У Цркви, ми се не сећамо само историје која се одиграла пре две хиљаде година. Та узбудљива збивања се тамо јављају у сасвим другачијем светлу. У животу Цркве, празници имају дубоки значај. Искуство светих показује да догађаји који се одигравају у земаљској Цркви имају непосредну, органску повезаност са небеском Црквом Божијом, Црквом Анђела и светих. Током тих изузетних дана, позвани смо да се прикључимо благодати и постанемо саучесници догађаја који се одиграва пред нама.
Распеће са Јеванђељем. Русија (Урал – највероватније старообредничка), 19. век
Али, да бисмо могли да се приближимо тим догађањима, неопходна је припрема, морамо знати оно што се стварно тих дана догађало. Јер, ако на Богослужења долазимо неприпремљени, ништа не разумевајући, онда сами себе тога лишавамо. Може и бити – када видимо Распеће, или Плаштаницу – нешто у нашим срцима одјекне – али истинска припадност ономе што се догађа је могућа једино ако се исправно припремимо. А како да се исправно припремимо? Ако тих дана будемо усредсређени и не расипамо пажњу на хиљаду ствари, ако будемо посећивали сва Богослужења, ако се будемо молили, ако читамо, ако Бога у молитви молимо како би и ми такође нешто осетили, онда ће нам свакако и Свештедри Бог и Отац наш даривати измољено. Како би у нама остало и нешто од страдања Христових, како не бисмо роптали када се сударамо са тешкоћама, како бисмо се спустили са висина на земљу и схватили да нам је пут на овом свету такав. Ако желимо да следимо Христа, проћи ћемо кроз две ужасне ствари: на првом месту кроз одрицање од овосветског успеха, а на другом – од добровољног прихватања страдања нашег. То морамо схватити. Не тражимо овосветско благостање и признања, па зато и не треба да се саблажњавамо када нас овај свет одбацује од себе, када се сударамо с болом, страдањима, неопходношћу жртвовања – све то је потребно ради тога да бисмо следили Христа, да имамо однос љубави према Њему.
Ако на Богослужења долазимо неприпремљени, ништа не разумевајући, онда сами себе тога лишавамо
У догађањима страсти Христових (страстей Христовых)[1] централно место заузима сам Христос. Све оно што је Христос ради нас поднео – пљување, шамаре, поруге, трнов венац, жучност – све оно што Црква тако детаљно описује, све то нам је потребно не ради тога да пожалимо Христа, већ да нам помогне да Га заволимо. Да нам покаже како нас је Христос заволео, и да подстакне срце наше да заволимо Њега. Да бисмо се, у љубави према Њему спасли и живели вечно са Њим. Према томе – страсти Христове нису узрок туговању – него спасењу. Исто онако како је Крст Господњи којим је Христос убијен постао животворан, постао симбол живота, спасења и радости, и на тај начин престао да буде оруђе убиства и проклетства какав је раније био. Сам Бог га назива знамењем Сина Човечанског.
Када гледамо икону Распећа, видимо да је Христос испуњен светим достојанством: очигледно да је Он на страдања пошао добровољно, да је Он – Господар оног што се догађа, а не жртва судбине и људске злобе. Христос – Цар Славе, који свештенодејствује у Тајни човековог спасења кроз страдање и Крст, и који дарује васкрсење. Наравно, ако неко на Христа и на Његово страдање погледа очима човека, осећаће жалост. Међутим, Црква нам га приказује као Богочовека Христа, који је човека спасао. Христос – није жртва људске злобе, пуна жалости. Он, као Велики Архијереј је Себе дао Богу, постао је жртвен и отворио нам је врата раја. Црква – онда када нам приказује Христа, Богородицу и свете, не приказује нам само околности и историју догађања, него нам уједно и преноси оно што се подразумева, то јест и оно што се очима не види – баш ону суштину. Да, Христос је на Крсту, Он пати и умире. Али, Крст би био онај тужни и потпуно људски крај, када не би уследило Васкрсење. Зато – на крају крајева, Крст се одмиче у страну, а главно је Васкрсење. Сваке недеље, Црква не слави распињање, него Васкрсење. Баш оно је основа и центар Цркве. Заснивајући се на Васкрсењу, Црква живи сав свој живот. Недеља је дан Васкрсења; баш оно и одређује цео недељни празнични круг и све остало у Цркви.
Немогуће је избећи чашу страдања. Али, главно је у томе како ћемо је испити – грдећи, или славословећи
Васкрсење Господа (Воскресение Господа) понавља се као празник у Цркви сваке недеље. Не Божић, не Крштење, не Распеће – него Васкрсење је основица Цркве. Ако Христос није васкрсао – онда је узалудна вера наша, узалудни су нам напори, јер онда би, како говори апостол Павле (вид. 1 Кор 15, 17), човек остајао заробљеник смрти.
Дакле, Васкресење нас је ослободило смрти, али шта то за нас у ствари, значи? Кажемо: „са крстом дође радост целом свету“, „Васкрсење Христово видевши, поклонимо се светоме Господу Исусу, Јединоме, Безгрешноме“. Шта за нас значи васкрсење Христово, и шта оно мења у свакодневном животу? Васкрсење Христово означава Царство Божије, значи други живот па нам је тако дато и да идемо у обновљеном животу (Рим 6, 4); онако како појемо у канону Васкрсења – нови живот је засијао од гроба. Ми, као чеда Цркве морамо да живимо том новом стварношћу и новим животом у Христу. Не можемо да живимо као да смо робови смрти и труљења. Наш живот не може да буде живот потонуо у загушљивости и смраду пакла. Наравно, у животу ћемо проћи кроз много тешкоћа, много туга и борби. Немогуће је избећи ту чашу страдања – ма шта да чинимо. Главно је, пак, у ономе какву ћемо корист из тога извући, како ћемо ту чашу попити – грдећи, или славословећи.
Васкрсење Христово. Мозаик манастира Осиос Лукас. 11. век
Мада и живимо у Цркви, мада се молимо, појемо, читамо, очигледно нам често недостаје она Васкршња радост (пасхальной радости), јер се нисмо ослободили од ствари света овога. Још увек смо везани за овај свет и занимају нас ствари људске. Нисмо превазишли оно људско, нисмо прихватили онај дух хришћана који су говорили: јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи (Јев. 13, 14). Има људи у чијим срцима се може видети живо присуство Христа. То их не чини безосећајнима и равнодушнима, они учествују у светском животу исто тако као и остали, али – имајући у себи друго духовно стање и вечни живот. Осећање вечног Царства Божијег не дозвољава нам да се загушимо – јер знамо: све људско је пролазно. Ништа не остаје, само Христос навек остаје. Ако човек тако живи, онда он све што се догађа доживљава са истинским достојанством.
Ништа не остаје, само Христос навек остаје
Христос је одбацио врата пакла, скрхао је катанце и ланце, као и све што нас везује и ослободио нас греха. Ропство – то је све оно што нас на овом свету држи заробљене. Није да ми презиремо овај свет, него га – како говори апостол Павле (вид.: 1 Кор 7, 31) – користимо онако као неко га не користи. То јест, ми овај свет користимо, али се не користимо од њега. Користимо све радости, све благослове које нам Бог пружа кроз овај свет, све оно што је добро и пружа радост – али нисмо робови овога света – Христос нас је ослободио од ропства. И тек онда када се ослободимо од овосветских окова, моћи ћемо стварно да уђемо у Радост Божију.
И заиста, трагедија за хришћанина је да уместо радости Васкрсења Господњег (Воскресения Господня) живи угњетен од туге свакодневних непријатности људског бивствовања. Бог нам пружа такав дар – а ми га не примамо, остајемо несретни човечуљци. Бог нам нуди слободу Васкрсења, а ми је не примамо, не користимо је, мада бисмо у њој добили смисао нашег живота и до краја се осећали слободни и радосни.
Христос ти пружа радост Васкрсења, да би удисао ваздух слободе – а ти си од тога начинио угљендиоксид
Христос је казао: и нико вам неће отети радост вашу (Јн. 16, 22) – то јест, вашу радост вам нико не може одузети; али – то није она радост коју вам пружа овај свет, него радост Христова. Ако не осетиш болове, нећеш се од света овога отргнути, како би удахнуо кисеоник присуства Христовог. Христос ти пружа радост Васкрсења, како би ти омогућио да удишеш ваздух слободе, а ти си кренуо – па од тога начинио угљендиоксид. Христос те је учинио царским сином, а ти кренуо и постао роб – па пасеш свиње, јер – мада си позван на Христову вечеру, ниси желео да прихватиш Његов позив. То је и оно што се у Цркви види. Позвани смо да живимо у двору Христовом, као прави царевићи, а грех нас чини робовима, ситнице нас чине несретнима, и ми не разбијамо те окове како би се ишчупали из њих и кажемо да не желимо то ропство. Ми не желимо да живимо у слободи Божијој која ће нам и на овоме свету живот учинити радосним.
Васкрсење Господње даје смисао нашем целом животу, и само захваљујући светлу Васкрсења је могуће схватити и издржавати све оно што се око нас догађа, да се супротставимо томе и да трпимо – пре свега сами себе, затим браћу нашу која нас повређују својим слабостима исто онолико колико и ми повређујемо њих. И – један је позван да подржава другога: Носите узајамна бремена, и на тај начин извршите закон Христов (Гал 6, 2).
Митрополит Лимасольский Афанасий
Са руског посрбио: Василије Клефтакис
[1] Прим. ур.: Христове страсти, тј. страдања.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-44y
Categories: Посрбљено
Оставите коментар