Слободан Деспот: Сви живимо под окриљем западне цивилизације

Слободан Деспот, публициста и књижевник, први човек швајцарске издавачке куће „Ксенија“ и један од најзначајнијих српских интелектуалаца у расејању, говори за Геополитику

slobodan-despot

Свет је у последње три деценије прошао кроз крупне промене. Запад (САД и ЕУ), који је био иницијатор економских и социјалних промена и политичких преврата, и сâм се у исто време мењао. Ви живите и радите, ако тако можемо да кажемо, на тлу западне цивилизације и сведок сте тих друштвених преображаја. Како би се укратко данас могао описати Запад, неке његова суштинска одређења која га спајају или одвајају од остатка света?

– Ми сви данас живимо под окриљем западне цивилизације, пошто других више нема. Путнички авиони и хотели које је Запад изумео прекривају целу планету. Сателитску телевизију и интернет користе сви, па и они који су спремни да себе дигну у ваздух из мржње према Западу. Прогласи против Америке се куцају на америчким компјутерским системима, попут овога што ми сад пишемо.

Запад није ништа друго до крајњи домет римске цивилизације која је од 15. века кренула у колонизацију планете захваљујући свом техничком напретку, одважности и суштинском безбожништву ‒ пошто им је био довољан Христов викар на земљи, папа, који је и хрисовуљама утврдио „право“ католичанства да завлада васељеном и, поготово, да од ње направи своје домаћинство (management).

Прелазак језгра те цивилизације на обале Атлантског океана јесте последица преврата унутар те исте цивилизације, пре свега протестантског раскола, који је практичном безбожништву Латина и старих Грка додао и теоретску потпору.

Запад се стога може најкраће окарактерисати као цивилизација човека-самотњака, која ће то острањење од Бога (који му је излишан) и природе (коју само стреми да укроти) постепено претворити у острањење човека од себе самог. По мом уверењу, наиме, основна црта савременог западног човека (ту подразумевам и наша поднебља) састоји се у његовом странствовању: странствовању од непатворених перцепција у корист идеолошких појмова, странствовању од десног мозга у корист левог, странствовању од природе унутар вештачки изграђене љуске, странствовању од садашњег тренутка у корист сталног пројектовања у будућност коју homo faber сам себи изграђује у име бесконачног напретка. Запад и његов економски модел, капитализам, не знају за садашњост ни за постојаност.

Својевремено сте написали: „Ако неко на историјском бојишту и победи Запад – то ће само значити да се Запад преселио у њега. Јер за власт над милионским масама без Бога и нема другог обрасца сем западног. /…/ Запад – то смо сви ми. /…/ Запад је и у Ирану, где се под дебелим велом носе мини-сукње. Запад је свуда /…/ Запад више нема географије. Запад је антрополошко обележје нове људске врсте која више не може да живи без индустријско-енергетских помагала, као што рибе не могу да дишу ван воде. У Запад се данас уливају горњи слојеви свих ᾽варварских᾽ народа све док се, захваљујући олакшаним комуникацијама, тај горњи слој не стабилизује и поравна широм планете. Уколико каква озбиљна непогода тај процес не заустави у току“. У току овог интервјуа желимо читаоце да подсетимо на нека Ваша важна промишљања о Западу, а да Вас истовремено питамо да ли је ово огромно и убрзано протицање времена можда нешто у нечему допунило, изменило, кориговало Ваше речи.

– Главни светски феномен последњих година јесте неочекивано буђење Русије од 2000. наовамо. Око ње се кристализује сав конкретни отпор атлантском преимућству на енергетском, монетарном, геостратешком и дипломатском плану. Из тога се помало брзоплето изводи закључак да је „Запад“ пред крахом и да наступа мултиполарни свет. Међутим, кад се боље размисли, и та мултиполарност је део западног уређења планете. Нико не верује да ће се у крајњем исходу овог процеса сваки протагониста вратити неком само себи својственом начину живота, одевања, мишљења и пословања.

Француски мистички социјалиста и езотеричар Ремон Абелио био је, уз Александра Зиновјева и Керола Квиглија, међу ретким писцима и филозофима који су се истински замислили над тим шта представља Запад. Он нас подсећа да не бркамо географске појмове са структурама. „Европа“, вели Абелио, „делује непомично у простору, тј. у географији, док је Запад покретан те сели свој земаљски епицентар сходно кретањима цивилизованих авангарди. Европа је привремена, Запад је вечан. Једног дана ће Европа бити избрисана са мапа, док ће Запад још увек трајати. Запад је свуда тамо где свест постаје пунолетна“. Запад је универзум пунолетног, тј. престарелог човечанства.

Могуће је и да ти нови савези доведу до пропасти долара и краха америчке силе. Не знам, међутим, да ли ће то означити и помак на цивилизацијском плану, или само још једну селидбу епицентра Запада ка другим меридијанима. За мене, једина алтернатива Западу као цивилизацији јесте унутрашње преображење човека, а никакво политичко решење. Укинути Запад као начело организације човечанства је равно одустајању од електричне струје.

Могу ли се (професор Мило Ломпар мисли да могу) раздвојити западне вредности од западних интереса?

– Основне западне вредности нису различите од источних. Додуше, свеукупно цивилизовано човечанство дели отприлике исти скуп вредности. Нема тог места на земљи где се велича прељуба, вређање родитеља, лаж, крађа и убиство. Једна од карактеристичних црта западног обрасца јесте тенденција ка динамичном прилагођавању вредности тренутним интересима. Међутим, током сопственог одрастања и васпитања у западној Европи, лично сам могао да се уверим колико је неговање одређеног скупа истинских вредности давало предности том делу света. Лична самосталност и одговорност, честитост, марљивост, правичност, поштовање старијих и власти биле су врлине у којима смо подучавани од малих ногу у доба када се у социјализму одвијао супротни експеримент. Ја сам, рецимо, зарађивао за своја путовања и студије иако сам живео у благостању, док су моји вршњаци овде попут врапчића само разјапљивали уста да их нахране изнемогли и сиромашни родитељи. Истини за вољу, западни човек никад није сматрао обавезним да према спољном свету испољава те исте врлине. За ниже расе и колоније били су добри и „кенгурски судови“ и шарене лаже. (Ко се није заценио од беса пред цинизмом енглеског гувернера у „Сандокану“?)

Географски Запад је донедавно био једино место на Земљи где су се стварно поштовала права и слободе појединца, где се приватно предузетништво награђивало а приватна својина штитила. Али то се све подоста изменило од пропасти СССР-а и првих НАТО-ратова. Данас смо сведоци убрзане бирократизације, усвајања апсурдних „безбедносних“ уредби и закона који постепено укидају појединачне слободе, умножавања политички коректних табуа, те невиђених ингеренција државних органа у приватни живот грађана. Додајте томе буквално киднаповање новчане масе од стране финансијског система тесно испреплетеног са политичком влашћу у Америци и свеопшту економску кризу и – добијате малтене слику реалног социјализма из седамдесетих година!

Сада увиђамо да је Берлински зид био двосмеран филтер. Његов пад није само омогућио духу слободе и хедонизма да покуља ка Истоку, већ је изгледа допустио и аветима суморног тоталитаризма да преплаве Запад. Неко ће рећи: повратак пошиљаоцу…

Почетком деведесетих се објавили текст „СИДА као физиолошки либерализам“. Прошло је више од две деценије од тог текста, у коме сте уочили духовну законитост епохе. Има ли лека за ову и друге болести савремене цивилизације, за коју сте рекли да од ње Запад прави религију смрти и труљења? Гогеновско питање – ко смо и куда идемо ‒ актуелније је него икад.

– О религији смрти не морамо много да расправљамо. Довољно је да упалите телевизор или да погледате какве се „вредности“ предају деци у оквиру, на пример, сексуалног васпитања по школама. Но човек у петој деценији живота помало иронично гледа на сопствене списе од пре четврт века. У међувремену сам нагомилао и животна искуства и лектире које ме нагињу ка већем опрезу и нијансама у изражавању, а и ка трагању за дубљим и трајнијим одредницама свега што нам се привиђа у овом времену чуда. На пример, захваљујући књижици Си Ес Луиса о „Укидању човека“ схватио сам да језгро трагедије савременог човечанства лежи у настојању да сама управља свим параметрима свог постојања на земљи, до самог генетског кода. Технологија не ослобађа човечанство, већ власт природе или Бога претвара у страшну тиранију елите која „зна“ над пасивном марвом. Све монструозности происходе из те рационалистичке похлепе за апсолутном контролом свега.

Дуго сте у издаваштву, најпре као уредник угледне издавачке куће „Наш дом“ из Лозане, коју је водио Владимир Димитријевић, а сада и као вођа сопствене куће „Ксенија“. Можете ли нам укратко дати скицу културног стања у Француској и Западној Европи? Шта се највише чита, које тенденције преовлађују у књижевности и уопште у уметности, и може ли култура, посебно у Француској, где је она заузимала посебно место у друштву, бити један простор стваралаштва, слободе и, коначно, отпора? Може ли култура испунити тај вакуум који је на Западу настао поразом вере и духовности?

– Француска поседује задивљујућу мрежу књижара. Моја скромна издавачка кућа тамо може да рачуна на око 400 продајних пунктова. Међутим, свој главни обрт књижари остварују све ужим избором бестселера, углавном англосаксонског порекла и углавном фантастично-еротско-крими тематике. Ту је и двадесетак француских звезда које имају приступа и мас-медијима, што им обезбеђује високе тираже. Остало, мислим на авангардну литературу али и на класике, све се мање продаје. Међу књижарима и читаоцима све је мање људи којима је књига ‒ универзум, храна и постојбина, а не само разонода или сазнање.

Многи жале што интелектуалци у Француској више не уживају онај епископски положај који су имали до седамдесетих година. Да ли је то само зло? Ти мачори су улазили у опозицију само са добром залеђином, када је иза њих стајала сила већа од Француске ‒ Москва, Берлин или Вашингтон. Та узурпирана улога је била само једно од оличења дубоког раскола између француског становништва и његове умне елите. Но ово су друштвено-политички феномени. Ако ћемо о суштини ствари, Француска је сачувала своју књижевну традицију, упркос свим министарствима за културу, културним цензорима, наградама и шоу-бизнису. Још се цени и слави добар стил, бритки израз, танана психологија. Међутим, ради деморалисања овог народа, његовог историјског пораза и политичких табуа који тамо владају, писци тек ретко досежу до снажних ликова и битне тематике. Овогодишњи нобеловац Патрик Модијано је савршено оличење врлина и ограничења данашње француске књижевности, суптилног израза но кратког даха. Такви писци немају озбиљнију улогу у националној самоспознаји, нити претендују на њу. Мени су данашњи англосаксонски писци много занимљивији, јер се изравно и без идеолошких табуа хватају у коштац са својим временом, све уз јаке фабуле и сваком пријемчив стил. Писци као Џон ле Каре, Р. Џ. Елори или Филип Рот су истовремено бестселери, полемичари и луцидни сведоци.

Протеклих деценија били смо сведоци свемоћи медија, пред чијим налетом су Срби, у ратовима деведесетих година, жаргонски речено, просто били почишћени. Да ли су интернет и друштвене мреже почеле да подривају монопол мејнстрим медија, и можете ли нам илустровати то неким примером?

– Наравно да јесу. У време југословенског распада, издања „L’Age d’Homme“ на којима сам радио била су једина алтернатива масовној медијској индоктринацији на француском подручју. Данас информације циркулишу много брже и слободније – стога су и званичне лажи краткотрајније. Међутим, то врло мало утиче на односе снага. Нема већег слепца од оног који неће да види. Проблем медијског условљавања није питање знања, већ је питање воље. Само свесни и слободни грађани могу да устану против званичних лажи, а васпитно-медијски систем управо производи расејану руљу.

Поводом кризе у Украјини, русофобија, које никад није била нестала, добила је нови замах. Ви сте објавили један есеј о Русији, који је доживео велики успех на друштвеним мрежама. Шта је суштина неспоразума између Запада и Русије и како објаснити дуг живот русофобије?

– У том есеју, под насловом „Синдром Толстојевски“, просто сам указивао на хотимично незнање које влада на Западу у вези са Русијом, и питао: како можете нацију која је изнедрила Чајковског и Толстоја, пописала природне елементе, победила нацизам, послала човека у свемир, итд. сводити на варварску гомилу коју треба преваспитавати након што се уклони њен крволочни диктатор? Ово није карикатура, већ верни резиме онога што се званично говори и пише на Западу.

Феномен русофобије заслужује читаве студије, а не неколико површних опаски. Игор Шафаревич јој је посветио темељан, но помало ограничен оглед. Мислим да још није довољно проучен њен првобитни узрок: верско ривалство Рима и „трећег Рима“ – Москве, која се поставила као наследник Византије и носилац изворних тековина хришћанства.

Да ли је уопште могућ споразум Русије, односно православне и западне цивилизације, и шта би се тиме добило? У којим политичким и идејним круговима у Западној Европи и Америци треба тражити поборнике споразума Запада са Русијом?

– По питању Русије данас на атлантском Западу влада истинито мрачњаштво и мржња којој нема лека – сем у уништењу ове или оне стране. С Русијом уљудно разговарају само кад је на коленима. Зато сам велики песимиста у вези са исходом садашње кризе. Попут крунице на ронилачком сату, точак атлантско-руских односа ротира само у једном смеру. Не у добром. Упркос томе, приметио сам да русофобија постоји првенствено као званични аксиом, а врло ретко и као спонтано расположење становништва (сем, наравно, у земљама које имају историјске размирице са Русијом, попут Пољске или Литваније). Скоро све опозиционе странке и покрети на Западу, и на левици и на десници, заступају помирење са Русијом, а међу европском омладином националне или европатриотске оријентације усвајање руских симбола постаје израз отпора свеукупном систему. Давањем уточишта Едварду Сноудену Русија је постала својеврсни Пијемонт слободарства и истинољубља. Незамислив парадокс и историјска иронија! Ни најоткаченији визионари не би се усудили да пророкују тако нешто пре свега петнаестак година…

Приликом недавно посете Србији, премијер Француске Манул Валс говорио је о француско-српском пријатељству. Чули смо речи које нисмо научили да слушамо од званичника Француске. Да ли се ипак нешто мења у политици Француске према Србији (да ли је само посреди страх од утицаја Немачке Балкану), или се нешто ипак мења у француском јавном мњењу? Колико је промени те климе, у извесној мери, допринело и издање књиге у Француској угледног пуковника Жака Огара „Европа је скончала у Приштини“, чији сте Ви издавач на српском језику?

– Валсово обраћање није медијатизовано у Француској. Мислим да се пре свега ради о потрази за новим савезништвима и партнерима на привредном плану, а да му је неки саветник напоменуо да су Срби осетљиви на традиције. Србија је занимљива и као извозно тржиште, и као привреда пред обнављањем, и као јефтина радна снага ближа од Кине и Бангладеша.

Књига пуковника Огара о Косову је доживела три издања у Француској и пожњела врло лепе критике. Мислим да је то израз непобитне промене расположења код Француза, које иде у корак са разочарењем у ЕУ и Атлантски савез, у које је ова земља много уложила а да ништа није добила. Французи се осећају превареним и осиромашеним. Они већ и несвесно размишљају о својој пост-ЕУ и пост-НАТО судбини.

У издању „Геопоетике“ недавно се појавио превод Вашег романа под насловом „Мед“, који је издао најугледнији француски издавач „Галимар“. Шта је Вас мотивисало да се изразите језиком прозе, кроз причу чији оквир чини један истинити догађај, почетком деведесетих, између Београда и Крајине?

– Оног кобног августа 1995. када је из географије и историје избрисана постојбина мојих Деспота, ја сам се запитао: шта да учиним за њих? Како да равнодушном свету предочим ту трагедију на коју нико малтене није ни обратио пажњу, коју је чак и Србија игнорисала? С том муком сам живео годинама. Онда ми је једна изузетна особа испричала ту причу о крајишком пчелару кога су сви заборавили негде у камењарима, и кога је одрођени син, Београђанин, кренуо да тражи по опустошеној Лици. Одмах сам уочио моћ те параболе која сажима наше савремене судбине. Но дуго нисам знао шта ћу с њом.

А онда сам, негде 2008, набасао на конкурс: један швајцарски кантон је нудио стипендију за писање на основу синопсиса. Послао сам кандидатуру са скелетом приповетке. И на моје безмерно чуђење ‒ усвојена је! Ту одлуку сам сазнао на полетању за Индију, у једном преломном тренутку свог живота. Да Швајцарци подржавају причу о паду Крајине из пера озлоглашеног Србина, то је велики знак. Знао сам да не смем да оманем. Књигу сам писао врло споро. Но трудио сам се да дочарам праву параболу, да досегнем до оног најљудскијег језгра трагедије како би ме свако схватио, и онај који за Крајину никад није чуо. Стога сам у дугим периодима одустајао од писања, чим се јављала потреба да се обрачунавам и да нешто доказујем.

Дугогодишње искуство у публицистичком и издавачком раду ме је уверило да есеји и дебате, скупови и прогласи ничему не користе, сем да утеше и осоколе ваше истомишљенике. Мало ко, сем из професионалних разлога, чита огледе или штампу идејног противника. Литература, пак, говори свељудским језиком. Идејне и културне међе падају пред истинитом причом. А аутор, када пише стварно књижевно дело, више није ни Србин ни Енглез, нити мушко или женско ‒ он је сваки лик свог романа.

И какав је био одјек Вашег романа у Француској? Да ли је публика примила Вашу причу онако како сте замислили?

– Немам речи! Настанак „Меда“ је, већ видите, производ чудесних околности. Рукопис сам послао неколицини издавача. Код „Галимара“ нисам никога познавао, нити се много надао. То је буквално храм француске књижевности, политички веома опрезан. А они су га врло брзо прихватили, и то са изврсним рецензијама! „Мед“ је писан лаког духа, с великим спокојем и неком чудном, непристрасном ведрином. То су сви осетили.

Роман је пожњео изврсне критике, на десетине чланака. „Фигаро“ га је поредио са Хомером, један искусни критичар спомиње Хемингвеја. „Мед“ је селектован за низ књижевних награда, од којих је до сада однео две. Ова последња ми је изузетно важна: Награда читалаца на Фестивалу европских књижевности у Коњаку. Гласао је жири од 800 читаоца из 63 библиотеке. Ове године је тема фестивала био Балкан, те сам се нашао у избору репрезентативних романа из бивше Југославије, и то у клими велике „политичке коректности“. Чуо сам да је један од аутора чак одбио да дође због мог присуства! Све те интриге и гласине нису спречиле читаоце да награде „Мед“ уз овације… Знак да ова књига стварно допире до људских срца. Верујем да је уз Кустуричине филмове једна од ретких порука о српској трагедији које је западна публика схватила и усвојила.

Како, из Ваше перспективе, из искуства живота на Западу и богатог теоријско-идејног сазнања, изгледа данашња Србија?

– Као и увек. Србија је велика тајна, „не зна грм шта суседни грм сања“… Тајна са страшним разочарењима и чудесним преокретима, с барабама и предивним људима. Србија је ‒ човек а не машина. Зато не могу без ње.

Србија, упркос дугогодишњој кризи и исцрпљености, мора да тражи решење. Не треба се плашити претенциозности, сви озбиљни и добронамерни предлози, људи који су својим радом и делима потврдили оданост нацији у најтежим временима, треба да буду озбиљно и правилно схваћени. Шта Ви препоручујете и саветујете нацији?

– У „Меду“ наводим једну вртоглаву мисао француског духовника и истраживача, оца Де Фукоа, која ме сваки дан води: „Више добра чинимо оним што јесмо него оним што чинимо“. Наш идентитет је оно што јесмо. А оно што јесмо се тешко исказује. Ако сам нешто из живота научио, то је да не баратам фразама и концептима, већ осећањима и сликама. И да се не обраћам скупинама већ људима. Зато нацији немам ништа да саветујем, јер не знам ко је она. Знам ко су људи, а за њих немам препоруке ‒ доста су их се наслушали. Сем да поновим ону поруку патријарха Павла: будите оно што јесте. Будите људи. Све остало ће тада доћи на своје.

Разговор водили:Слободан Ерић и Владимир Димитријевић

Упознајте издавачку кућу „Ксенија“

Издавачка кућа „Xenia“: http://www.editions-xenia.com/ Лични сајт: http://www.despot.ch Блог: blog.despot.ch

(Геополитика)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3rb



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Књига „Мед“ је допрла и до мог срца!
    Хвала Слободану 🙂

  2. U ovom clanku autor (vel poznavalac Zapada) savrseno opisuje premoc zapadne civilizacije i njen sve veci uspon.

    Srbi su imali nesrecu da ih je pre 25 godina vodio covek koji to nije razumevao i koji je Srbe posvadjao sa svim susedima i sukobio sa celim zapadnim svetom.

    Sve je ociglednije da i ljudi koji danas vode Srbiju, nit znaju nit umeju da je vode (kao sto je istaknuto u Svetosavskoj poslanici SPC).

    Nadam se da se Srbi nece uplasiti, zatvarati i povlaciti u svoju ljusturu (kao sto to preporucuje organizacija „Srbi na okup !“) ili prekidati dijalog sa katolicima (kao sto su Svetogorci trazili od patrijarha Vartolomeja).

    Ako hocemo da nas drugi poznaju i cene, moramo ici ka njima, kucati na njihova vrata, govoriti njihovim jezikom, imati dobre ambasadore . . . i naravno, koristiti najmodernije instrumente i metode zapadne civilizacije.

Оставите коментар