републикама и за транзицију ка демократији. Без обзира шта неко мислио о Шешељу и његовом стилу (а мислим да му се изузетно често замера баш на стилу иступања у јавности) не верујем да неко може да каже да он није демократски политичар – на чему инсистира у бројним јавним наступима а вишестраначка политичка арана га очито напаја животним соковима :).

    И на крају, почетком 90-их ни тврђа националистичка линија оличена пре свега у Вуку Драшковићу (Шешељ је тада далеко слабији на том спектру од њега) ни умерена, демократска али национална линија оличена у оснивачима ДС Пекићу, Чавошком, Коштуници и другима, не одговара Западу јер инсистира на поштовању српских националних интереса, у оквиру Југославије или ван ње. Мислим да је лако погодити ко се, у том тренутку, сасвим добро уклапа у западну визију разрешења југословенске кризе?

  3. Нисам схватио да ли се несрећни човек који још има посао, а можда ће да га изгуби, својом судбином хвали или се жали. Има пријатеље, има подршку познатих и непознатих, о њему брину „Хјуман рајтс воч“ и Оља Бећковић. Једног дана, када се промени власт, сигурно ће се Саша Јанковић и Саша Радуловић, познати дисиденти и жртве тоталитаризма, сетити и овог бритког пера и правда ће тријумфовати. Баш као што је, у доба Слобе тешко пострадали, Дмитровић направио повратак у великом стилу.

  4. Човек на фотографији делује сасвим неговано и обезбеђено.

  5. Пекић је сигурно био и политичар – и то практично од дечаштва. Сва друга помињана новинарска булумента (та „жртва“ Шкоро, Дмитровић, Бећковићка, и ко још све не) су недостојни да се с њим помињу у истом тексту – осим са негативним конотацијама. А што се тиче политичара Шешеља – тај се може сматрати политичарем искључиво у смутним временима (таква су дефинитивно почела још од 1941 г., трају још увек – а докле ће не знамо). У нормалним друштвима и временима тај Шешељ не би заслуживао други епитет него само психијатријску дијагнозу: психопата (moral insanity). Тешко да је неко српским националним и државним интересима нанео више штете од њега и његових присталица (укључујући ту, наравно, и све оне који су га издали и сада су на власти, али које је он неговао и одгајио).

  6. @Јован Анастасијевић
    Како се то Пекић бавио политиком и у ком периоду? Од 1989 па надаље, дајте нам неки његов политички иступ или политичку функцију? Препотентно је, да дајете медицинску квалификацију било кога човека. Како је то могуће и да ли то неки лекар може без преглада и посматрања да установи? Наравно, ту сте Ви! Ви то можете. Мислите ли да је било који геније био схваћен од ситне бураније савременика? Наравно да није. Тако и Ви покушавате, да нешто „схватите“. Далеко је то од Вашим знања, способности и могућности.

  7. @Milos
    Чуди ме, да прескачете и не коментаришете, написано: „зашто ДОС није Пекића ставио на листе у Старом Граду, Савском венцу.“. Без осврта на то, Ваш коментар губи смисао.

  8. @Slobodan Mlinarević
    Drago mi je što u novije vreme briljirate!
    Dosadilo Vam skupljanje tuđih loptica, pa zaigraste igru vlastitim forhendima i riternima!?
    Očekivao sam Vas na Đogovićevom „gledanju u pasulj“, ali uzalud!
    Videste li šta mi tamo, viteški iz zasede, uradiše terazijski Milogorci?
    Ka’ da nisu vazda jun(a)ci bili?
    I ostali!

  9. Жао ми је што већини учесника у дискусији нијесам могао да прослиједим информацију о јучерашњој конференцији Музеја жртава геноцида и Фонда стратешке културе, на којој би господин Анђелковић чуо како прави Црногорци крешу Господар Милу у брк. Наравно било је и пуно других занимљивих ствари, од првих официра војске која су се борили са НАТО, господин Анђелковић би чуо каквог су страха од нас нахватали и зашто су нам на крају уз помоћ политичара тек од 2003.г дошли (војсци) главе. Молим Вас тражите мој мејл од уредништва да такве скупове не би пропуштали. Надам се да ће ФСК поставити дискусију на сајт, па ћемо моћи и заједно да се информишемо о многим интересантним стварима.
    Слажем се да господин Млинаревић бриљира, заправо разбија клишее „коментаторства“ на прву лопту.
    Да би му се одговорило, требало би једном неко да напише праву историју Демократске странке. Сада имам само један детаљ: када су „оснивачи“ ДС, поред живе (у иностранству остатка изворне ДС) разматрали ко ће да буде будући председник: искристалисала су се два имена: Никола Милошевић и Борисав Пекић. Обојица су се мало нећкала и из угла се јавио, још са репићем, Зоран Ђинђић: „Па, ево, нека буде професор Мићуновић!“ То прихватише као привремено ријешење (сви су забога демократе и равноправни). Драгољуб М. (мислим да није достојан тог чевског презимена) по сопственом признању редовно је срдачно дочекиван од Слободана Милошевића, чија му је жена била студенткиња и необично га је вољела, и реферисао му о свим активностима. То у онолико тешким годинама не сматрам никаквим гријехом. Но, да завршим јучерашњим скупом, када су ријешили да дотуку војску 2003.г. послали су управо Драгољуба М. генералима да објасни како је НАТО сада пријатељ итд.

  10. @Јован Анастасијевић
    Ја написах, да реблоговање треба брисати, јер смањује листинг коментара. Нажалост нико ме не подржа. Тако да ми се губи контакт са текстовима и коментарима које сам имао намеру да коментаришем. Поред тога, избегавам да сувише седим за овим сокоћалом. А седим!
    @Александар Живковић
    Мени можете проследити сваку обавештење на slobodan.mlinarevic@gmail.com
    Често покушавате, да „јаким“ речима дајете привидни ауторитет Вашим коментарима. Шта значи „права“, а шта је „неправа“ историја ДС? Зар Вама, који би нешто и са психологијом морали, да имате везе, није јасно, да је од свих наведених личности из ДС и около, једини Зоран имао предиспозиције, да постане и буде озбиљан политичар. Остали су се „играли“ политике мање или више цео живот.

  11. Уредништву.
    Ако мој коментар чека преглед, зар не може и реблоговање, да „чека“ и да се избрише?

  12. Г. Млинаревићу,

    Кога од ових сто педесет стално запослених да одредимо да брише реблоговање да бисте Ви могли да уживате „у целини и целости“? Ако сте Ви и остали за то да СВИ коментари чекају преглед, па кад стигнем да пустим – стигао сам!, изјасните се сви па ћу Вам омогућити… И овако изгледа да нисте задовољни чињеницом да сам допустио да коментари ОДМАХ иду без модерације (што ће признати свако да је реткост на нашем Интернету).

    А Ваш коментар чека преглед због правила да сваки коментар који има линк чека преглед.

    Александар Лазић (у име двадесеточланог Уредништва)

  13. Хвала на мејлу. Послаћу Вам свој. Слажем се за Ђинђића.

  14. Господине Лазићу,
    ја мало теже схватам, али када схватим онда је СХВАЋЕНО. Сада сам схватио, како то све функционише, те повлачим примедбе. Надајмо се, да ће схватити и остали коментатори, шта значи „линковање“, а има их, који се често позивају на „линкове“

  15. Г. Млинаревићу,
    И ја тек сад схватам да Вама смета секција ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ, нестану последњи коментари док се Ви јавите поново.

    Ево решења да пратите коментаре (надам се да ћете се снаћи):
    – идите на сајт http://www.inoreader.com/ и тамо се региструјте
    – у левом углу ДОДАЈТЕ (ADD) ову адресу за праћење коментара http://stanjestvari.com/comments/feed/

    ПС. Ако желите и нове чланка да пратите тако у исти програм додајте адресу http://stanjestvari.com/feed/

  16. @Стање ствари
    Све је решено! ХВАЛА!

Оставите коментар