Протојереј Андреј Ткачов: Црква је дужна да има мишљење о свему везаном за земљу и народ

ШТА У ПОЛИТИЦИ НЕ ПРИПАДА САМО ЊОЈ

Protojerej-Andrej-Tkacov„Политика је прљава ствар, а Црква треба да буде чиста.“ Једноставна реченица с којом је тешко спорити. Међутим, ако је поједете као бомбону истовремено ћете морати да поједете и пуњење. А ево какво је пуњење: „Црква нема права да утиче на живот. Марш у угао с иконама да се молиш пред њима и да се ниси усудио да изађеш из ћошка!“ И пошто је пуњење очигледно отровно, вреди анализирати саму лукаву тезу о „тоталној прљавштини политике“ и о томе да Црква не треба да се прља земаљским пословима.

Као прво, јеванђељска прича је густо проткана политичким нитима. Без познавања тадашње политичке ситуације у свету и у Светој Земљи није могуће схватити шта је Августов попис захваљујући којем је Господ Исус рођен у Витлејему. Није јасно ко су капетани римске војске и зашто шетају улицама израиљских градова, ко су цариници и због чега их народ није волео, зашто су свештеници бирани на годину дана, а не доживотно. Могло би се приговарати Претечи: шта ће теби да разобличаваш неког Ирода због неке Иродијаде? Нека, ето, спава ко с ким хоће, а ти си духован човек, размишљај о нечем небеском. Па чак и у самој неправедној осуди Месије на крсну смрт осећа се призвук политичке конјунктуре: „Ако Овог не разапнеш, ниси друг ћесарев. Он је Себе назвао ћесарем! Немамо ми цара осим римског ћесара!“ Избаците све то из Јеванђеља и добићете некакво гностичко учење или зборник источњачких прича. Међутим, Јеванђеље је ушло у историју, и утицало је на историју, и променило је њен ток. И ако будемо мислили другачије, наши свети оци неће бити Василије, Григорије и Јован, већ Маркион, Василид и манихејци.

„Духовно“ и „морално“ су нераздвојни. Свуда овај или онај морал корењем црпи воду из ове или оне духовности. Са своје стране, и „политичко“ је нераскидиво повезано с „моралним“. Закони бележе и одређују постојеће моралне норме, прецизирају их и коригују. А по устаљеној пракси у новије време законодавство може грубо да се меша у морални живот народа, разбијајући уврежене табуе и налажући да се забрањено чини мирне савести. Управо љубитељи уништавања традиционалних обичаја показују Цркви прстом угао с иконама и говоре: „Не мешајте се у наше послове.“

Оваква појава је деловање антихристовог духа и груба лаж, проткана белим концем. Али желимо да наведемо пар аргумената. Савремени политички систем који је победио у свету претпоставља поделу власти на законодавну, судску и извршну. Свака влада има кабинет министара који представља главни орган извршне власти. Наравно, кабинет министара је политички орган. Међутим, у кабинет министара улазе министри здравства, културе, образовања, омладинске политике, спорта и науке. Дакле, и Бољшој театр, и изградња породилишта, и реформа више школе и још хиљаде значајних животних појава доспева у сферу одговорности политичара. Да ли је тачно? Тачно је. Али зар то аутоматски значи да Црква нема права да јавно говори и да има сопствено мишљење о свим овим питањима? Нипошто. Црква има право, а чак је и дужна да има своје мишљење о свему што се дешава у животу земље и народа. Црква не сме да покушава да се докопа власти и да узима у руке земаљски мач. А у свему осталом треба да делује у Духу и сили „оруђем сопствене војске, која је снажна пред Богом и може да сакруши тврђаве“.

Павел Плешанов: Цар Иван Грозни и јереј Силвестар за време великог московског пожара 24. јуна 1547. године
Павел Плешанов: Цар Иван Грозни и јереј Силвестар за време великог московског пожара 24. јуна 1547. године

Абортус не спада искључиво у област медицине, а преко Министарства здравства – у политику. Ова појава може бити оцењена с моралне тачке гледишта, а под извесним околностима може спадати и у криминал. У сваком случају, изражавајући своје мишљење о убијању деце у мајчиној утроби Црква се не гура у политику, премда се дотиче политичке сфере. Даље, Црква треба да проналази облике утицаја на образовни процес у основној, средњој и вишој школи. Али уопште не зато да би оспорила права и власт Министарства науке и образовања, већ да би у „просвећивању“ постојала Светлост, да би у „образовању“ сијао Божији образ, а у „васпитању“ постојала могућност праве исхране и да човек не би умро од духовне глади. Говорећи „читајте књиге“ Црква се не занима за тржиште продаје књига, већ за човеков унутрашњи свет. И тако је свуда. Иде свештеник у болничку собу да причести човека на умору или да изврши јелеосвећење болесника пре операције. Не гура се он у политику, него лечи душу и одвезује чворове које никакви закони не могу да одвежу. Ако крст храма сија изнад кровова војног насеља, то није да због мешања у политику одбране, већ да би војник и официр лакше дисали и веселије служили. И ако Црква негде успешно спроведе кампању борбе против алкохола, то ће се одразити и на потрошачко тржиште и на криминогену ситуацију у региону, и на демографију, и на статистику повреда на раду. Једном речју, одразиће се на све. Али ће све то бити успутни политички и грађански плодови јеванђељске делатности. Ове истине су толико очигледне да је срамота помињати их сваки пут изнова. Али ево вам света у својој вештачкој лепоти и огрезлог у безумље: баналности звуче као откровење.

У дубини своје Богочовечанске суштине Црква има снагу своје Главе – Христа – и то велика, слобода, коју Он даје. Још Црква води бригу о свету и савременом човеку. (Управо тако се зове једна од књига поука Пајсија Атонског – „С болом и љубављу о савременом човеку“.) Зато ће се глас Цркве чути. Мора да се чује. Понекад ће за неке уши звучати као да се слаже с влашћу, понекад – с опозицијом. Понекад може да звучи тако да не буде ни за „ове“, ни за „оне“, већ изнад обе. И велико је благо то што се чује глас Цркве. Јер, ако она заћути то ће значити да су наступила времена од којих од почетка света и века није било тежих и жалоснијих. У те дане Црква ће се сакрити ћутке и тражиће пустињу како би дочекала брзи Други долазак Женика. И сви брбљивци и подсмешљивци, сви поборници јавног блебетања и тајног безакоња изненада ће схватити да је с ћутљивим одласком Цркве живот одједном изгубио смисао, а страшни гнев већ стоји на прагу…

Зато, говори, Невесто Христова, говори о свему што сматраш за потребно. Говори о времену и простору, о одећи и храни, о рођењу и смрти, о греху и казни за грех. Говори и о политици. И нека звук твог гласа и шиштећа реакција многих на твој глас буду знакови тога да Земља још увек није територија тоталног пораза, већ битке за Истину која још увек траје.

Са руског: Марина Тодић

(Православие.ру, 11. 3. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3L0

Advertisements

5 thoughts on “Протојереј Андреј Ткачов: Црква је дужна да има мишљење о свему везаном за земљу и народ”

  1. На многаја љета пречасни оче!

    p.s. Молитвама главног и одговорног уредника Стања ствари читаћемо од првог априла интервју са дичним протом у једном нашем месечнику 🙂

    Свиђа ми се

  2. Niko normalan valjda nema namere da crkvi ospori ikakvo mišljenje ma kako paradoksalno zvučalo da neko ko robuje dogmi uopšte može imati ikakvo mišljenje, ali su pokušaji crkve da se u sekularne stvari mešaju apsolutno nedopustive, osim, ako ne osnuju svoju partiju pa kao izabranici naroda, a u slučaju da pređu cenzus naravno, i ne dobiju takvu priliku, Dotle, mislite u svoja četiri zida šta god vam volja.

    Свиђа ми се

  3. Сва наука болује од догматизма. Постоје математичке, физичке, хемијске, биолошке догме које нико разуман не сме да одбацује у име некакве. измаштане слободе мисли. Када математичар тврди да су два плус два четири то је научна догма, коју може да оспорава само безумник. Да је вода једињење водоника и кисеоника у тачно одређеном односу, рећи ће ти хемија, да се живо рађа само од живог, рећи ће ти биологија итд. То су непорециве истине науке, заправо оно што Ви називате догмама, само што се зову аксиомима, теоријама и др. Да не бих дужио, само још ово: по пописима у Србији се више од 95 процената грађана изјашњава као религиозно, православно. У име које групице секулараца Ви позивате Цркву да о животу промишља унутар своје клијети!?
    У име минорне шачице тзв атеиста који ,,прописују,, правила игре у светским токовима а наши слепци их неразумно преписују, прописују и намећу!?
    Јадна вам је таква логика!

    Свиђа ми се

  4. У књизи “Поуке Божанствене Љубави“ /Београд, 2001./, Старац
    Пајсије Светогорац каже:
    “Једина животна вредност је породица. Кад пропадне породица,
    пропашће и свет… Кад пропадне породица, пропашће све: и
    свештенство и монаштво. “ /тачка, став 12., стр. 178/
    “Лако је родити дете, ли га је тешко васпитати.“ /тачка , став 14., стр 178/
    “Држава се често од орла. каква би требало да буде, претвара у врану
    која кида своје грађане. На речима је спремна да умре за њих, док у ствар-
    ности ништа не чини.“ /тачка, став 15. , стр. 178/
    Да комунисти нису против Бога ја бих се сложио са њима. Лепо је да њиве
    и фабрике припадају свима, а не да неко нема ништа а други да се разба-
    цују.“
    Ако се материјална добра не буду делила по јеванђељу на крају ће се
    делити ножем“. /тачка, став 86. стр. 212/

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s