У потрази за изгубљеном ћирилицом у Дубровнику

Од 11.177 Дубровчана, српски језик је крајем 18. века говорило чак 9.713 житеља некада славне републике. У литургијским и књижевним текстовима, као и споменицима ћирилично писмо било у употреби

dusan-silni-dub

Назив Дома српског друштва „Душан Силни“ у Дубровнику, с краја 18. века исписан ћирилицом 



 

 

Општој антисрпској кампањи, после одлуке Међународног суда у Хагу, која је овладала читавом Хрватском, придружио се недавно и Хрватски сабор. Извесни господин Франо Матушић, на дневни ред је поставио питање књигу проф. др Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности“, у издању „Српске књижевне задруге“, у којој се, како је речено, дубровачка књижевност и њени писци Држић, Гундулић и остали, проглашавају српским.

Тај исти заступник затражио је од премијера Зорана Милановића да се изјасни да ли је његова влада реаговала поводом „империјалистичких тежњи српске научнице“. Убрзо је са саборске говорнице стигао и глас премијера Милановића.

– Ако ће ме свака безвезарија, коју је објавио некакав полуписмени провокатор терати да у Влади Републике Хрватске о томе говорим, онда смо ми слаби у својој вери о томе ко смо и шта смо. Џоре Држић и Шишко Менчетић у 15. веку писали су на чакавштини, е па то је само хрватско!

Њему се одмах придружио и дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак и ову књигу је назвао смешном али врло опасном јер представља „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије“. Све ове изјаве добиле су централно место у ударним информативним емисија националне телевизије, а посвећено је доста простора и у специјалним емисијама.

На све то професор др Злата Бојовић је смирено реаговала и нагласила да су у њеном делу ни на једном месту не спомиње реч „српски“, нити да је дубровачка књижевност српска. Нажалост, рекла је, и овог пута морамо добро да размислимо о речима нашег нобеловца Иве Андрића да је „прошлост оно што је остало“. У Загребу су, по ко зна који пут показали да су поодавно забравили прошлост. Заборавили су и оно што је доскора знао и сваки средњошколац да је Дубровник нераздвојиви део и хрватске и српске историје.

Када су, пре неку годину, у Хрватској почели протести против ћириличних табли у Вуковару најгласнији су били Дубровчани. И они су заборавили да је управо ћирилица вековима била у употреби баш у том Дубровнику. Од 1514. године, када је дубровачки писар Лука П. Примојевић тражио од Сената дозволу за отварање штампарије која би штампала „и српским писменима како их употребљавају српски калуђери у својим црквама, истим словима којим су били почели штампати Црнојевићи, а штампа им је била свугдје хваљена и уважена“. (Мирослав Пантић, „Из старог Дубровника“).

dubrovnik-danas

Дубровник, данас

 

 

 

Ћирилица, разумљива и за суседне српске области и за дубровачку канцеларију, кроз све ово раздобље била је у употреби у литургијским и књижевним текстовима и на гробним споменицима. Прихватили су је и еластични фрањевачки мисионари… Из оног што се данас дешава у Хрватској просечни Србин тешко да би могао помислити да би припадници славне дубровачке властеле могли бити Срби. Због тога је, можда, лако хрватској држави да својата целокупну баштину Дубровника. Готово цео прошли век хрватски национализам се сводио на стално доказивање нових разлика од Срба. Због проблема са идентитетом морали су да буду много пута већи противници Срба од било кога. Нарочито у Дубровнику, да се потпуно потисне идеја да је овај град саставни део и хрватске и српске историје.

Зато, подсетићемо на документ штампан 1898. године у Дубровнику. Реч је о календару „Дубровник, за просту 1898. годину“ – „Издање и наклада Српске Дубровачке штампарије А. Писаревић“. На самом почетку ове занимљиве књижице издавач је донео „неколико статистичких података о Дубровнику“ у којима пише:

„1. По попису од 31. децембра 1890. опћина дубровачка има простора 36:26 км, а становништво броји 11.177.

  1. Опћина састоји се од 15 одломака.
  2. Од Св. Јакоба на Плочама до близу Обода у Конавлима и од мора до Херцеговачке границе цијели овај предио обухвата 22:83 км, са 13 одломака.“

Потом се поименице набрајају сва настањена места на територији Дубровника, затим попис становништва по припадности, домовини и држављанству. Потом следи попис по „вјероисповести“. Статистичари из Беча нису пропустили да забележе ни колико је било Дубровчана с манама.

Овде је прилика и да подсетимо да је аустријски статистичар Карл фон Церниг, још у попису становништва Дубровника и његове околине (Конавле и Пељешац) 1851. и 1857. године, написао – да су Срби.

jezik-dub

Попис Аустроугарске у ком се тачно види који се језик говори у Дубровнику 1898. (Кликните на слику за увећање)

 

 

Чак и аустријски дипломата Бењамин Калај, чији се развојни пут креће од србофила до србофоба (у Београду, док је службовао као конзул, прешао је у православну веру и узео име Србољуб, онда је, у другој животној фази, чинио све да посвађа Србе и Хрвате и смишљао фразе које су користиле и 1914, па 1941, затим 1991. године, а нажалост и данас се користе диљем Хрватске)), Дубровник назива српским градом.

Шта нама преостаје – да прихватимо флоскулу старог циника да је историја лепа жена која се преудаје или да кренемо у потрагу за изгубљеном историјом.

ЧИСТОТА СРПСКОГ НАРОДА И ЊЕГОВИХ ОСОБИНА И ОБИЧАЈА 

jovan-djajaИсторији Дубровника можда најбоље сведочи говор Јована Ђаје (Дубровник, 1846 – Београд, 1928), Србина католика, познатог новинара и публицисте, који је важио за човека широке културе. Говор је одржан почетком 1913. године.

– Кад споменух народ на земљишту Дубровачке Републике, као један од најчистијих делова српскога народа, морам то одмах и доказати, пре но што пређем на одлике и особине његове, као главни предмет овога разговора. Народ на земљишту Дубровачке Републике од досељења српскога народа, па све до пре 100 година, био је или у саставу српске државе, или у саставу Дубровачке Републике, која је те покрајине, Пељешац, Рат, Приморје, Стон и Конавле, добила од српских владалаца. Дакле никада под туђином, од како су постале српске државе, па све до почетка прошлог века, кад је Дубровник потпао најпре за кратко време под Французе, па 1814. године на Бечком конгресу стално под Аустрију – говорио је тада Ђаја.

– Осим тога, те је крајеве од туђинскога придолажења и мешавине чувала непримамљива кршевност њихова и властеоска ревњивост дубровачке аристократије, као господара свих земаља у области Републике. Отуда је следовало одржавање чистоте српскога народа, његова језика и свих његових особина и обичаја. 

ЧИЊЕНИЦЕ ИЗ ДЕЦЕМБРА 1890. ГОДИНЕ

* Последњег дана децембра 1890. године у Дубровнику је живело „10.327 римокатолика, 546 православнијех, унијата – 1, припадника лутеранског обреда 15, реформисаног обреда 206, Јевреја 79, мухамеданаца – 2“, а један житељ се није определио ни за једну вероисповест.

* Прецизни аустроугарски пописавачи евидентирали су становнике бивше славне републике по образовању, а затим по језику – како се говори у кући.

* На прагу прве године девете деценије деветнаестог века, значи пре 125 година, у Дубровнику је српским језиком говорило 5.823, а у осталим насеобинама ове „опћине“ стање је било следеће: у Гружу и Лападу српски језиком је говорило 1.028, у Бргату Горњем 222, у Бргату Доњем 230, у Грбовцу 195, у Мартиновићима 207, у Макошема 254, у Буићима 235, у Петрачама 186, у Челопечићима 211, у Чибачама 261, у Брашинама 284, у Заврељама 253, у Солинама 132 и на Платама 200 становника. Дакле, укупно 9.713 житеља у Дубровнику и непосредној околини говорило је српским језиком.

И. Миладиновић

(Вечерње новости, 22. 2. 2015)

Мило Ломпар: Цензорске очи хрватске културе

„Историја дубровачке књижевности“ Злате Бојовић, књига која је узбуркала Загреб. Мило Ломпар: Доводе у питање право научника да говори у складу са својим знањем. Оштре реакције са највиших места

lompar-zlata

Мило Ломпар и Злата Бојовић у Српској књижевној задрузи

 

 

 

Научна књига која је недавно изазвала жестоке реакције у хрватској јавности и политичком врху ове земље – „Историја дубровачке књижевности“ универзитетског професора Злате Бојовић, јуче је представљена у просторијама издавача Српске књижевне задруге.

Оптужбе из Хрватске да је њено дело „иредентистички, империјалистички покушај узимања туђе баштине“, професорка Бојовић није желела да коментарише, али је то пред новинарима учинио секретар СКЗ Мило Ломпар.

По Ломпаровим речима, ауторка је опрезно, обзирно, скрупулозно и чињенично пописала сва битна места у везама српске културне традиције са дубровачком књижевношћу, као и присуство српског књижевног филолошког облика постојања унутар саме те традиције.

zlata-bojovic-dub– Она је од почетка до краја посматрала дубровачку књижевност као самосталан и аутохтон феномен, као књижевност која у много чему има гранична и мултикултурна својства, и у том смислу је остала верна једној традицији београдске књижевно-историјске школе која је била често излагана политичким и идеолошким пристисцима – рекао и Ломпар и наставио: – Били смо сведоци политичких реакција на појаву ове књиге са највиших места хрватског парламентаризма (Хрватског сабора) и са највиших места хрватске извршне власти (председник хрватске владе), који су непримереним и неуљудним тоном и опхођењем хтели да доведу у питање право једног научника да говори у складу са својим знањем, једне средине да оцењује оно што се догодило у прошлости и најстаријег српског издавача да том мишљењу стане уз бок. Та чињеница има своју традицију која траје веома дуго и чије основе можемо проналазити у давнашњим одлукама из 1949. године ЦК СКЈ, о томе да се дубровачка књижевност мора посматрати само и искључиво као део хрватске књижевности и да о њој морају писати само хрватски књижевни историчари.

У складу са таквим одлукама, по Ломпаровим речима, догађало се да Миодрагу Поповићу није помогло што је у „Енциклопедији Југославије“ 1965. године написао да је дубровачка књижевност заједничка српскохрватска баштина, већ је упркос његовом инсистирању, тај део реченице из текста избачен. У таквим околностима, додао је, догађала се и кампања у „Борби“ 1967. године када је само због увршћивања књиге Павла Поповића „Преглед српске књижевности“ у програм студентске лектире, са највиших политичких места ускраћивано право српским филолозима и научницима да посматрају феномен дубровачке књижевности на начин који су они сматрали да је у складу са чињеницама.

– Отуд је и књига професора Драгољуба Павловића „Старија југословенска књижевност“ из 1971. била мета оштрих напада из Загреба. Тој традицији припадају и ове најновије политичке реакције, и оне показују да смо ми и данас као 1949, 1967, 1971, непрестано посматрани цензорским очима хрватске културне политике. То је нешто чему се природна научна савест као и начело слободе у научним и јавним пословима по природи људскога достојанства мора противити – закључио је Ломпар.

ДВА ВЕКА ЧЕКАЊА

– На ову историју се чекало 200 година. Она се завршила почетком 19. века и током више од два века није дефинисана као целина. Када читате дубровачке писце увидите да они говоре исто као ми, само што су ијекавци. Довољно је да на сцени гледате „Дунда Мароја“, и схватите да су то актуелне теме. Дубровачка књижевност је преживела као и свака књижевност, оним што је у њој свевремено, што се издигне изнад тренутка. Она је занимљива и својом унутрашњошћу, јер је сачувала један свет и показала како се развијао, узносио и како је најзад одумирао и пропадао – рекла је за „Новости“ Злата Бојовић о књизи у којој описује период од 15. до 18. века.

Б. Ђорђевић

(Вечерње новости, 20. 2. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3wR



Categories: Преносимо

13 replies

  1. Прибојавам се да ни публицитет ове врсте, односно политички значај једне неполитичке књиге, неће мотивисати превише читалаца да посвете време овој изванредној књизи (коју сам имао прилике да читам и у ранијем издању). Ипак се надам да ће бити и оних којима ће ново издање књиге Злате Бојовић послужити да употпуне своја знања о овом делу наше културне прошлости.

  2. Некад сам давно чуо или прочитао стихове:“ А са Срђа вила кличе здраво српски Дубровниче !“ Не знам како и зашто то запамтих…Има једна, рекао бих, мање позната пословица која гласи: Имао сам и имаћу,то није имање…
    Или као у пјесми „Ћа је било тога више ни…“ Хрватска политика похрваћења (односно одвајања) дијела српског народа је скоро 100% успјела. А наша српска политика ? Једноставно је нисмо ни имали, а ако и јесмо била је траљава и неуспјешна. Вјероватно се у породичним предањима (ако и то) сачувао неки траг о поријеклу, али судећи по острашћености ex Срба сигурно је и тога веома мало. Таква је ситуација и са муслиманима-Бошњацима.
    Ову смо битку изгубили, а све су прилике да се и у Војводини нешто слично спрема. Доста је било пораза- ако смо паметни, а ако нисмо -нема нам спаса…
    Одбрамбени механизам или одбојници како их неки аутори називају налажу да кажемо да ми нисмо криви да је крив неко други, међутим искрено кривица је ипак наша, односно наших политичких па и СПЦ лидера (нема српства без православља, како је било прије 150 година?), интелектуалне елите итд.

  3. Ја се више не бих замарао са хрватском клептоманијом.
    Морате их разумети: све српско наслеђе је и њихово и они га осећају у својој крви. Али признање да је заједничко увек их враћа на истину о конвертитству и геноциду, која је њима из одређених разлога неподношљива.

    Чак ни у варијанти да је дубровачка култура заједничка српско-хрватска – она је заједничка за Србе и Србе-католике, потоње Хрвате, а не нипошто за чакавце.

  4. Из поштовања према Милошевом дивно васпитаном коментару, суздржах јуче свој јужњачки темперамент и староцрногорску амбиваленцију према Дубровнику, коју је Његош најбоље изразио стиховима:“Дубровниче прелијепи граде, Дубровниче свачиј подложниче.“ Можда је Стрико, Свети Петар, био мудрији када је планирао Дубровник за пријестоницу славено-сербског царства. Тема мора да се захвати, што више научно, а што мање емотивно. Нијесам кадар за тај задатак, али мислим да га је београдска рагузголошка школа обављала скрупулозно и темељно. Бојим се да смо изложбом „Култура Срба у Дубровнику, 1790-2010“ одржаном у Архиву Србије са суорганизатором владиком херцеговачким и уз присуство патријарха и хрватског амбасадора, направили крупну историјску погрешку сводећи Србе у Дубровнику само на православну општину. Очекивао сам да проф. Ломпар и о томе нешто каже.
    Католичка компонента у нашој културној историји, на разне начине, много је значајнија него што смо спремни то сами да прихватимо. Један католик, свештеник, Матија Бан, идејни је покретач изградње Хрма Светог Саве и Друштва Светог Саве. Али ово питање доводи до даљих бројних питања о полицентричности српске културе. Крајњи је час да се она отворе.

  5. Baš zanimljivo.
    Po onoj tabeli ispada da u Dubrovniku uopće nije bilo Hrvata. Nijednog.
    Da, baš zanimljivo
    🙂

  6. @Читалац
    Поново нека српска(а чија би друго) ујдурма. И у Аустро-Угарској су били утјецајни… Од њих се свашта може очекивати. Какви су-још ће рећи да је и Тесла био Србин-православац… Е мој читалац, многе ствари нису баш онакве како су вас (нас) учили да не кажем дриловали…Али ето има докумената, па ће неко паметнији и бољи од нас (што му неће бити тешко) једног дана у будућности утврдити зашто крајем 19. вијека у Дубровнику није било никога ко се декларисао да говори хрватским језиком, као што почетком 21. стољећа није било оних који говоре српски…

  7. Брозови просветари су имали довољно времена да милионима готово потпуно исперу мозак, нарочито новим генерацијама што је дефинитивно био циљ… По старом рецепту.
    Узалуд. Време је увек показало да је истина само једна !

  8. @ Penzioner
    U multietničkoj staroj Austriji je bio smrtni grijeh nacionalno razmišljati. Zato nijednom narodu nije bila dozvoljena homogenizacija, pa tako ni Hrvatskom. Po staroj metodi zavadi pa vladaj su carske vlasti tako i držale podjarmljene narode. Srbi nisu Austriji bili pretnja u tolikoj mjeri kao Hrvati, Česi, Slovaci… jer su imali svoju državu, zato im je bilo u interesu da se prikaže da ih je što manje. Na što kaže i ova tabela.
    Naime carski, državni dokumenti nisu pisani „free style“-om odn. srpski ili hrvatski nego njemačkim. Zato je pitanje tko je sastavio tu tabelu.
    Kao drugo, u starim austrijskim dokumentima (na njemačkom!) iz XVII, XVIII stoljeća govore o mnogočemu pa i o hrvatskoj krajini. Nigdje se ne spominju Srbi nego Vlasi (Valachorum).
    Što ćete sada reći?

  9. Vlasi, Morlaci, Iliri, Rasi, Serbi, Crovati, Tribali, Dardani, Japodi . . . sve smo to mi – Juzni Sloveni – isti narod, isti jezik, samo su nas raznorazni delili da bi nas lakse drzali

    Razumem Turke, Mlecane, Austrijance. Ali sam kivan na KPJ.

  10. Нећу вам ништа рећи, јер су то Срби јер се ради о Крајини. И дан данас се у БиХ Срби, углавном пежоративно, од стране осталих називају Власи. Мени лично не смета превише, иако никада нисам употребио израз балије или шокци за припаднике осталих конститутивних народа у БиХ…
    А то да су Хрвати и остали били већи проблем од Срба у А-У искрено први пут чујем и не вјерујем, јер то једноставно није тачно, што је показала и историја до 1918.г., а богами и касније.

  11. У овом дијелу полемике подржавам @ Деда Ђоле став. Уосталом, то показују и сва најновија генетска истраживања. Само, данас мало ко, осим Игора Мандића, то смије да изнесе у јавности.

  12. @ Александар Живковић
    Malo sa zakašnjenjem jer na ovome portalu dnevno pristižu nove teme 🙂
    Ne znam jeste li čitali o o genetskim istraživanjima. Evo nešto ispod.
    Pa, možemo vjerovati, možemo ne. Znanost nastopa sa dokazima, makar bi trebala, a ovo nije stvar religije nego klasične znanosti. Već sam mnogo puta čitao da je upitna teza da smo Slavenia sa ovih krajeva došli iz Ukrajine. To su nam navodno „ufurali“ Germani koji su bili brojniji i bili smo slabiji od njih (mi ovdje) i eto kao oni su bili prije nas u Europi a mi smo „došlje“. Ne znam što da kažem. Moguće je.
    Meni osobno to nije važno ali mi smeta kada se tamo neko slavensko poreklo smatra „neuglednim“ pa se grozničavo stvaraju nove teorije. Ovo ovjde u članku temelji na – nauci. Bar bi trebalo.

Оставите коментар