Шта је Комнен Бећировић, пре двадесет година, писао о злим намерама и завери Запада против Русије

ДЕМОКРАТИЈА КАО ПРОКЛЕТСТВО

Комнен Бећировић,
почетком 1990-их

Посланица упућена након сламања побуне дела депутата нападом војске, по наређењу Бориса Јељцина, на Парламенат Русије, 4. октобра 1993.

УЗАЈАМНО САОСЕЋАЊЕ СА БРАЋОМ У НЕВОЉИ – ЦРНОГОРЦИ КАО ВЕЛИКОСРБИ И ВЕЛИКОРУСИ

Браћо,

Пратио сам, као већина мојих сународника, прво са стрепњом и надом, затим са тугом и болом у души бурне догађаје који су се, крајем септембра и почетком октобра, одиграли у Москви, и који су тако снажно потресли Русију и свет. 

Како се, после једне такве олује, не огласити, како вам у невољи, ма колико биле скромне наше снаге, не помоћи? Утолико пре што сте ви у Парламенту и међу интелигенцијом Русије, били једини који сте нам, док је опште зло беснело на нас, у помоћ притекли, у нашу одбрану глас дигли, окрећући нам се у тренутку кад су се од нас, као од кужних, сви одвраћали, долазећи нам, а неки са мачем у руци, кад су сви од нас бежали.

Могуће је да ћу, пишући вам, у велику немилост пасти, али ионако представник званичне Русије у Савету безбедности за који индијски политиколог Раџу Томас вели да је постао Политбиро Америке, редовно против нас гласа, о вапаје се српског народа оглушује, а вољу и жеље његових душмана услишује!

И док се тако Србији, која је већ хиљаду година верна сестра Русије у Господу, стежу ланци, дотле се излази у сусрет једној Хрватској која се отворено хвали, додуше и нема чиме другим, како су њене храбре усташе узеле учешћа у пустошењима Хитлерове солдатеске у Другом светском рату по Русији!

Ви сте, браћо, док се одвијало такво ругло на Ист Риверу, вашим заузимањем за српски народ, вашим позивима да му се скину зликовачке наметнуте му санкције, као и вашим истинитим приказивањем југословенских збивања, спасавали савест и част Русије и човечанства на Москови. А нама сте помогли да не очајамо и не изгубимо веру у себе и у Русију!

Стога настављамо нас дијалог преко понора који се указао, преко гробова који су се отворили, кроз тамничке зидове којима сте од света одвојени, кроз галаму која се на вас до неба дигла. Уосталом, немогуће је Србима, поготово онима из Црне Горе која је захваљујући Русији вековима била огњиште слободе поробљених православних хришћана на Балкану, не бавити се и не саосећати дубоко са оним што се дешава у Русији. Као што су највећи Великосрби, Црногорци су бесумње највећи Великоруси на свету. Чак и у њеним заблудама, они су Русији  верни остајали и зато страдали. А кад се Русија на њих љутила, они су то узимали као кад мајка кара своју децу.   К томе велики део мог братства Требјешана одселио се, пре скоро два столећа у Русију, настанивши се у Херсонској области где су, као одважни ратници и браниоци Православља, добили имања и племство од императора Александра I. Други су, међу којима моји преци, наставили да у својим  горама сањају о Русији.

РАСТАВЉЕНУ РУСИЈУ САСТАВИТИ, ОСЛАБЉЕНУ РУСИЈУ ОСНАЖИТИ, ГЛАДНУ РУСИЈУ НАХРАНИТИ, ПОНИЖЕНУ РУСИЈУ УСПРАВИТИ…

Но, остављајући то за други пут, вратимо се сада нашој и вашој муци. Вашим задивљујућим отпором безакоњу, покушали сте да Русију отргнете од хаоса, беде и понижења у које су је увалили њени управљачи! Хтели сте да растављену Русију саставите, да ослабљену Русију оснажите, да гладну Русију нахраните, да Русију бачену на колена, дигнете на ноге, да Русији наду, достојанство, моћ и славу повратите!

Такав исполински подухват не иде без жртава па се, на несрећу, крв пролила и бројне жртве пале по улицама Москве. Ватром из тенковских топова, запаљена је зграда Парламента Русије да би потом уследила хапшења, забрана разних странака и њихових гласила, као и друге врсте насиља. Забрањен је Фронт Националног Спаса у тренутку кад је најпотребнији и кад га је требало развити проширити! Забрањена је Правда кад је, најзад, постала гласило правде ! Забрањена је Совјетскаја Росија кад је од ње остало совјетско само име ! Забрањен је Дан тек пошто се, после дуге ноћи, дигао над Русијом! Коначно месец октобар остаје кобан по Русију ! Ипак се надати да топовски пуцњи испаљени 4 октобра 1993 на Парламенат Русије, неће запечатити њену судбину.

Надати се да неће запечатити њену судбину попут оних  хитаца испаљених пре седамдесет шест година, у ноћи између 25 и 26 октобра 1917, са крстарице Аурора на Зимски дворац. И да демократска диктатура Јељцина неће потрајати колико пролетерска диктатура Лењина и његових настављача.

Русија је одвећ дуго била светска жртва комунизма да би, тек што се од њега ослободила, постала светском жртвом демократије. Плодови демократије у Русији и у другим источно-европским земљама су тако горки да огромна већина људи тамо, претворена, увођењем слободног тржишта, у гладни понижени пролетаријат, већ жали за комунизмом који је, ма колико мрзак био, обезбеђивао свима минимум пристојног и нормалног живота.

ВАРВАРСКО НАЛИЧЈЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ, А ТИРАНСКО ДЕМОКРАТИЈЕ

Јесмо ли на прагу нове револуције на европском континенту, која овога пута не би била дело шачице реформатора?..

Оних реформатора острвљених на усрећивању човечанства, већ експлозија стварне беде читавих народа, сирочади комунизма, којим треба додати све веће масе оних што их на Западу технологија и жеђ за профитом претварају у сиромахе ?

Демократија задаје бригу чак и на Западу где почива на чрврстим историјским, економским и правним основама, а некмоли на Истоку где тих основа нема. На Истоку демократија је Пандорина кутија из које излазе беда, хаос, дивље богаћење, блуд, злочин, грађански рат, зла која увелико харају бившим социјалистичким земљама, посебно оним које су биле у саставу Југославије и Совјетског Савеза. Уместо у очекивану благодет, демократија се у тим земљама прометнула у право проклетство. Да, несрећних ли народа, пошто су тако дуго провели чекајући рај комунизма, сада морају да искусе пакао демократије !

Ствар са демократијом се код нас и код вас утолико више погоршала што је Запад дошао у искушење да се послужи демократијом и људским правима као средством притиска, уцене, претње и раздора ради остварења својих политичких, економских и других циљева у земљама које је комунизам оставио у стању опште слабости.

Тако је, вољом Немачке и Ватикана који су одувек имали своје претензије на Југославију, ова држава од стране Запада разбијена, њени народи гурнути у понор грађанског рата, на њеним рушевинама никла прва неофашистичка, као и прва исламистичка држава, Туђманова Хрватска и Изетбеговићева Босна.

Ове две чудовишне антисрпске творевине су одмах примљене у Уједињене нацијепред чијим је вратима Кина, једна од највећих и најстаријих држава света, чекала четврт века. У исти мах су Срби, који су устали на то зло и који су у два светска рата положили милионе живота у темеље светске организације, из ове истерани, за агресоре проглашени, у међународни гето стављени, на срамни стуб приковани, до уништења доведени !

А да би се за то уништење имало разрешење, скоро сва елита Запада са благословом и активним учешћем папе Војтиле, укључила се у сатанизацију Срба, беспримерну у историју света ! Као да се једва чекало на жртву! Чак је и бивши сапатник Срба из нацистичких логора, јеврејско-амерички писац и носилац Нобелове награде за мир, Ели Визел, стао да позива Клинтона на рат против Срба! Наједном се отворио понор, откривши варварско наличје цивилизације, а тиранско демократије!

ДА БИ  ДОВЕО ДО ПРОПАСТИ СРБЕ И РУСЕ, ЗАПАД ОВЕКОВЕЧУЈЕ КОМУНИСТИЧКЕ ЦРНЕ ТЕКОВИНЕ!

Као што је, у име демократије, разбијена Југославије, тако је из сличних побуда, растурена највећа држава која је икад на земљи  постојала, Совјетски Савез, како су бољшевици назвали руско царство, докопавши га се и поделивши га на републике, али ипак у оквиру једне државне целине. Међутим, након распада те државе, пожурило се са признавањем совјетских република као независних држава, ради слабљења Русије, као што се похитало са признавањем Брозових сатрапија, направљених по бољшевичком моделу, ради слабљења Србије!

У ствари, Запад се толико труди да озакони Титове безаконе границе унутар Југославије како би се што јаче притврдиле сличне Лењинове и Стаљинове границе унутар Русије. Дошло се дотле да се данас Русији оспорава право на њену колевку Украјину, као што се одриче Србији право на Косово, њено Кијево! Још се Србији, да би се овековечили остаци албанске окупације Косова под Турцима, италијанско-немачким фашистима и титоистима, прети ратом ако «анексира» Косово, иако је он већ хиљаду година део Србије, као што о томе, између осталог, сведоче бројне српске цркве и манастири на косовској земљи!

Кад су у питању Срби и Руси, бесмислу заиста нема краја!  Док се, на пример, радило пуном паром на уједињењу Западне Европе и потписивању Мастрихтског уговора, жестоко се приступило разједињењу Југославије, да би исти процес био поздрављен и потпомогнут у Совјетском Савезу! Као да у тренутку кад вековима супротстављене Немачка, Француска, Енглеска, Шпанија, треба да се удруже, Русија, Украјина и Белорусија, које су одувек биле заједно, треба да се раздруже! Наравно, све ради права народа на самоопределење и процвата демократије! Вековни српски непријатељи, Албанци, Мађари, Хрвати и босански муслимани постали су права мезимчад Запада, иако су у два светска рата сви они  били против Запада!

Урличе се на српски терор над Шиптарима на Косову, али се саучеснички ћути о терору над Русима у балтичким земљама, посебно у Летонији где је тај терор најјачи! По истој логици, десетак милиона Мексиканаца, Кубанаца и Порториканаца може да живи у окриљу Америке, али два-три милиона Летонаца и Естонаца не може да живи у окриљу Русије. Наравно зато да  Русија не би имала потребан излаз на Балтик, као што га, губитком Крима, нема ни на Црно Море, већ јој се оставља само Ледени океан.

Утисак је да се једва чека на распад саме Русије и њено свођење на Московско војводство, као што се хоће и на томе упорно ради, свођење Србије на Београдски пашалук! Такође је занимљиво да се руски и српски патриоти третирају углавном као националисти, кад нису традиционалисти, комунисти, фашисти, екстремисти и томе слично, како што сте управо ви, браћо, били називани у кампањи што је беснела на вас у западним медијима током московских догађаја, а на којој би позавидео и сам Гебелс.

Све у свему бојати се да, као што су некад Уљанови и Бронштајни, у име срећне будућности човечанства, приводили Русију на жртву туђем пророку Марксу – кога Русија не престаје да испашта, јер не послуша свога пророка Достојевског – тако и сада, у име демократије, Бурбулиси и Гајдари, Козиреви и Чубајси приводе Русију на жртву Великом Инквизитору који на тај тренутак чека већ хиљаду година. У једној руци, као остију, држи хамбургер којим треба да се нахране, а у другој мешину кока-коле којом треба да се напоје, уместо причешћа хлебом тела и вином крви Господње, деца Русије.

Искушење као оно за уморног у пустињи, који се, да би утолио жеђ и глад, баца на прву млаквину и цркотину, несвестан да у себи има довољно снаге да допре до  оазе где га чека неисцрпни извор живе воде, воћа и здраве хране, као што је тај извор, уз онај духовни, неисцрпан у дубинама Русије.

РУСИЈА  ПОД ЈЕЉЦИНОМ ПАДА У РУКЕ МАФИЈЕ И ТОНЕ У ЖИВИ ПЕСАК ДЕМОКРАТИЈЕ

Зато је данас  Русији, више од демократије,  више од свега, потребно послање, ново Јевађеље које би, црпећи на вечним руским и општечовечанским врелима, напојило и нахранило Русију на изласку из вишедеценијске пустиње марксизма. Надали смо се са многима од вас, браћо, да ће Учитељ из Вермонта похитати са тим послањем у помоћ страдалници Русији, али, на жалост, Учитељ је затрајао у Вермонту где своје «узлове» завезује, док се узао око врата Русије стеже, док од Русије, као у каквој космичкој катаклизми, светови отпадају, док Русија пада у руке мафије и тоне у живи песак демократије, док Русију облаци грабљивица покривају, док се на вратима Русије авети фашизма помаљају, док на Русију модерни Татари алакају и њена пространства меркају, док се Русији, да се наводно у њој комунизам дотуче, тешки ударци задају, као што се то некад чинило да се у њој царизам убије! Још нас је крајње збунило како је Сољженицин могао да у овом судбоносном тренутку по Русију, удружи свој велики глас, или је то тако испало, са гласом оних који, на најмањи трзај руског исполина да се усправи, урличу о империјалним амбицијама Русије, отворено играјући на антирсуку карту Украјине, док се сенка Нато-а надвија над Балканом, над Средњом и Источном Европом!Ипак, нема сумње да ће велики сведок великог страдања Русије и пророк њеног повратка самој себи, средити своје односе са Русијом, али засад је Вермонт одвећ далеко од Русије да би могао бити њена нова Јасна Пољана.

Није потребно бити геније па схватити да је светска похлепа, као гладна аждаја, зинула на Русију. И да хоће да  се за неколико година помоћу демократије, постигне оно што се вековима није могло постићи помоћу силних војски Тевтонских витезова и Османлија, Наполеона и Хитлера, па чак ни помоћу бољшевика: сломити Русију! Прилика је идеална, искушење велико! Зашто би се, иначе, непријатељи Русије толико бавили и бринули успостављањем демократије у Русији? Зашто се синови Русије, која је на себи понела највишу терет два тоталитарна зла нашег века, фашизма и комунизма, стављају на срамни стуб ових зала?!  Најзад, зашто се оно што представља безакоње, ругло и злочин на Западу, као владавина указима, претварање парламента једне државе у тамницу за посланике, затим у гробницу и буктињу, подржава, поздравља и слави од стране самог Запада, као подвиг, а Јељцин који то изводи и који је оседео у служби комунизму, као херој демократије у Русији?!

Господе, спаси Русију од такве демократије!

ЗАПАД ДУВА У МЕХОВЕ АПОКАЛИПСЕ!

Давши тоталну подршку Јељцину за сламање опозиције и успостављање самовлашћа у Русији, западни медији и политичари су допринели да се у тој земљи посеје семе раздора и грађанског рата који би, уколико би се, не дај Боже, распламсао, могао имати најстрашније последице по Русију и по човечанство. Јер крајње је безумље да се, у циљу њеног слабљења, поткопава Русија која представља један од стубова на којима почива свет: ако се тај стуб сруши, свет се руши. Треба само замислити шта би значио грађански рат у земљи на чијој се територији налазе десетине хиљада нуклеарних бомби, као и мноштво нуклеарних централа и хемијских фабрика које се све скупа са тешком муком одржавају, па схватити размере могућег ужаса. Бојати се да је Запад, мешајући се у московске догађаје, дувао у мехове апокалипсе.

Нимало на добро не слути аветињски призор џиновског белог здања Парламента Русије како гори у ноћи те рањена и делом поцрнела му фасада 5 октобра ујутро, као омотана огромним црним велом за који се надати да неће бити црни вео слободи Русије. Призор од кога су уздрхтали и сами руски непријатељи, саучесници у злочину, који су похитали да, као честитке, упуте његовим палитељима и покров Парламенту, како свет пред тим призором не би обузимао свети ужас. Али како сакрити црни непомични облак изнад Москве, који се већ настанио и лебди у меморији човечанства, као атомски облак изнад Хирошиме? А морам вам признати, браћо, да ми се, ваљда због представе о величанству Русије у мојој психи Црногорца, данима наметала слика белих врхова Хималаја, наједном опаљених неком небеском ватром.

За један такав грех треба пред Русијом на колена пасти и опроштај од ње тражити, уместо у насиљу истрајавати и новим злом већ почињено хранити, јер зло је хидра незасита. Русија је у међусобном раздору скоро цело столеће потрошила и одвећ својих сила у грађанском рату, у гулагу, у примени Марксовог учења сатрла, или су оне просто очајале, да би то могло и смело да се настави. Напротив, Русија треба да сабере све своје моћи које су, и поред свега, исполинске, да би, као у пресудним тренуцума своје историје, као на Чудском језеру, као на Куликову, на Москви 1812, или на Стаљинграду 1942, дигла саму себе из понора. Само, очувањем и мудрим вредновањем својих огромних људских и материјалних потенцијала, Русија може да буде творац своје обнове, свога препорода и процвата.

НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК КАО НОВО РОПСТВО

Довољно би било да се Русија огласи достојно саме себе и свога места у Васељени па да, као што на јек Исусових труба падоше зидине јерихонске, падну у ништа планови њених непријатеља; да у неповрат побегну јата грабљивица што разносе њена богатства, док Русија по цену свога достојанства, чека на милостињу; да се Кавказ и Памир уздигну у још веће бедеме растућем и претећем исламу; да се отвори царски пут на Балтик, на Црно и, преко братских балканских земаља, на топла мора, јер није судбина Русије да буде затворена у студен Севера и у глувило диктатуре; да се, док је још времена, обузда Немачка која, служећи се марком, дипломатијом и Хрватима, покушава да добије ратове које је, два пута у овом веку изгубила; да се десет милиона Срба ослободи из гулага у који су стављени јер су се први одупрли ропству које се, под именом новог светског поретка, спрема човечанству; да умукне побеснела свештеница зла, која је људски језик заменила зверињим лајањем и завијањем што се из њених крвавих светилишта, Босне и Сомалије, а слично се огласила из Москве, разлеже по планети; да проговоре савести које је проклетница ућуткала, и ограше се душе у које је лаж, смутњу и мржњу, као опаку болест посејала; да се роди нада свету, као што му се се сваког јутра, од Русије дан рађа и земљу похађа.

Можда то опет из мене говори руски атавизам Црногорца, али је сигурно да глас Русије није у свету занемео, не би се данас дешавало ово са светом ни  са Русијом. Нарочито се не би дешавало да Русија са хиљадама нуклеарних глава, губи рат који добија Сомалија са тојагама и копљима! На руском њет држала се пола века равнотежа света. Изгледа да је језик Хрушчовљеве ципеле једини који извесни могу да разумеју.

ТРОЈАНСКИ КОЊ ДЕМОКРАТИЈЕ

Русија неће ојачати, већ још више ослабити, упуштајући Србију и Црну Гору, своја вековна упоришта у том делу Европе. Да се садашњи талас зла није сломио на Србима, он би већ увелико запљускивао границе Русије. Неће се спасти Русија повлађујући својим и српским непријатељима чији је крајњи циљ слабљење, пропаст и деоба Русије помоћу, као што смо видели, Тројанског коња демократије. Није време за Русију да се уљуљкује песмом сирена. Горбачов је насукао брод Русије, између осталог, на подводне хриди економске помоћи Запада.

Нека би, браћо, крв ваших мученика просветлила оне који у својим рукама сада држе судбину Русије! У том случају, ваше жртве и ваше патње не би биле узалудне.

САВЕСТ ЈЕ ПРЕЧА И ЈАЧА ОД СВЕГА!

Знам колико су моје речи недовољне и недорасле највише теме које сам се подухватио, Русије, али, какве-такве, примите их, осим онога што казују, као наше сузе над гробовима ваших погинулих, а волео бих кад би могле бити и мало мелема на ране повређених, на душе уцвељених.

Опростите ми, браћо, ако сам неког од вас у његовим убеђењима увредио,  а нека опросте и они на другој страни, али сам искрено и по савести говорио, а савест је преча и јача од свега.

Остајем свом душом са вама у вашим страдањима и надањима, ваш брат,

Комнен Бећировић Требјешки

Париз, октобра 1993.

Објављена, донекле скраћено, у недељнику Литературнаја Росија од 5. новембра 1993. у Москви; затим нешто касније, са изосталом критиком комунизма, у броју 4(21) листа Росијанин у Санкт-Петесбургу; у изводу на српском у Политици од 7. фебруара 1994, те највећим делом. али траљаво, у европском издању Вечерњих новости почетком 1994, Посланица руској браћи  излази први пут у Истини ваљано и у целини.

Факсимил наслова и дела текста Посланице Комнена Бећировића  у листу  Литернатурнаја Росија 1993.

_____________________

НАПОМЕНЕ:

1) Уљанов, право име великог крвника Русије, званог Лењин, а Броштајн име њеног другог злотвора, званог Троцки.

2) Главни Јељцинови људи, Генадиј  Бурбулис, Јегор Гајдар, Анатолиј Чубајс, Андреј Козирјев довели су, својом катастрофалном економском и спољном политиком, Русију на руб потпуне пропасти.

3) Александар Сољженицин се вратио у Русију крајем 1994, након двадесетогодишњег прогонства проведеног углавном у америчкој држави Вермонт. Помињањем „узлова“ у тексту, мисли се на  разне делове Сољженициновог великог романаЦрвени точак, које он назива „узловима“. Сољженицин је био у заблуди да ће Запад, након пропасти комунизма, донети истинску слободу и демократију, уместо поробљавања, раздора и дивљег капитализма, што не значи да није био у праву кад се борио против комунизма.

4) Алузијом на  покров Парламенту, мисли се на понуду једног аустријског предузећа да, одмах након догађаја у Москви, привремено прекрије шатором поцрнелу зграду Парлмента пред којом народ обузет светим ужасом падао на колена.

5) Претрпевши тежак пораз у Сомалији 1993,  Американци су морали да беже главом без обзира из те земље.

http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/demokratija.html

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3m3

Categories: Поново прочитати/погледати