Знање је моћ.
Френсис Бејкон
(енглески филозоф, један од утемељивача модерне науке и филозофије, у којима је експеримент постављен, као највиши принцип научног истраживања)
Немам намеру да оспоравам ову, тако јасну и тако мудру, констатацију. Она је пророчки одјекнула из Бејконових уста, крајем 16. века, а њен далеки ехо и данас одзвања у нашим ушима.
Но, чини се да је у савременом свету Србија једна од ретких земаља, ако не и једна једина, која је успела да на потпуно другачији начин тумачи овакав вишевековни приступ знању, да не кажем науци.
Драги мој Бејконе, заиста ми је жао, али универзалност твоје, ретко кратке и бритке, мисли тренутна политичка елита у Србији успела је да доведе у питање, да твоју мисао чита и тумачи на потпуно нови начин који ти ни сањао ниси, а који гласи:
„Знање јесте моћ, али је незнање још већа моћ“!
Није овако модификована „мудра“ мисао поникла у ходницима овдашњих универзитета (чак ни оних приватних или „куповних“ – како их зове мој добар пријатељ Симо), нити у умовима наших бриљантних појединаца, нити је сама од себе, случајно, излетела из уста наших бунтовних анонимних кафанских ванстраначких и независних „народних“ трибуна! Не!
Ова мудрост развила је целокупна политичка елита у Србији као начин доласка на власт и један од стубова самог владања, и то како оних који се тренутно налазе на власти, тако и оних који су некада владали а сада се налази у опозицији!
Можда мислите да се варам, да сама чињеница да је председник Србије ипак одлучио да „набави“ мастер диплому значи да наша земља поштује знање као моћ?
Кликните на слику за увећање (Извор: Блиц)
Могући пример колико ова власт држи до знања, чак и више него до живота, чињеница да је садашња гувернерка Народне банке Србије магистрирала за време НАТО бомбардовања у Приштини. Па, она је због љубави према знању ризиковала сопствени живот да би дошла до дипломе магистра! Или можда мислите да је нешто друго у питању?! Ма немојте, смета вам што сте се ви обични интелектуалци тада бавили или ратовањем или преживљавањем, а она је и тада мислила на своју будућност и каријеру! Смета вам њена виспреност и довитљивост!
А знате где је докторирала?
Докторирала је у Новом Саду, као и председник, али ипак не на истом факултету где и председник Републике! Наравно, такође приватном, или „куповном“!
Она је докторирала за Гувернера, а он магистрирао за Председника! И зар то није доказ колико ова власт држи до знања, јер зна да из њега и проистиче она права Моћ!
Па зар данашњи министар унутрашњих послова није такође докторирао на приватном или „куповном“ Универзитету?
Премијер се куне да је, док је студирао и учио, читао неке књиге и по „стотину“ пута, и зар не видите да је и то својеврсна „ода“ знању и његовој моћи?!
Али, ја, и поред свега наведеног, не мислим да је тако.
Извор: Teleprompter.rs
Мислим да је тајна моћи ове власти, пре свега, у њиховом јавно испољеном незнању! Том јавном, својеврсном позоришном, манифестацијом потпуног незнања, некомпетентности и неспособности, ова власт је успела да се свиди и додвори огромној већини, баш том обичном и необразованом народу, да се наметне као баш „његова“, лако препознатљива, власт „проста – права народна“! У тим силним министрима са приватним („куповним“) дипломама, некако је лако замислити и себе, па се онда човек изненада осећа перспективнијим и способнијим него што јесте! Чак и веома саосећа са тим министрима, када их стручна јавност прозива због сумњивих диплома! Замисле одмах себе у тој позицији, па им жао тих људи. Шта су они коме криви што су се снашли! Нервира се обичан народ због тога и пита: „је л’ неко можда од њих украо диплому некоме?“ Наравно да није! Сви су је поштено купили! Такав напредак људи пониклих из њихових миљеа, и са њихових позиција, даје какву-такву наду сваком од њих!
Додуше, убрзо схвате да су скоро сва висока места већ заузета, али да још увек има времена да се брзо „одради“ нека диплома, макар за послове на „локалу“!
То значи купити неку „јефтинију“ диплому и постати директор неког јавног предузећа (водовод, комунално, вртићи, библиотека, позориште итд.). Уједно, можете се распитати за дипломе директора „Коридора Србије“ и „басена „Колубара“.
А може се и завршити или „купити“ нека озбиљнија диплома, па трк преко неке врло „високе“ страначке препоруке – и на саветничко место у некој нашој амбасади!
О, како је лепо кад схватиш да су сада на власти „твоји“, и „теби слични“, када и ти можеш коначно доказати свим оним својима из генерације (који су се школовали и усавршавали годинама и деценијама, на државним „тешким“ факултетима типа Електротехника или Медицина или Економија или Права), да ниси ни ти са средњом „керамичарском“ баш за бацање!
Извор: Курир
Их, кад те виде да си министар, има да сви цркну од зависти! Има они да виде ко је ко на 20 година матуре! И свако себе види у таквој животној главној улози, али ипак, напомињем, само „улози“! А изгледа врло примамљиво, и треба ти тако мало, као никада до сада, да промениш цео свој живот: само приштедиш пар хиљада евра и кренеш незадрживо и силовито у свој нови живот и каријеру!
До јуче био на коленима по градилиштима и туђим купатилима, а данас идеш усправно, док те генерали (после неколико деценија учења и напредовања, а неки и ратовања!) сада високо уздигнуте главе и руке поздрављају! Осећаш се данас тако моћно као Конзул. И то Калигулин.
А колико заиста вреде те разне дипломе једно је мерило, и то тржишно – значи најбоље и право: Колико је њих са тим разним дипломама добило посао у приватним компанијама у Србији или иностранству!?
А најчешћи одговор је: баш нико!
Приватници не би никада пристали да добровољно уништавају своја предузећа запошљавањем таквих „зналаца“ и „дипломаца“. Држава Србија, нажалост, и пред таквима мора да савије кичму и пусти да је јашу! Али, надајмо се, не задуго!
Извор: Блиц
Поука за крај: Те дипломе вреде колико је знања стечено у току процеса њиховог стицања и учења, као и дипломирања. Вредност данашњих диплома у Србији можда је могуће оценити само са позиција једне посебне филозофије: зен будизма! Ево и једне приче из зен будизма, која се бави сличном темом.
Велики учитељ зен будизма, по имену Кеичу, био је поглавар храма у Кјоту. Једног дана, по први пут га потражи гувернер Кјота. Његов пратилац му предаде гувернерову посетницу на којој је писало: Китагаки, гувернер Кјота. Кеичу погледа посетницу, окрену се ка свом пратиоцу, врати му посетницу, и рече: „Немам ја посла са таквим човеком. Реци му да оде одавде.“ Пратилац однесе назад посетницу, извињавајући се и преносећи поруку учитеља. „Моја је грешка“, рече гувернер, и само оловком на посетници прецрта речи гувернер Кјота. Замоли поново свога учитеља.
„О, је ли то Китагаки?“, узвикну учитељ, кад виде посетницу. Хоћу одмах да видим тог човека!
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3yr
Categories: Противу незнања
Ako se slazemo da je ZNANJE moc, postavlja se pitanje sta Srbija konkretno cini da prosiri i poveca ZNANJE nase omladine.
Ovih dana je otvorena izlozba posvecena ukrasavanju hrama Sv Save u Beogradu (mermerna ornamentika, freske i mozaici).
Svetosavski hram je gradu dao pecat. Njegova kupola nas pozdravlja sa svih strana kao kapa grada.Medjutim, kolikogod njegova masa i spoljna lepota Beogradu daju dusu, njegova unutrasnja dekoracija ne mora da bude skupa. Tim povodom se postavlja vise pitanja :
– Sta bi rekao Isus kad bi se nasao ispred ovako grandioznog i skupog hrama ? Mozda bi rekao isto ono sto je pre dve hiljade godina rekao pred hramom u Jerusalimu :
” Ne stanuje Bog u kamenom hramu, hram Bozji je crce vase “.
– Mogu li nove freske i mozaici biti drugaciji, lepsi i vredniji od onih oslikanih pre 700 godina u Sopocanima i Milesevi ?
– Moze li nova kamena plastika biti drugacija, lepsa i vrednija od one napravljene pre 500 godina u Manasiji i Kalenicu ?
– Postoji li mogucnost da se ustedi na skupocenoj unutrasnjoj dekoraciji i da se deo sredstava preusmeri u ZNANJE ?
Citao sam da ce izrada 17 000m² mozaika u hramu kostati 40 miliona evra. Za taj novac moglo bi se kupiti 160 000 kompjutera (po 250 E komad) i razdeliti skolama.
SVAKA OD 1000 SKOLA U SRBIJI DOBILA BI PO 160 KOMPJUTERA !
Драги @ Deda Djole
Никако не бих хтио да полемишем са Вашим ставом и приједлогом, кога сматрам истински човјекољубивим и “природно хришћанским”. “Знање је моћ”, та Беконова крилатица, (сада мало фуковски преиспитујемо наличје тог односа моћ/знање), било је популарна у Србији која се трудила да постане грађанска. Милан Ђ. Милићевић је за мото свог часописа “Школа” (1868-1876) који је бриљантно уређивао узео мото “Знање је сила, знање је моћ, учимо браћо и дан и ноћ”. Из тог часописа чије примјерке чува моја жена, види се како се Милићевић није устручавао да обилази београдске трговце и друге богатије људе молећи их да у тестаменту оставе неки дукат за просвјету. Светосавске прославе и прије њега, и у Војводини и у Књажевини служиле су да се прикупе средства за школе, које су биле у доста биједном стању, и већ средином седамдесетих белгијска педагошка ревија објавила је како су школе у Србији сређене са баштама, дечјим књижницама, учитељским књижницама са најновијим преводима педагошких књига у лијепом издању. Била је то дијелом идеализација, сиромаштво је правило проблем школама још дуго.
(Прва књига Милићевићевог дневника, тог књигољупца који је водио рачуна да школске књиге буду доступне, издата је тек пре пар година, по невјероватно скупој цијени од 3500 динара, моја жена се ево толико година бори да објави њен приказ јер је, нажалост прошла потпуно незапажено.)
Било је, и у Војводству и у Кнежевини, сукоба око лаицитета, учитељи су се борили да се ослободе обавезе бесплатног пјевања у цркви, против црквенословенског итд. (Чак у “Школи” може да се прочита извјештај са једног учитељског збора у коме се жале да ђаци не могу да пренесу ни најосновније крштење, јер је један нпр. умјесто “Во имја Отца”, говорио “Во има оца”.)
Али, проблем односа Цркве и образовања не мора да се гледа као супротстављеност. И Спомен Храм Светог Саве требало је да буде завјетни храм свих Срба. Прави богомљци, као апотекар Гојко Павић из Крагујевца и Боривоје Карапанџић из Квинленда, САД, скупили су више од било ког других. Када би се дијелиле пензије у КГ у другој половини осамдесетих, Гојко Павић би заређао од куће до куће и прикупљао прилоге, више својим ауторитетом и образом, него што је народ схватао значај Храма у другом граду. Свако је наравно уредно добијао признанице потписане од Свјатејшег Германа. Добри чика Гојко жртвовао је и своје спасење излазећи раније са литургије да прода “Каленић” који је тада био изванредан и продавао се захваљујући њему у 12 000 примјерака. (Сад је графички љепши, али тиражом и утицајем знатно мањи упркос “повишеној религиозности у народу). Замислите да сада неки свештеник крене код пензионера да прикупља прилоге за Храм. Дај, Боже, да их има 10 у Србији са таквим ауторитетом. Већина отаљава требе, наш сада не чита ни Јеванђеље на свећењу водице, а како каже протосинђел Иларион Ђурица бесрамно су богати и јеванђелски је да плаћају порез држави. (На страну што их држава од Слобиног вакта поткупљује повољним увозом бесних аутомбила, што додатно ствара отпор у народу).
Мене боли што ће се Храм Светог Саве довршити руским новцем, што нијесмо били достојни велике идеје католика Матије Бана, митрополита Михаила, патријараха Варнаве и Германа. Значи тај новац не трошимо ми.
Али као супруг професорке педагогије, морам да Вам кажем, да је снбдијевање школа компјутерима, мања половина посла. Истраживања су показала да је много битније оспособити наставнике за њихово коришћење у настави са ученицима који су већ “дигитални урођеници”. То је, комплексним приступом за релативно мала средства урадила Пољска и знатно унаприједила квалитет свог образовног система. (У Пољској су истовремено потрошене велике паре на бисте и цркве посвећене Јовану Павлу Другом, имали сте лијеп опис у чланку Драга Худелиста о том папи и Бжежинском. Можда је од тога било неке вајде јер је захваљујући добрим дијелом очуваном католичком моралу имала велики прираштај, који је надокнадио демографске губитке настале отварањем тржишта рада у ЕУ).
Још једно комплексно економско-педагошко истраживање показало је да знање ученика на стандардизованим међународним тестовима не зависи толико од величине улагања у образовање већ од степена корупције у држави! Ми не знамо тачно колики нам је издвајање за образовање и науку (када би се у њих укључили и трошкови приватних часова итд), али знамо да ћемо ове године морати да само за камате за кредите да издвојим више него за целокупан образовни систем.
Да подсјетим, међу тим кредитима је и чувени Ђелићев кредит за науку, од 400 милиона евра од кога је направљена једино мистериозна Јединица за управљање пројектима при Министарству са преко сто запослених службеника, у којој су возачи боље плаћени него већина редовних професора универзитета. О “Центру за промоцију науке” и бесомучно трошењу новца на обичне маскараде од директорке, која са науком има утолико везе што је била Ђелићев замјеник у мин. финансија, па са њим прешла у нови ресор, а сада је из “претпостављивих” разлога омиљена и новим властима, већ сам писао у коментарима.
Дакле новца има, има и врсних познавалаца кретања у области науке и образовања, али корупција је јача.
Да се са женине вратим на моју струку. Јуче су објављене двије лијепе вијести о функционисању и даљем развоју центра за реваскуларизацију (једино право лијечење можданог инфаркта најчешће врсте шлога) у мојој болници “Свети Сава” и о коначном од професорке Данице Дане Грујачић избореном функционисању” гама-ножа” за безбједно оперисање тумора мозга. Али потребе су још велике и разумије се неће бити задовољене док се министри лијече у иностранству. Корупција у здравству јесте огроман проблем који сад не бих отварао, само бих рекао ово: Србија је направила фаталну грешку када између Томислава Николића и Бориса Тадића, на послиједњим изборима на којима ћу икад учествовати, није изабрала професорку Дану Грујичић, не само што је тај врсни стручњак најморалнија особа у нашем друштву, већ и изузетно способна и посвећена добробити народа. Један плус за мин. здравља што ју је и поред опозиционог и антикоруптивног ангажовања задржало на мјесту које јој знањем и етиком припада.
И завршавам, крајем осамдесетих и почетком деведесетих постојала је идеја да се при Цркви у коју су наши исељеници имали повјерење, на Кошутњаку изгради средствима дијаспоре најсавременија Болница Свети Лука. Многи од исељеника би се радо вратили да проведу пензионерске дане у Србији, тим више што би са својим за америчке услове скромним пензијама, овдје представљали “вишу класу”. За све добро: држави би било боље да своје пензије и уштеђевину троше у домовини, проблем је што су покривени америчким здравственим осигурањем, а сада би им се обезбједило и врхунско лијечење у Србији. У даљој фази било је предвиђено оживљавање бања. Многи угледни професори медицине укључили су се у тај пројекат, знатна почетна средства су прикупљена, и по жалосном обичају, “испарила”.