После најаве Министарства просвете: Штрајкачи остају без 6.000 динара?

Због држања скраћених часова од по 30 минута просветни радници месечно ће остати без 6.000 динара. Толико ће им у просеку бити смањена плата од 19. фебруара, што је датум када су два од четири синдиката потписала споразум са владом о прекиду протеста.

prosveta-strajk

Прошлонедељна најава Министарства просвете да ће се штрајкачима обрачунавати плата само за време које држе наставу већ има ефекта. Тако је, рецимо, око 10 одсто чланова Форума средњих стручних школа Београда у овом тренутку одустало од штрајка, а председник синдиката Милорад Антић наводи да ће се због страха од смањења плата тај број вероватно повећати наредних дана. Он ипак не очекује да ће се председници синдикалних организација по школама повући, након што је министарство саопштило да ће им укинути додатак на плату за вршење те функције, јер нису потписали посебан колективни уговор. Антић истиче да су председници синдиката до 2008. ту функцију обављали волонтерски, а да су заузврат били ослобођени дела наставе. – Ако 5.000 динара буде разлог да прекину штрајк, они не треба да седе на тим местима. Људи су у овај штрајк ушли са ризиком и уз велику вероватноћу да ће им плата бити смањена због тога што држе часове по 30 минута. Министар досад није примењивао ту меру, али сада покушава да уценама угуши штрајк – сматра Антић, који је и члан штрајкачког одбора испред Синдиката радника у просвети Србије. Из те синдикалне организације јуче су поручили да, уколико министар смањи плате запосленима који су наставили штрајк, школска година неће моћи да се заврши док се часови не надокнаде. А по надокнади часова, просветарима ће морати да буде исплаћена одузета зарада. На коментар новинарке Данаса да наставници немају обавезу да надокнаде часове ако су у законском штрајку, Антић одговара да су „ђаци од почетка штрајка изгубили огроман број часова, за које је речено да ће се надокнадити кроз додатни и допунски рад“. Ако просветним радницима буде смањена плата, те надокнаде неће бити, поручује Антић. У Синдикату радника у просвети Србије и Унији синдиката просветних радника, који су одбили да потпишу споразум са владом, указују да су просветним радници у последња три месеца више пута смањиване плате. – Прво је скоро половини просветних радника умањена зарада и до 13 одсто по основу новог обрачуна минулог рада само код последњег послодавца. Потом је влада својим програмом мера штедње умањила зараде просветним радницима за 10 одсто. Након тога је министар просвете наложио директорима школа да председницима синдикалних организација укину додатак за вршење те функције који им по Закону о раду и посебном колективном уговору припада. Само пет дана касније, уследио је нови налог директорима школа да просветним радницима који су у законском штрајку умањи зараде у непознатом проценту, објашњавају синдикати. О даљој стратегији протеста чланови председништва Синдиката радника у просвети Србије и Уније синдиката просветних радника и њихов заједнички штрајкачки одбор расправљаће на сутрашњој седници.

Протест и пропаст

Два синдиката заказала су протест испред зграде Министарства просвете за 17. март, што је датум када се обележава четири месеца од почетка штрајка у школама. Милорад Антић, председник Форума средњих стручних школа, каже да је предложио да у парку Мањеж преко пута Министарства буду постављени шатори, у којима ће дежурати просветни радници, како би на тај начин упознали јавност са пропадањем српског образовања

В. Андрић

(Данас, 2. 3. 2015)

Сандра Гуцијан: По глави ђака

Откако је почео штрајк просветних радника, а ускоро улази у пети месец, ђаци су у просеку изгубили по 100 часова. И то не сва деца. Јер, има школа у којима часови трају 45 минута, али и оних којима се час прекида на 30. минуту. У појединим школама је такво стање пуна четири месеца, у другима се мало штрајкује, па мало не штрајкује. Хаотично? Да.

Хајде да занемаримо ко је у праву – синдикат или Министарство просвете, хајде да занемаримо чињеницу да нам наставници васпитавају децу за у просеку 32.000 динара, колико ће добити након најављеног смањења због штрајка. Хајде да занемаримо и чињеницу да просветне власти имају пуно право да искористе сва законом дозвољена средства да би се стање у школама вратило у нормалу…

Хајде да причамо о деци.

Каже јуче моја другарица Ирена: „Рената је у школи од 14 до 16 и 20, са све одморима и тако већ три месеца… Као да сам је на курс уписала.”

Шта ће Рената да научи ове школске године? Да ли ће ту празнину неко да попуни и ко? Да ли ће њени старији другари успети да се спреме за матуру онако како би то урадили да нема штрајка? И шта ћемо са тим што ће у истом граду, у истој школи, у истој улици, бити ђака који су у овој школској години прешли све лекције, радили писмене задатке 45 минута, имали право да поправе оцене којима нису били задовољни, имали времена да спреме матуру и оних којима је све то ускраћено?

Шта ћемо на крају крајева и са наставницима? Шта ћемо са министром Вербићем? Зашто влада ћути? Зашто се толерише најдужи штрајк у српској историји, како тврде синдикалисти? Коме је у интересу да деца не науче, да наставници не уче, а да се Вербић због свега тога најчешће помиње као министар који мора и треба да буде „реконструисан”?

Овај штрајк мора да се оконча. Тачка. Не зато што стварно није фер што се истих 10 одсто скида и ономе у ЕПС-у који у просеку прима 70 хиљада и наставнику који нам учи и васпитава дете за 38.500 динара… И не зато што Вербић нема више ни механизама, а ни политичке подршке да врати часове на 45 минута у свих 1.700 школа.

Овај штрајк мора да се оконча због деце – зато што је ово не знам која по реду генерација у последњих 20 година која неће имати регуларну школску годину. Зато што ће ово бити ко зна која по реду генерација која неће моћи да каже – да, спојили смо две школске године без штрајка, без протеста, без скандала, без смене министра, без провале тестова, да не говоримо о бомбардовању, санкцијама и да не идемо толико далеко у прошлост…

Цех небриге за просвету плаћају наша деца, та иста деца на коју обратимо пажњу тек када постану део статистике о одливу мозгова и прорачуна о томе колико то кошта државу. Неко мора већ једном да каже да је било доста и да су наша деца једнако важна тема као и Тони Блер, „бусплус”, гас, нечији докторат или медијске слободе и женска права.

(Политика, 4. 3. 2015)


ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 4. 3. 2015. у 11:27 – додат је цео текст Сандре Гуцијан „По глави ђака“.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Do



Categories: Преносимо

Оставите коментар