Нијеми ораторијум за прошле и будуће

1. Невин залогај

(Глас преплашене дјевојчице, уз пратњу трубе од врбове коре с писком од љесковине с козарских присоја)

Куда ме воде, куда ми те воде?

Чему врисак јутра, плач јасенова?

Зашто ријека јеца, брда зашто

сузе и нијеми вапај небеса

дозива? Не дај ме, мама, остани

са мном. Жицу што нас дијели спржи

врелом сузом, зариј нокте у тмину,

прокрчи пут оку и руку пружи

укочену.

Јутро с ума сишло, вучје чељусти

ждеру комад дана, подне тетура

по жедној прашини, распамећено

сунце иште воде, зноја; и крв би

да жеђ утоли. Само судба мукло

из прикрајка вреба невин залогај.

Чујеш ли лавеж? Из мрачних пећина

долазе стоглави змајеви, воде

вилењаке.

Преклињем те, мама, пружи ми руку.

Нећу у звјерињак, не дај ме ником.

Хоћу твоја њедра и на њима сан,

топал као млијеко, мириснији

од погаче румене на трпези.

Не дај ме, мама, у твом загрљају

бићу само дрхтај, клупко дамара,

и никада нећу искати круха

недостижног.

2. Јаук вечери

(Грца за дан остарјела мајка; само јој у оку ватра.

Могућ дискретан звук флауте, танан као да допире из сна)

Скутрен у павити, огрнут маглом,

скончава рањен дан. Јауче вече.

Наш дјелић васионе осваја ноћ.

У блато капљу звијезде, крастаче

жабе ждеру њихов сјај. Бљује небо

таму. Земља костима бременита

утробу болну крије од погледа.

Почиње блудни пир сатанских кама

незаситих.

Куда ми те воде, куда ме воде­

Ко друмове мрси у чвор беспућа?

Премости понор и пружи ми руку,

дрхтаје твоје хоћу да осјетим

на грудима својим. О, чедо моје,

невене румени, од тратинчица

вијенац што си ми га плела, чизма

грубо гази, у прашину претвара

неповратно.

Немоћне ми руке рањава усуд.

У души пустош. Косу расплетену

кљују црне птице, у празној дупљи

угасли сјај ока траже, птиће да

нахране. Зове ноћ на гозбу бола.

Видиш ли, дико, огањ на Планини?

Памти путеве згаришту што воде,

пламичке гледај, за повратак то су

путокази.

3. Празно гнијездо

(Болно цвили мајка којој су отели нерођено дијете;

најприје у даљини, потом у приближавању,грмљавина громова)

Коб је одбравила паклена врата,

студ даждом крвавим огњишта шкропи,

софра коровом обрасла, ни мрса

на њој, ни соли; само клупко гуја

љетину тамани. Празна гнијезда

наткрилили копци. У врутке мутне

скрио се мук. Предака давних клетва

стиже ли нас, или је невремена

предсказање?

Ватра у мозгу, лед ми у утроби.

Шта тражи кама тамо гдје је њежни

извор прапочела, у одаји сна

зар челику је лежај? Дрхти дашак

живота животу још неук, уза се

ледене пелене привија. Зрака

иште пупољак, а зрака се боји.

О, судбо, у утроби мојој космос

задрхтао.

Жуч плод омотала, постељу тврду

у трњу му спрема. Пјевају мртви

у хору нијемом. Набрекле дојке

плачу у помами, млијеко тражи

дамаре потомства. Утроба празна,

охола пустош у њој бол гнијезди.

Скончало и провиђење. Зар не знаш,

камо, да је космос цијели једна

материца?

4. Срамни коњаници

(Тихо, уз тамбуру трожицу, говори дјевојка која још није живот спознала)

У чедност моју продрли уљези.

Дивље мустанге гвожђем потковали,

на копита им копља поставили,

оклопе тврде трњем искитили

и сада харају бескрајем наде,

пожуду толе срамни коњаници.

На латици јутра, тек пропупалој,

отварају ране, тргају нити

праискона.

У њедрима тајне, ни помисао

гдје крочила није, ватрени корбач

пламен је тражио, а нашао лед.

Чујем топот. Под копитама дрхти

сва Планета. Зар птица да остане

у тутњу нерањена? У крлетки

сања драгану сам своме голуба

чувала, а голубу моме крила

подрезали.

Да ли су суровији коњи или

јахачи? Ври бол у души. У амбис,

у трбух напаћене земље пада

небо. Звијезде ледним сјајем тјеше

укроћене вулкане. Чедност моја

рони нијеме сузе. Без ослонца

остаје космос. Хоће ли ждријепци

подивљали прегазити ембрион

васионе?

5. Бродови и бродари

(Пјева хор мртвих, без музичке пратње; чак је сувишан и рески псик каме)

Ижедњела Ријека иште наша

тијела, они јој их дају. Свикли

да губимо, дуж безнадних обала

у води чудне бродове градимо

и тако бивамо истовремено

и бродови и бродари. Кормила

поломљена па упркос разуму

бродовље нам плови од ушћа ка

изворишту.

Жеђ да утоли, у своју матицу,

у крвоток хладни, попуцале вене

из наших тијела Ријека спаја,

и водотоком крв тмаста отиче

у прапочело. Вирови пријете,

коб олује спрема, немани гладне

разјапљених раља траже залогај.

Али, шта нам могу? Ми смо већ данас

успомена.

Плове мртве лађе крај дивљих њива,

ораницама коров ижђикао,

зној земља иште, крв јој мртву дају

да искон снаге њене заварају.

Живот је замка за наивне, ватра

што гасне ненадано. Остаје нам

само Планету да прекорачимо

и смјело надом закорачимо у

универзум.

6. Косци и откоси

(Хор снажних а ненадано спутаних мушкараца, уз чобанску пјесму и сјетни звук двојнице)

Под стрехама трошним самују косе,

варцарке љуте у коров гледају,

у траве зелене и презрела жита,

чекају мушка снага да се врати.

Снатре у досади, пркосе грому

оштрим врховима, податно сунцу

сјечива бритка нуде. И хтјеле би

да пјесма умјесто вриска одјекне

косилиштем.

Снагу мишића прижељкују косе,

прашњави клепац и водијер стари,

па би у ливаде, у росу, у жар;

и камен би љути, и змији главу,

и пчели жаоку, и драчу трње,

све би у откосе. Ал’ снаге нема.

Мук на пландиштима. Скривен у шушњу

мре живот и немоћ бауља пустим

друмовима.

Снагу хоће косе, а наша снага,

камом спутана, у жицама копни.

Други су косци дограбили косе

и сада помамно, мјесто у воду,

у крв мочила умачу, траву траже

међу лобањама. Вене би наше

у снопље, пркос да укроте. Косци

више нисмо. Само смо бројеви у

откосима.

7. Јасенка међу јасеновима

(Говори се уз врло тиху клавирску пратњу која надјачава канонаду топова)

Загледан у љепоту травке, тамо

иза жице, коју стражарева нога

још згазила није, костур је један,

опчињен богатством рајске трпезе,

видио лептира. Кроз врисак и јаук,

тананом нити што смрт од живота

раздваја, радост је с крила шарених,

окрзнувши травку, у згасли поглед

похрлила.

Биједо небеска, похлепи склона,

да ли видиш раскош овоземаљску?

Травка и лептир у времену истом,

у истој васељени. Човјеку да л’

треба више? Бљесак са каме у кал

урања, стиди се бљесак сјаја свог,

сунце би у гору, у воду, у мрак,

и дан се срами, ништавна му свјетлост

скамењена.

Одједном шкрипну костур. Мрак спржи све.

Остаде само травка и остаде

лептир. И чудо се зби: сједињени,

пркосећи праху и невремену,

лептир и травка чедо изњедрише,

дјевојку виту од снова саздану.

И Јасенка међу јасеновима

вито коло води, мртвога тражи

коловођу.

8. Бајка о срцу

(Пјева мјешовити хор, уз ведру оркестарску пратњу)

Куца мртво срце, тихи дамари

свемир уздрмали. Пред снагом клице

што из њега буја дрхте планине,

ријеке ток мијењају, у нова

корита воду би и спутану моћ.

Страхује челик пред крилом лептира,

олује страшне зауставља дашак,

нити сна ломе окове и жице

подивљале.

Над гробницама расте бујна трава.

За зелен њену куца мртво срце –

у води, у огњу, на згариштима.

У вени зри нада. Израста цвијет

из свелога стабла, латице росне

пружа ка Планини, хоће истину

да надрасте, прашником да оплоди

тучак васионе и да досегне

немогуће.

С лица дана сунце разгони маглу,

облаци нова уточишта траже.

Куца мртво срце. Мрске немани

у нигдину бјеже, у непроходу

да неизљечиве ране видају

без видара. Видицима тијесно

у очима. На згаришту расковник

излистао, из сваког листа расту

столисници.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4cB

Categories: Поново прочитати/погледати