Александар Сокуров: Руси сматрају Србе браћом, али Србија никада није подржала Русију

Руски редитељ Александар Сокуров, добитник награде ФЕСТ-а Београдски победник за допринос филмској уметности, изјавио је данас да Руси сматрају Србе браћом, али да Србија никада није подржала Русију ни у једном њеном конфликту.

aleksandar-sokurov

„Руси су наивни и у свим људима желе да виде браћу. Поставља се питање да ли је Србија икада помогла Русији? То се никада није десило, ни у политици, ни у историји и не треба бити у заблуди“, рекао је Сокуров у разговору с новинарима на Међународном филмском фестивалу ФЕСТ.

Он је рекао да се о братству Србије и Русије не може говорити, јер је историјска и политичка чињеница да Србија није подржала Русију ни у конфликту са Чеченијом, ни са Грузијом, нити у било ком другом њеном сукобу.

Сокуров је рекао да ће се сукоб Русије и Украјине завршити лоше и да је то свима јасно, јер је Украјина „болест“ која је давно почела и има дугу историју и много различитих „обољења“ која су лечили многи „лекари“.

„Болесник је ипак био и остаће болестан. Русија и Украјина су две различите културе, два различита народа која живе један до другог и ту се не може говорити о братству“, рекао је Сокуров и додао да је за њега мржња Украјинаца према Русима увек била непријатно сазнање.

Прослављени редитељ критиковао је светске политичаре који, како је рекао, имају сиромашан речник и не умеју да се изразе на прави начин, а када треба негде да скрену настављају да јуре право, јер све мере у километрима, уместо у милиметрима.

„Људи не треба да гласају за политичаре, већ за хуманисте, али се то нигде у свету не дешава. Тужно је и лоше што политика заузима толико места у људским животима. Политичари су данас дехуманизовани и у својим главама имају ђубре, а не мозак“, рекао је Сокуров.

Према његовим речима, политичари су данас свуда у свету „инфицирани“ и више немају део мозга, а проблематично је и што историјско искуство никог није научило ништа и све што се данас догађа, већ се десило и сада се понавља.

Сокуров је рекао да је за њега велико изненађење да су његови филмови цењени у Србији, а како је додао, своју кинематографију не идеализије и признаје да у филмовима и раду има доста грешака, јер је увек био суочен са организационим, финансијским, па и политичким проблемима.

Он је рекао да су његов начин рада, мишљење и знање базирани на хуманости и европском, а не руском образовању друштвеног смера, као и на европској култури, иако је он по карактеру Рус.

„Када би ме неко натерао да се одвојим од европског дела, умро бих, не бих могао да живим само од руског кисеоника“, рекао је Сокуров, наводећи да су на његов опус утицали бројни европски и руски писци, уметници и филозофи, међу којима Дикенс, Џојс, Флобер, Чајковски и Хајдегер.

Организатори ФЕСТ-а припремили су омаж стваралаштву Александра Сокурова, а филмови ће бити приказани од сутра, 1. марта, сваке вечери до затварања ФЕСТ-а у Кинотеци у Узун Мирковој улици у Београду.

Александар Сокуров аутор је филмова попут „Фауст“, „Мајка и син“, „Отац и син“, „Други круг“, али и „Руска арка“, који је снимљен у једном кадру, без заустављања камере и без монтажног реза.

(Бета/Србин.инфо, 28. 2. 2015)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Ba

Advertisements


Категорије:Вести над вестима

19 replies

  1. Господин Сокуров је само дјелимично у праву…Неки паматни Срби су били за Русе и када већина Руса није била за себе. Ко није видио нека прочита његову посланицу из новембра 1993 !
    https://stanjestvari.com/2015/02/09/комнен-бећировић-посланица-руској-б/comment-page-1/

    Свиђа ми се

  2. Народ прво мора бити „са себе“ да би евентуално подржао пријатељски народ и државу. Ми се још дозивамо ка стању да препознамо своје интересе. А надамо се да су се Руси дозвали, бар већина јесте…

    Свиђа ми се

  3. Сокуров је добрим делом у праву. А, богами, зрело и реално, чак мудро, размишља српски (вероватно српски?) Пензионер.

    Свиђа ми се

  4. Tvrdnja g. Sokurova – da Srbija nije bila uz Rusiju ni u jednom konfliktu – nije tacna.

    – Ratujuci protiv Jugoslavije aprila 1941, Nemacka je izgubila (a Rusija dobila) 4 dragocene nedelje, koje su dosta uticale na dalji tok rata.
    – Umesto da se bore protiv Rusa, vise nemackih divizija se tokom rata borilo protiv Jugoslovena.

    Свиђа ми се

  5. Можда је човек мислио на његову, европску, хуманистичку Русију.

    Свиђа ми се

  6. Мада се Србима његово мишљење не допада, Сокуров је ипак у начелу у праву, а то што @Deda Djole као противаргумент износи (1941 г.) је бесмислено и ирелевантно, јер тада Србија није ни постојала као држава. Ради се о знатно старијим датумима – ево нпр. идући уназад: 1914 г. Апис & Комп., упркос томе што је Апис као начелник српске обавештајне службе требало добро да зна да Русија још најмање 7-8 година неће бити способна за вођење рата против Немачке, не спречава, него чак и омогућава извођење Сарајевског атентата – а ако је ишта вредео као високи обавештајни официр, знао је да ће то Немачкој бити идеални изговор за подстицање Аустроугарске за рат против Србије, тиме и аутоматско увлачење неспремне Русије у тај рат, и распламсавање Великог рата. То је довело до пропасти Руске Империје. Даље у прошлост: Кримски рат. Мада је Русија, нападнута од коалиције Енглеске, Француске, Сардиније и Турске молила макар моралну подршку од Србије, влада кнеза Александра Карађорђевића одбија да јој пружи чак и то. Уосталом, треба знати да је понижавајућим поразом у том рату Русија престала да буде најјача светска (копнена) сила, и да – упркос свим каснијим напорима више никада није повратила тај статус. Њена моћ је од тада ишла само силазном линијом, а погубна, безумна одлука Русије да се у каснијој политици сврста у савезнике својих највећих душмана Енглеске и Француске је доказ да ни сама Русија више није била на својој страни и при здравој памети. Тако, уосталом, ни питање да ли је Србија помагала и била на страни Русије, или не, нема практичног значаја.

    Свиђа ми се

  7. @Ioann Dubinjin
    „Sarajevski atentat je doveo do propasti Ruske Imperije.“
    Ova Vaša tvrdnja je čist bezobrazluk!
    Izazvan ovakavim Vašim besprimernim bezobrazlukom, primoran sam da konstatujem sledeće:
    Vi ste dvostruki odrod!
    Kako ruski, tako i srBski!
    Što se Sokurova tiče, on je nepristojan i neuljudan gost koji, poput mnogih pre njega, diže stvar iz svog prezimena na nas, Srbe!
    Takvom gostu treba jednostavno uskratiti gostoprimstvo, i vratiti ga njegovoj Jevropi, pa nek tamo ispoljava svoje „fine“ manire!

    Свиђа ми се

  8. Некада су редитељи, Хичкок ми први пада на памет, знали да се забављају на рачун своје поетике, други су отварали нове метафизичке проблеме итд. Сокуров је потпао под моду редитељског политиканства. Додуше и медији то очекују од њих, као да су, опрости Боже, Јелена Карлеуша.
    Србија нек сад види шта ће са Сокуровим. Мени као Црногорцу остаје да га подшјетим да је једина руска побједа у руско-јапанском рату, била када је на мегдану наш јунак посјека најбољег јапанског самураја. А Татари би и сад владали Приволожјем и Кримом да није било српских хусара под командом Текелија, Шевића, Пишчевића, паштровских племића, и осталих Исаковича.
    Александар Други је давно река: „Русија има само два савезника – Бога и црногорског књаза.“

    Свиђа ми се

  9. @Александар Живковић
    То за књаза више не важи…Нашљедњик је анти-противан.

    Свиђа ми се

  10. Па могло би се рећи да је Србија својим страдањем помогла Русији да се пробуди из Јељциновшчине – али питање је колико је то било намерно а колико сплет околности…
    Било како било, Сокуров и њему слични у Русији сасвим нереално очекују од окупиране, колонизоване и „преумљене“ Србије да помогне било коме. Да је Србија слободна, то би већ била друга прича.

    Свиђа ми се

  11. @Miroslav Andjelkovićsaid: `….@Ioann Dubinjin „Sarajevski atentat je doveo do propasti Ruske Imperije.“ Ova Vaša tvrdnja je čist bezobrazluk!` Треба умети читати – али ни то није довољно – треба и имати способности за схватање и сталожено промишљање. Ја нисам рекао да је Сарајевски атентат довео до пропасти Руске Империје. Немачка је једва чекала неку прилику да запали фитиљ Великог рата, а Сарајевски атентат јој је био изванредно згодан и идеалан повод да дајући Аустроугарској “carte blanche“ за напад на Србију тако увуче, за рат неспремну Руску Империју у рат за одбрану Србије – добро знајући да ће то изазвати активирање свих савезничких обавеза осталих држава Антанте. Дакле оно што ми импутирате као моју тврдњу не стоји – прочитајте још једном мој први коментар. Један од великих проблема људи школованих само у Источној Европи, а нарочито на Балкану, је недовољна спремност за дијалог – а то провејава и из Вашег агресивног коментара. Ја Вам у томе, на жалост, не могу помоћи. Што се Сокурова тиче, он нит` ми је род, нит` помоз` Бог – али, ако је у својој изјави мислио на период од 19 –ог па до прве четвртине 20. века, он је углавном у праву допадало се то Вама, или не.

    Свиђа ми се

  12. @ Penzioner
    10.))
    Генсек. НАТО је јуче изјавио да Русија нема права вета на чланство ЦГ у тој мирољубивој заједници слободнијех народа. Само ће они одлучити кад ће да је приме, већ су одлагали, канда им се не свиђа да гарантују Господару границе.
    П.С. Био неки јадо у једном црногорском племену који је вазда тражио да му дају барјак, што главари нијесу шћели ни да чуну. Из протеста он оде код Мушовића у Никшић да се потурчи. Мушовић му каза: „Знаш што, списак ми је Потурица за ову годину попуњен, дођи догодине.“

    Свиђа ми се

  13. Опште је познато да су за последња два столећа западно-европски и амерички империјалисти које представљају свемоћни чаробњаци међународне масонерије, римски католички темплари, велики финансијери и тз. „велики изабраници“ као представници протестантског, римског католичког и кабалистичког естаблишмента били на страни српских непријатеља, што најбоље одсликава и књига Паркера Томаса Муна, где дословно стоји:

    “…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подрску Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…
    Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабсбурске монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању и да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про – Аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари “Немачки продор на исток.” (Види: Паркер Тхомас Моон, Империјализам и светска политика ( Поглавље XИ, Блиско- источно питање старо и ново) Њу Јорк, 1927, стр. 258 – 259).

    Енглески текст гласи:

    “… For Germany and Austria the overwhelming victory of the Balkan allies against Turkey was therefore a distinct setback: for Russia, proud parent of the Balkan alliance, a diplomatic triumph. Austria would have drawn the sword against Serbia in July, 1913, had Germany and Italy been willing to back her…
    Only in the light of these clashing imperialist aims can one perceive the full significance of the crime that was committed in the dusty street of Sarajevo, in June 1914, and of the resulting Austrian attack on Serbia. It was more than a quarrel between Austria and her small neighbor; it was more than a question of suppressing pan-Serbian agitation for the dismemberment of the Hapsburg monarchy. It was also a crucial move in the Near Eastern chess game played by the financiers and diplomat of Europe. The Vienna Government probably intended to invade Serbia, assign some Serbian territory to Bulgaria and Albania, reduce Serbia to a properly servile condition, and found a pro-Austrian Balkan league. Berlin, though pretending disinterestedness for diplomatic reasons, was vitally concerned, not only to preserve Austria’s strength and prestige, but also to insure Austro-German predominance in the Balkans. Behind Serbia loomed the Russian aim of dominating the Balkans and Constantinople; behind Austria towered German imperialism, determined to safeguard the “German road to the East.” (Vidi: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, page 258 – 259).

    О Сарајевском атентату је написано мноштво књига, расправа и брошура не само на српском већ и на другим светским језицима. Средином шездесетих година XX века у Француској је објављена веома интересантна књига Пјера Вириона под насловом: “Ускоро једна светска влада – Једна супер, над или против црква”. Књига је интересантна и инструктивна по предмету који обрађује, посебно за нас Србе јер су нас западно-европски и амерички тријалисти као представници свемоћног протестанског, римског католичког и кабалистичког естаблишмента избрисали у другој половини деветанаестог века са европске географске карте из групе слободних и самосталних народа… (Види: Piere Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 129).
    Ево шта каже Пјер Вирион о Сарајевском атентату:
    “…Но ево још нешто: рат који је требао да уништи Аустро-Угарску империју, да сруши династију Хоенцолерн, да обори Немачку, чије су претензије постале мегаломанске – на њих Saint-Yves d’Alveydre алудира већ 1890 године; рат који је требао да генерализира демократске режиме најављен је 1894 године, осим, ако би у Европи све државе биле републиканске, сходно плану из 1860 године, а ради се о томе, да се оне остваре помоћу великог рата XX-ог века; ради се и о стварању Сједињених Држава Европе под масонском хегемонијом… Ево најаве Светског рата, потребног, да Европу поново измени… Оно што се неможе порицати, то је најава већ 1912 године од стране Paty de Clam-а опасности, којима је изложен аустриски престолонаследник Фердинанд, убијен у Сарајеву 1914 године. Оно што исто тако збуњује, то су алузије на тај трагични завршетак, које је правио пуковник Хауз (Edward Mandel House, 1858-1938), члан “Masters of Wisdom” или четири године пре атентата…” (Види: Piere Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр. 40).

    Француски текст гласи:

    “…Voici mieux encore; la guerre qui devait aneantir l’Autriche, abattre la dynastie Hohenzollern, abaisser l’Allemagne don’t les pretentions devenaient inquietantes, Saint-Yves d’Alveydre y fait allusion des 1890 et cette guerre qui devait generaliser les regimes democratiques est annoncee en 1894, dans la protestation des Hautes-Macon palladistes americains lorsque, percisement, Adriano Lemmi, après la mort d’ A. Pike, vent faire transferer a Rome les archives du Directorie dogmatique.
    “Si le palladisme (dogmatique) est transporte a Rome (l’executif politique y est déjà) voila les archives centrales et les plus saintes choses en peril d’un coup de main dans le cas d’une conflagration subite… Le transfert a Rome… ne pourrait etre effectue sans danger que si, dans l’Europe entire, tousses Etats etaient republicains,… conformement auplan de 1860 qu’il s’agit de realiser au moyen de la grande guerre du XXe siècle et sous l’hegemonie maconnique: Etats-Unis d’Europe…”
    Nous ne savons pas si les archives du “Pontificat dogmatique” (c’est ainsi qu’on l’appelait) ont ete transferees mais voila bien la these americaine des Etates-Unis d’Europe oppose a la these du Federalisme europeen exposee par Saint-a la these du Federalisme europeen exposee par Saint-Yves d’Alveydre. Voila aussi la soutenance tres palladiste duleadership americain pour la democratie universelle. Voila surtout l’annonce de la grande guerre appelee a transforme de nouveau l’ Europe. Cette protestation, disons-le tout de suite, est tiree d’un ouvrage du F… Margiotta, transuge de la Haute_Maconnerie et, a cause de cela, tres conteste bien sur par les hautes sects. Il n’y a qu’un Malheur c’est que la meme annee, Leon XIII dans une de ses letters s’indignait de voir la Haute-Maconnerie sieger a Rome meme. Ce qui n’est pas niable, c’est l’annonce, des 1912, par du Paty de Clam, des dangers que courait l’Archiduc d’Autriche Ferdinand assassin a Sarajevo en 1914. Ce qui n’est pas moins troublant ce sont les allusions a cette fin tragique faites par le Colonel House des “Masters of Wisdom” quatreans avant l’atttentat don’t on lira les details dans le remarquable livre de M. de Poncins sur la Franc-Masonnerie. Ce qui n’est pas moins troublant encore, c’est cette reunion exceptionnelle de Saint Simon’s Island, en 1913, don’t nous parlerons plus loin et qui constituele premier essai des assises des futures “Bilderbergers” … (Види: Piere Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, p. 40).

    Свиђа ми се

  14. @Иоанн Дубињин
    Цитирам Вас: „1914 г. Апис & Комп., упркос томе што је Апис као начелник српске обавештајне службе требало добро да зна да Русија још најмање 7-8 година неће бити способна за вођење рата против Немачке, не спречава, него чак и омогућава извођење Сарајевског атентата – а ако је ишта вредео као високи обавештајни официр, знао је да ће то Немачкој бити идеални изговор за подстицање Аустроугарске за рат против Србије, тиме и аутоматско увлачење неспремне Русије у тај рат, и распламсавање Великог рата. То је довело до пропасти Руске Империје.“
    Србски народ за овакве као Ви каже: “Ако коза лаже, рог не лаже!“
    Опет Вас, што би рекао отац Ђурвић, приводим: “Један од великих проблема људи школованих само у Источној Европи, а нарочито на Балкану, је недовољна спремност за дијалог – а то провејава и из Вашег агресивног коментара. Ја Вам у томе, на жалост, не могу помоћи.“
    И поред све Ваше омразе на Србе и Србију, ми смо у социјализму имали школу коју данашња Србија неће поново имати ни за следећих 100 година.
    Е, у таквој школи смо имали и предмет који се звао логика, при чему смо научили да се из две логичне премисе може извести само један логични закључак!
    После Вашег последњег “паметовања“ добили смо и трећу премису, па заједно са претходне две можемо закључити да, осим горе поменуте козе, овде још неко ЛАЖЕ!

    Свиђа ми се

  15. ЗБОГ МА КАКВОГ АТЕНТАТА НЕ ВОДИ СЕ СВЕТСКИ РАТ!

    Не верујем да је Србија „правила“ атентат у Сарајеву. Можда неки појединци, али Србија не. Атентат је резултат отпора окупатору и није био само „српска ствар“. И с атентатом и без атентата, Аустроугарска би сигурно напала Србију. Рат је био неизбежан. Иначе, због ма каквог атентата нико нормалан на води рат. Нама су убили у Марсеју краља, па Србији није пало на памет да због тог атентата догођеног у Француској, Србија уђе у рат с Француском. Атентат не може да покрене цео један светски рат. Атентат је био само формалан разлог, а „ратни ледени брег“ је био и пре и после атентата у Аустроугарској, Немачкој и другим тадашњим силама које су желеле поробљавање других народа и њихова пљачка. И данас се води светски рат, само другим почетним средствима.

    Свиђа ми се

  16. @ Александар Живковић
    Ваљда описујући ово наше вријеме у Креманском пророчанству се каже: Доћи ће вријеме када ће мајке рађати све саме сиње кукавце … Накотило се брате јада и јадова и дало им или сами узели барјаке и машу ли машу. Нешто мнијем да већина барјака није наша, а приказују их као наше… Мушовић је још и бирао, а ови „што је неко гори то је бољи“, да не повјерујеш… Једино ме тјеши помисао на народну пословицу; Можеш колико хоћеш, али не можеш докле хоћеш, илити Ничија није до зоре догорјела…А свака народна се кад -тад показала као тачна.

    Свиђа ми се

  17. Само идиот може тако нешто да изјави!
    Па све 90-те године ми смо замајавали Звер док се Руси не пресаберу. Зар неко мисли да је тандем Борислав-Слободан Милошевић Случајност? На крају смо чак терали до бомбардовања, јер је тек оно отворило очи руском народу – ко нам је заједнички непријатељ.

    90-тих смо се ми борили и за себе и за Русе. А одонда плаћамо цену те борбе, у ишчекивању да нам се сад Руси одуже.

    Свиђа ми се

  18. ДРАГОСЛАВ БОКАН (пост са Фејсбука као одговор): Један од сигурно најталентованијих савремених руских уметника, редитељ Александар Сокуров, изјавио је у сред Београда (у САВА центру, и то као почасни гост ФЕСТ-а) да Србија никада није помогла Русији.
    „Руси су наивни и у свим људима желе да виде браћу. Поставља се питање да ли је Србија икада помогла Русији? То се никада није десило, ни у политици, ни у историји и не треба бити у заблуди“, рекао је Сокуров у разговору с новинарима на Међународном филмском фестивалу ФЕСТ.
    Он је рекао да се о братству Србије и Русије не може говорити, јер је историјска и политичка чињеница да Србија није подржала Русију ни у конфликту са Чеченијом, ни са Грузијом, нити у било ком другом њеном сукобу.
    То што Сокуров брка Русију и Совјетски Савез, као и Србију и Југославију, није највећа у низу очигледних и запањујућих грешака у овом за мене напросто невероватном интервјуу.
    Највећа је фактографска, историјска, логичка и морална грешка (или, пре: ЛАЖ) на тему наводне заблуде о нашем братству.
    Незахвалник је одрадио свој задатак, као марионета оних којима се овом изјавом додворава. Оних без чијег кисеоника „не може да дише“, како је исповедио у овом бизарном разговору.
    Ако изузмемо могућност тоталног неразумевања онога што је, можда, Сокуров ту заиста рекао и неке невероватне „кемп ироније“ у поигравању са јавношћу и њеним капацитетом гутања свега што јој се понуди – ово је шамар у лице српским русофилима, прворазредни идеолошки и културолошки скандал без преседана. И то у једном оваквом тренутку по Русију и свет, а и у крајње неморалном контексту изјаве приликом добијања награде („за допринос филмској уметности“) у том истом Београду, на једном српском филмском фестивалу…
    Ово нас учи томе да и руски народ има проблеме (као и ми) са онима који нису баш претерано родољубиви, а представљају се као заступници „своје земље“.
    И да ништа није тако једноставно као што изгледа…
    И као што у српском случају оне који нису прави српски родољуби најлакше и набрже препознајемо ПО ТОМЕ ШТО НЕ ВОЛЕ РУСИЈУ, тако исто и у Русији оне који нису прави руски родољуби најтачније, непогрешиво препознајемо ПО ТОМЕ ШТО НЕ ВОЛЕ СРБИЈУ (попут Г. Каспарова или, сада, А. Сокурова).
    П. С.
    А шта је радио краљ Александар Карађорђевић свих оних тешких година после крваве Октобарске револуције (замерајући се тиме и Западу и Совјетима) – братски и са поштовањем примивши реку руских избеглице после њихове „велике сеобе“?
    Где је било седиште Руске Заграничне Цркве након изгнанства из Русије у пожару Револуције, Александре?
    Где се налазио врховни штаб руских оружаних снага под командом барона Врангела, а после повлачења са Крима (и касније, све до краја), Сокурове?
    Где је сахрањен исти тај Врангел (као и генерал Алексејев и митрополит Антоније Храповицки, живи модел Достојевском за лик Аљоше Карамазова)?
    Ко је цртао (и данас важеће) границе Руског Царства према Кини, као човек од највећег поверења Петра Великог?
    Ко је довео Ханибала, Пушкиновог прадеду у Русију, те тако створио могућност рађања комплетне модерне руске културе и књижевности?
    Ко је поставио и изградио сат у Кремљу?
    Ко је први написао житије Светог Сергеја Радоњешког, уводећи тај жанр у руску духовну културу?
    Ко је поставио читав модерни руски систем школства (пренет у Русију из Сремских Карловаца)?
    Ко је основао Славјаносербск, на западним границама руске Империје?
    Ко је угушио побуну украјинских козака у име Њеног Руског Императорског Величанства?
    Колико је српских генерала ратовало против Наполеона у руској војсци? Колико је руских адмирала – Срба пореклом и рођењем – учествовало у великим поморским победама руске царске морнарице?
    Ко је створио црноморску флоту?
    Чији су краљеви (и два цара) вековима, током „Смутних времена“ татарске најезде, брижно и несебично помагали руски манастир Свети Пантелејмон на Светој Гори Атонској (исто колико и свој Хиландар)?
    Ко је волео Русију као своју проширену отаџбину (пишући чак и праве клетве против оних Србе „који буду радили на раздору Срба и Руса“)?
    Ко је написао „Законоправило“ на коме је касније изграђен комплетан правни систем у Русији?
    Које је националности била Ана Јакшић-Глинска, бака првог руског цара Ивана Грозног, његова учитељица живота, која му је у најранијем детињству усадила Светог Саву Српског и Светог Српског Кнеза Лазара за узоре (на основу којих је формирао и своју царску идеологију и свој карактер)?
    Ко је 1916. послао Српски добровољачки корпус у Русију (у Одесу), чији је припадник, српски мајор Матија Благотић, јуначки погинуо код моста Романовск, бранећи Свету Русију и град Казањ (16. августа 1918. године?)
    Која је једина земља на свету званично признавала белогардејску владу руских царских генерала и министара у Омску, а не бољшевичку антируску државну творевину у Москви?
    Који је то народ одбацио изузетно повољан пакт са Силама Осовине 1941. године и тако на себе примио жестоки напад свих оних немачких дивизија које зато нису учествовале у нападу Хитлеровог Вермахта на Русију (и због којих је померен датум почетка операције „Барбароса“, што је умногоме и узроковало њену каснију пропаст – због наиласка оштре зиме коју, због нашег, за Немце непланираног, 27. марта, нису успели да избегну)?
    Ко је дизао у ваздух немачке композиције са муницијом и ратним материјалом које су ишле на Источни фронт, пролазећи кроз окупирану Србију, и вршио непрекидне диверзије – по цену живота (а по мери „сто за једног“)?
    Која је земља, једина у Европи, одбила да пошаље иједног јединог војника на Источни фронт и у напад на руски народ у СССР-у?
    Коју и чију државу су на Западу непријатељу Русије звали (и зову је и даље) „мала Русија на Балкану“?
    Одакле су то стигли добровољци за борбу Новорусије против кијевске хунте (иако им је београдски режим запретио вишегодишњим казнама затвора због тога)?
    У којој земљи је покренуто прво дипломатско представништво Доњецке Народне Републике (пре него и у Руској Федерацији)?…
    Ово су само питања за лагано загревање и почетак правог разговора на тему српског учешћа у руској судбини… Питања без одговора…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s