Андреј Фајгељ: Уче дечаке да љубе другаре

Нашег осмогодишњег сина су у школи учили да се љуби са другим дечацима, да се представља као девојчица и да може имати сексуалне односе са истим полом. Најстрашније од свега је што ове лекције недељама нико није приметио.

Paja-Jovanovic-Cas-macevanja

”Час мачевања”, Паја Јовановић

Сазнали смо сасвим случајно, тако што је дете кроз стидљиви кикот пријавило „данас смо радили сексија”. Када се клупко размотало, сви смо били подједнако запрепашћени: родитељи, учитељице и директор школе.

Лекције нису биле део редовне наставе већ програма „Промоција хуманих вредности” који спроводи Црвени крст Србије уз подршку Министарства здравља, а са циљем смањења вршњачког насиља.

Уместо доброчинства, вредности по којој га сви познајемо, Црвени крст је изабрао да промовише „интеркултуролошке вредности”. Ако није довољно јасно, то су толеранција, поштовање различитости, родна равноправност, дечја права. И даље није јасно?

Ево овако: кад ваши синови љубе другаре то је „толеранција”, кад глуме девојчице то је „родна равноправност”, кад се уче хомосексуализму то су „дечја права”.

Није сарказам, деци су за те вредности заиста понуђена та објашњења.

Промоција хомосексуализма се по свој прилици догодила случајно. Волонтерка је говорила о сексуалном злостављању, деца су се засмејала, она им је објаснила да нико не сме да их пипа док не напуне 18, а да после могу имати сексуалне односе „са супротним и са истим полом”.

Упс! Нехотице је пред децом поновила политички коректни израз којим су је бомбардовали на свим радионицама свих НВО и који сви донатори воле да чују.

Можемо ли је кривити?

Крив је онај ко бира вредности које ће се промовисати нашој деци. Да ли промоција хомосексуализма спада у промоцију хуманих вредности?

Либерална догма која преовлађује у великом делу најразвијенијих земаља, поготово у Европској унији и САД, на ово питање даје потврдан одговор. Она учи да су сексуалност и родни идентитет ствар дечије слободе избора: „као чаролијом, дечак постаје девојчица а девојчица постаје дечак” – пише у програму који је подржало Министарство здравља Србије.

Наша дубока уверења да дечак треба да буде дечак, да малој деци не треба уопште говорити о сексу, а поготово не са истим полом, по либералима нису ништа друго него репресија.

Ударна песница либерализма у Србији је нови грађански законик. Његови заступници „уводе нове стандарде понашања у породици” као да су наше породице њихова дедовина. Циљ им је исти – смањење вршњачког насиља – а главна реформа је проглашавање родитељске ћушке за злостављање.

У неким школама деци већ деле телефонски број за денунцирање мама и тата – родитељске осовине зла.

Поново ће наступити доба да држава отима децу од родитеља, нешто што Срби нису доживели од турског данка у крви. Васпитана против наше воље и окренута против нас, наша деца ће постати либерални јањичари.

Овде сам изнео лично искуство у јавност, због чега дугујем извињење остатку разреда. Наша школа је међу најбољима, што је доказао и наш заједнички одговор на ову кризу. Али са истим проблемом се суочавају и други: знате ли ви чему уче вашу децу?

Докле ћемо ћутати?

Ако од овог не направимо јавно питање нећемо моћи да спречимо далеко веће проблеме који прете свим породицама у Србији.

На нама родитељима је да пошаљемо поруку да наше школе и породице нису пробни полигон за радикални либерализам. О васпитавању наше деце, о стандардима понашања у нашим породицама, одлучиваћемо ми, а не набеђени идеолози који презиру стварност и надмене бирократе које ником не полажу рачуне.

Вршњачко насиље је нарасло када су либерали умањили ауторитет учитеља. Њихово „решење” да умање и ауторитет родитеља ће само долити уље на ватру. Потребно је вратити ауторитет у школе. Вршњачко насиље се неће решити тако што ће дечаци постати девојчице, већ тако што ће постати витезови. Потуци се, али не да би малтретирао слабијег, већ да би га заштитио.

Издиктирајмо списак својих вредности, да нам га не би диктирали други.

Андреј Фајгељ, „Уче дечаке да љубе другаре”, Вечерње Новости, 25. фебруар 2015, стр. 18

(Блог Андреја Фајгеља, 25. 2. 2015)


Кратка веза до ове ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3yF



Categories: Преносимо

5 replies

  1. Још деведесетих година, у разговору с колегама из Америке, чуо сам да је тамо постало друштвено непожељно додирнути туђу децу. Под туђом децом подразумевају се деца ваших пријатеља, или људи с којима сте се тек упознали. Под додиривањем се подразумева да дете пријатеља додирнете по глави, она замена коју инстинктивно чинимо с децом за мање или више формално руковање с одраслима.
    Тога сам се сетио пре неки дан кад сам у шетњи срео колегиницу с посла с мужем и два сина у првим разредима основне школе. Застали смо, први пут сам јој видео мужа и децу, поздравио сам се руковањем с њеним мужем, а једнога од малишана сам додирнуо по глави и питао га нешто (Јел хладно, а? – тако нешто; дечак је имао капуљачу, значи додирнуо сам га преко капуљаче). После ми је пало на памет, сетивши се оне приче из деведесетих, да би се то према новим друштвеним нормама могло сматрати сексуалним атаком …
    О, Боже, шта нам раде!

  2. Та њихова демократија и права (а можда и генско модификована храна) коју нам тако великодушно, а некад и усиљено нуде, је у функцији беле куге, која нас је увелико захватила.
    Чувајмо их се!!!

  3. Родитељи наравно, ништа немају са васпитањем деце и изградњом исправног односа према истом и супротном полу… Пре подне пос’о, поподне новине, Пинк и кладионица (Србкиње имају нешто друкчији распоред), а ако неки ђетић и испадне дерпе – крива је школа и либерали, главић породице с тим нема никакве везе. Е моји Србљи… Изгледа и треба да нас нема кад своје најмилије препуштамо на милост и немилост докторима за гусле и плаћеним хомосексуалистима.

  4. Начин “едукације“ који је у име Црвеног Крста (?!) вршила волонтерка из неке “НВО“ је најбоља илустрација извитопереног схватања и представљања “западних метода и вредности“ у школовању у земљама транзиције. Индивидуе у Србији које су у оквиру српског Црвеног Крста и НВО на себе узеле да спроводе те акције преумљавања деце – не само у овом случају, него уопште, су углавном потомци из породица (бивше?) комунистичке елите који су се “преумили“ на тотално искривљеном ехватању – у складу са њиховим наслеђеним примитивним комунистичким традицијама, само стављајући пред њих обрнути аритметички знак. Они су, заиста, живи пример оправданости народне изреке “Потурица гори од Турчина“. Оно што описује г. Фајгељ је монструозни пример такве накарадности. Нешто такво, ја – који деценијама живим у најлибералнијој земљи Западне Европе, и имајући четворо унука (од којих двоје још увек у основној школи) уопште нисам доживео – јер је то једноставно незамисливо. Српски родитељи који без протеста гутају такве свињарије заиста и заслужују да им се деца тако преумљују.

  5. Честитам др Фљагељу што је изнео овај трауматичан случај и вјерујем да ће га породица зацијелити, а другима помоћи да припреме ђецу на отпор свакој индоктринацији, посебно злоупотреби сексуалности.
    Г. Дубињин је дао објашњење коме немам шта да додам, осим моје пословичне параноје: др Фљагељ је јавно линчован у „културном додатку“ од истих тих наследника комунистиче елите. Не би ме чудило да су му ову, како г. Дубињин одлично окаректериса, „монструозну накарадност“ и „службено“ приредили.

Оставите коментар