Јавна молба Патријарху г. Кирилу да помогне превазилажењу тзв. Артемијевског раскола у СПЦ

ЈАВНА МОЛБА ПАТРИЈАРХУ МОСКОВСКОМ Г. КИРИЛУ ДА ПОМОГНЕ УСПОСТАВЉАЊУ ЈЕДИНСТВА И ПРЕВАЗИЛАЖЕЊУ тзв. АРТЕМИЈЕВСКОГ РАСКОЛА У СПЦ

Његовој Светости патријарху московском и све Руси, Великом Господину и оцу нашему, Кирилу

Ваша Светости,

Обраћамо Вам се у име групе верника окупљених око малог сајта „Стање ствари“: наша Вам имена ништа неће значити али смо уверени да ћете препознати нашу искрену забринутост за Православље и Српство. Да би „Стање ствари“ било довољно српско оно мора бити окренуто ка Светој Руси, па смо се – вођени Јеванђелским „Не бој се, мало стадо“ и речима нашег највећег песника и владике Петра II Петровића Његоша да „нада нема право ни у кога до у Бога и у своје руке“ – осмелили да Вам упутимо ово писмо.

ss-onama-527

Обраћамо Вам се на Недељу блудног сина (недељом, када иначе наш сајт не ради), свесни свог великог греха да се не обраћамо надлежним путем преко надлежних архијереја и свештених органа Цркве, као и свесни своје недостојности да Вам се уопште обратимо. Надамо се да ће предстојећи Велики Пост донети мир Светој Руси и утеху нашим грешним душама.

Обраћамо Вам се и са радошћу због ослобађања архиепископа охридског Јована, до чега не би дошло да није било Ваше изобилне љубави према нашем заједничком словенском Јерусалиму, Охриду и његовим светињама.  Верујемо да ће молитвама свих словенских светих и Вашим, дијалог Пећке патријаршије и Охридске архиепископије донети благополучан исход и загрејати срца милиона православних душа.

Ви лично сте најсветијем патријарху и духовном оцу нашем Иринеју и преко њега свој пуноћи наше Помесне цркве српске, поклонили од срца два бесцена дара: икону Светог Тајновидца Ловћенског и песничког генија словенског Владике Петра Петровића Другог Његоша и честицу целебних моштију Светог Благоверног кнеза Александра Невског.

Познато нам је колико Руска и Српска црква сарађују на превазилажењу раскола, наша једнодушна подршка канонском јединству Московске патријаршије уз, слава Богу, зацељени раскол са Руском заграничном црквом. Такође, и Ваша подршка канонском јединству наше цркве у Црној Гори, које нарушава група безбожника уједињених са украјинским расколницима, бесрамно газећи завет Светог Петра Цетињског Чудотворца да Црногорци никада не изневере једноверну Русију.

Други раскол, небивали у нашој Светосавској цркви која се сопрема да 2019. г. обележи осам векова своје автокефалије која је оставила трајан историјски печат на словенском Југу и православљу у Европи, принудио нас је да Вам се синовски обратимо.

То је раскол који је настао између Светог Архијерејског Сабора СПЦ и бившег епископа рашко-призренског Артемија. Околности настанка тог раскола Вама су познате, али сматрамо својом дужношћу да Вас упознамо са његовим последицама које потресају готово сваку епархију у Србији, манастирску обитељ и душе, нарочито младих, људи. На то су се надовезали бројни медији наслађујући се даровима оца клевете и сујете.

Политичке прилике у којима делује наша Помесна црква, Вама су, такође, познате и благодарни смо на Вашој подршци патријарху Иринеју да одоли политичким притисцима поводом Косова и Метохије у разговорима који сте имали приликом обележавања 1025. годишњице Крштења Руси. Владика Артемије се носио, како, Бог ће да суди и њему и нама, са тим тешким изазовима као надлежни епископ на Косову и Метохији  и пре и после НАТО агресије и окупације те области и прогона Срба из ње 1999. г. Можда је при томе чинио и грешке, али је снажно ојачао монаштво и општежитије у манастирима у својој епархији, и, верујемо, из очинске бриге према духовној деци, напустио везу са Патријархом и Сабором. Сада имамо ситуацију да је статус преко 150 монаха и монахиња (што је велики број за Српску цркву) нерешен, да се служе литургије и подижу црквени објекти без благослова надлежног епархијског архијереја, чинови због којих је Свјатејши патријарх Иринеј 13. јануара 2014. г. упутио позив на обнову црквеног јединства[1], на шта је владика Артемије одговорио 17. јануара исте године[2].

Чини се нашом ограниченом људском логиком  да више помирења браће не може да буде, али што је нама незамисливо Господу је могуће, молитвама Светога Саве Српског Помиритеља.

Ваша Светости,

Ко је имао уши да чује могао је у Вашим историјским говорима новембра прошле године на Београдском универзитету и у Спомен Храму Светог Саве[3] и кроз речи које сте цитирали новопросијавших светитеља земље српске, Светог Владике Николаја Жичког и Светог Јустина Новог Ћелијског, поставили у својој превеликој бризи и љубави мелем и на ову нашу рану.

Сада просимо за искуство Вас и Ваших сарадника из Светог Синода РПЦ за конкретно исцељење раскола и васпостављање литургијског општења. Наиме, осим косовско-метохијског питања у први план су дошла неслагања око начина служења Свете Литургије и односа према екуменизму.

Око литургијских недоумица, с обзиром да обе сестринске цркве негују словенску богослужбену традицију, предлажемо да се стопама Блаженог Спомена патријарха Павла и Вашег великог претходника патријарха Алексеја Другог, уведе облик сталне консултације између две цркве о литургијским питањима.

Када је у питању однос према екуменизму, дужност нам је да Вас обавестимо да је у српској црквеној јавности са великом радошћу примљен званичан документ Светог Синода РПЦ о проблему првенства у цркви.[4]

Истина појавио се и маригинални појединачни глас[5] по коме је „Равенски документ“ наводно вођен еклесиолошким разлозима, а руски „политичко-социолошким становиштем“.

Слободни смо да Вам предложимо да Свети Синод РПЦ упути документ о питању првенства Синоду и Сабору  СПЦ на самостално расуђивање. Уверени смо да ће усклађивање мишљења о томе између две сестринске цркве са радошћу бити дочекано од наших архијереја, што ће све који ревнују по разуму уверити да нема одступања од праотачке вере.

У таквој ситуацији могло би се наћи икономијско решење за литургијско општење са владиком Артемијем и „Епархијом рашко-призренском и косовско-метохијском у егзилу“. Тако би постепено био враћен благодатни канонски поредак у СПЦ, а духовна деца епископа Артемија не би остала без пастира.

У супротном, као што смо примили од Светих Отаца, али и кроз Вашу службу  и радове на ту тему, вечну муку раскола не би могла да спре ни крв бројних  мученика из многострадалног рода српског и руског. Или, како је стално подсећао на српску заветну поезију блаженопочивши патријарх Павле: „Зло добра донијети неће.“

Ваша Светости,

Христа ради, праштајте!

Целивајући Вашу Свету Десницу,

Александар Живковић и Александар Лазић,

уредници српског „Стања ствари“

_________________________________

[1] http://www.spc.rs/sr/pismo_patrijarha_srpskog_g_irineja_monahu_artemiju

[2] http://www.eparhija-prizren.org/episkop/tekstovi/1136-osvrt-na-pismo-patrijarha-irineja.html

[3] Патријарх Кирил: Европа је изгубила хришћански идентитет, „Стање ствари“, 15. 10. 2014, http://wp.me/p3RqN8-2A0

Патријарх Кирил: Светли лик цара Николаја настанио се у срцима Срба, „Стање ствари“, 15. 10. 2014, http://wp.me/p3RqN8-2BJ

[4]  http://www.patriarchia.ru/db/text/3481089.html

[5] http://casopis.sabornost.org/files/sabornost_VIII_2014_5.pdf


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3lT

Advertisements


Категорије:Моба

27 replies

  1. Није се владика Артемије ниоткога и ниотчега „расколио“. Он је као духовно чедо СВЕТОГ АВЕ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ остао на путу којим га је управио његов претходнопоменути духовни отац. Тај пут је БОЖЈИ ПУТ, тј. СВЕТОСАВСКИ ПУТ : нема мјењања Свете Литургије, нема мјењања канона 7 Светих Васељенских Сабора, нема заједничке молитве са црним јеретицима ( екуменистима : папом, јеврејима, муслиманима, абориџинима…), … итд.
    А од БОЖЈЕГ ПУТА, тј. СВЕТОСАВСКОГ ПУТА су се расколили : мјењачи Свете Литургије, мјењачи канона 7 Светих Васењенских Сабора, заједнички молитвеници са црним јеретицима ( екуменистима : папом, јеврејима, муслиманима, абориџинима…), … итд. То су преостала 3 духовна чеда СВЕТОГ АВЕ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ : митополит Амфилохије, владике Атанасије и Иринеј бачки.
    Ова тројица су се „расколили“, не од владике Артемија, него од ПУТА ГОСПОДЊЕГ, а то је између осталог горепоменуто : нема мјењања Свете Литургије, нема мјењања канона 7 Светих Васељенских Сабора, нема заједничке молитве са црним јеретицима ( екуменистима : папом, јеврејима, муслиманима, абориџинима…), … итд.
    Опрости ми Господе, грешном, ако сам лажно посвједочио а и ви ми, драга браћо уредници и посјетиоци српског „Стања ствари“ праштајте.

    Свиђа ми се

  2. @ Брицељ Драго

    Брате у Христу Драго,

    У наслову смо зато и рекли ТЗВ. Артемијевски раскол. Ако имате бољи а кратак назив реците. Нисмо ни достојни ни позвани ми овде да судимо нити пресуђујемо КО ЈЕ КРИВ. Ми смо само у једно уверени: ОВО НИЈЕ ДОБРО!

    А суштина наше поруке јесте „гледајмо ширу слику“, или – дајмо да урадимо нешто да нам се ДУШМАНИ НЕ РАДУЈУ!

    Свиђа ми се

  3. To, „да нам се ДУШМАНИ НЕ РАДУЈУ“, треба упутити само онима који су се расколили од ПУТА ГОСПОДЊЕГ. Назив „Артемијевски раскол“ је конструкција духовних синова отпалих од свог духовног оца СВЕТОГ АВЕ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ :
    1. Док они мјењају Литургију, владика Артемије служи по старом, како га је Свети Ава учио ;
    2. Док је Свети Ава вапио против екуменизма и ССЦ, ова тројица службују са јеретицима и масонима, и не крију се ;

    Опростите и само опростите, али ваш добронамјерни апел има грешку, што тражи од двије погрешне стране, да сједну за преговарачки сто : митополит Амфилохије, владике Атанасије и Иринеј бачки са једне стране и владика Артемије са друге стране.
    Међутим, стварност је друкчија : ова тројица, мјењача Литургије Светог Јована Златоуста, треба да сједну са неким другим за преговарачки сто, ако налазе нешто неисправно у њеном досадашњем поретку.
    Са ИНСТИТУЦИЈОМ која је ДАЛА овакав поредак Литургије, још од Светог Јована Златоуста до дана данашњег. Требамо ли причати даље, КО је установио поредак Свете Литургије и 7 Светих Васељенских Сабора ?

    Свиђа ми се

  4. За мене, као потомка руских старообредника овај случај је у неку руку “deja vu“, и то скоро у двоструком смислу.
    1. И моји руски преци су се 1660г. успротивили самовољи патријарха Никона и цара да се старе обредне традиције руске цркве изједначе са тадашњим грчким, које су у Русију из политичких разлога насилно увели Никон и двор. Резултат: старообредници су потпуно неправилно проглашени “расколницима“ и били прво убеђивани да прихвате, а затим су их подвргли (својој) црквеној анатеми и буквално државним огњем и мачем истребљивали и страховито прогањали, а касније (од краја 18. века, до 1905 г.) законски дискриминисали у сваком погледу. Државна – новообредна (садашња) руска православна црква је победила, али није успела да потпуно уништи старообреднике, којих и данас у постсовјетској Русији и у свету има око 1,5 милион – разних праваца, и имају сопствену црквену организацију (највећа: седиште у Москви – Ру́сская Правосла́вная старообря́дческая Це́рковь). Један њихов (мањи део) је прихватио много каснију понуду званичне цркве и државе и прихватио унију са њом, задржавајући право својих старих црквених обреда. Ево ироније: и званична православна црква има своје унијате, баш као и римокатоличка… и :
    2. Скоро нико од Срба – православаца појма нема о овом што сам претходно казао, јер СПЦ је после пропасти српске средњевековне државе у сваком смислу стасавала уз грчку и преузимала све њене постепено увођене измене старих обреда – тако да у Србији никада није ни дошло до оновременог раскола, па су српски верници дубоко убеђени да се СПЦ држи исконског православља.
    Али – ово што се у СПЦ од недавно и сада догађа са митрополитом Артемијем и његовим присталицама је скоро буквална реприза руских догађаја из 1660-их година. Шта ће даље бити – то само Бог зна, али гледано очима руског старообредника, ту се ради о сукобу двају крила новообредника : конзервативнима на Артемијевој страни, и “модернизатора“, оних који су свесно, или несвесно склони кретању ка екуменизму, а у даљој перспективи можда и унији са Римом. Ови други су у великој физичкој, организационој и финансијској предности. Qui vivra verra!

    Свиђа ми се

  5. @Иоанн Дубињин
    „Ево ироније: и званична православна црква има своје унијате, баш као и римокатоличка… и „. Када и како се појавило унијаћење и шта Ви под тим подразумевате? Некако ми не иде, да се унијаћење одвија у појединој православној цркви, или у оквиру католичке цркве. И опет Срби ништа не знају! Да ли је општи интерес, да сви Срби све о историји руске цркве знају? А сигурно је, да неки знају и то што Ви знате. И поново истичете примену силе у православљу? Докле? Где је силе било више? У протестаната и католика, ту око Вас, посебно тих година о којима пишете, или на „дивљем“ истоку? И какве везе Јавна молба има са Вама у Холандији? Немојте ми рећи, да Вам је пало на памет, да нам „отворите очи“!

    Свиђа ми се

  6. Ја сам уз владику Артемија.

    Свиђа ми се

  7. Молио бих уредништво за један одговор, мада сам свестан да данас није лако дати одговоре који би нас задовољили или макар утешили. Ја, повремено пратим овај портал и налазим у њему добру намеру у сваком случају (нисам срећан када морам да прочитам неке коментаре испод, али то и не морам, ако ћемо право). Но, све у свему сматрам ваш рад искреним. Исто је и са овом молбом упућеном Патријарху Московском и све Русије Кирилу. Дакле добре намере не поричем. Ипак…
    Ја нисам ватрени, бескомпромисни присталица владике Артемија (или барем његовог пута), али јесам поштовалац и имам разумевања. Све и да владика није требало да уради то што је урадио (прекине општење са патријархом) за мене, као и за многе Православне Србе остаје неспоран проблем одступништва појединих архијереја српске Цркве. То одступништво се манифестује на разне начине, мање или више (не спорим да га поједини ревнитељи преувеличавају), али оно је као што рекох НЕСПОРНО (свакако за мој разум, морам се ограничити). Али тај мој разум је толико уверен у то, да не постоји начин да поверујем како је све ово око екуменизма у СПЦ, па и шире само умишљање ревнитеља не по разуму. Пут уједињења са папском јересју је трасиран и на њему се активно ради. Ко то спори, може добити само две дијагнозе – слепило или пак лошу намеру. У том контексту нејасне су и неприхватљиве ваше речи „Уверени смо да ће усклађивање мишљења о томе између две сестринске цркве са радошћу бити дочекано од наших архијереја, што ће све који ревнују по разуму уверити да нема одступања од праотачке вере“. Ако после свега што је учињено на пољу екуменизма у нашој Цркви – заједничке молитве, саслуживања, узајамна признавања светих тајни и честитања која нису протоколарна, већ изражавају пуну свест о заједничком прејемству и пуној црквености, итд. – то није јасан доказ „одступања од праотачке вере“ онда никад и ништа неће бити доказ тога, а сходно томе, одступање се и не може десити.
    Драга браћо у Христу, љубав и послушност својој Цркви су једно, а нерасуђивање нешто сасвим друго. Понављам, не тврдим да је поступак владике Артемија исправан, може бити да је само продубио кризу, али то не значи да проблем одступништва и јереси као такав не постоји.

    Свиђа ми се

  8. Овде се не ради о расколу од стране истинитог пастира Цркве Божије владике Артемија, то је и птицама јасно, већ о расколу синода СПЦ-е са Христом..

    Ми данас живимо у времену, на које су наши свети оци, све до једног, пророчки указивали. Тражити од патријарха Кирила посредовање, по питању тренутног стања у оквиру СПЦ-е је крајње погрешно! Требали сте питати патријарха Кирила зашто је РПЦ-а још у светском савезу цркава, као и његовог наследника Митрополита Илариона, чему даљни дијалог са хулитељима Божијим, које он зове црквама сестринским, ако није у сврху њиховог коначног уједињења, за које, само они који не читају свете оце, верују да ће у будућности изостати…

    Док се стање у Цркви нашој, (по питању чланства у светском савезу цркава), не реши коначним изласком СПЦ-е из тог свејересног брака, као и престанак сваког контакта СПЦ-е у оквиру екуменске комисије, (по питању дијалога са свејересним хулитељима), истинито свештенство и монаштво на челу са владиком Артемијем (на нашу радост) наставља пут мученика, светих отаца, Јована Златоустог, Максима Исповедника и многих других, који пострадаше од браће своје за чистоту и спас вере православне, од Христа једном дариване.

    Познато је да свети Сабор СПЦ-е постоји само као декорација зарад одлука коју спроводи Синод СПЦ-е, на чијем је челу екуменска десница Бачког владике Иринеја. Па све и да постоји било каква шанса (примена икономије), била би само зарад мира лажног. Боље да сте писмо послали, да сте смели, на праву адресу, Иринеју Бачком, да се клони пута јеретичког, којег вољом својом, скоро све владике СПЦ-е у страху следе.

    Адреса ваше молбе нема правац истинити, она не говори о вашем односу према СПЦ-и већ о вашем неразуму, којег тако упорно следите…
    Ни Кирил, а ни Вартоломеј, који троше време борећи се међусобно зарад првенства у Цркви Православној, не могу помоћи Истини да се помири са непомирљивим екуменизмом, који вама (браћи нашој) очигледно не боде очи.

    Уместо што свој лажни мир чувате, а бригу своју у погрешном смеру чините, боље да сте писали и позвали владику Артемија да вас дарује присуством својим, путем ког би изистински осетили БЛАГОДАТ Духа Светог, које Господ дарује само Њему верним.
    Браћо!
    Истинити православни хришћани не чекају анрихриста већ Христа, за разлику од екумениста…

    Свиђа ми се

  9. @ Nebojša
    У најкараћем, тај проблем о ком говорите је постојао док је вл. Артемије био у Сабору: чињеница да је он ван Сабора, по мом личном уверењу, само јача екуменистичке тенденције.
    Вероватно вас одговор неће задовољити, али морате да разумете да је ово нека врста дипломатског писма, без стављања на страну било чију, где смо г. Живковић и ја пробали да се уздигнемо изнад својих личних позиција.
    Колико смо и да ли смо иколико успели, показаће време: једно је сигурно – у овој земљи су непогрешиви били само они који никад ништа нису радили нити покушавали, а то је постала и нека врста пожељног „не таласај“ понашања.

    @ Серафим

    Ко је задовољан постојећим стањем, не треба да ради ништа (евентуално да се даље укопа у свом рову).

    А ко зна разумније и боље, што рече Сима Милутиновћ Сарајлија кад је дописивао један стих који је недостајао код Његоша:
    „Тко зна боље
    широко му поље!“.

    Хвала обојици на коментарима.

    Свиђа ми се

  10. – Данас, на нашу велику жалост, многим православним хришћанима недостаје основна свест о јединству Цркве, основно познавање светопредањске Православне Теологије и црквене еклисиологије. Није потребно да будемо доктори теологије, већ је потребно да једноставно у миру напредујемо у љубави према Христу стицајући благословено смирење које извире из покајања и које је основ и темељ нашега живота у Христу. Живот Хришћана и верника у Србији је у страховитом дефициту у исправном духовном настројењу. Врло је мало исправних духовника какви су били преп. Тадеј и блаженопочивши о.Лазар Острошки. Првог поменутог Оца и учитеља у најпрактичнијем духовном животу, многи читају, цитирају, али, на жалост, у духу уопште не разумеју, нити следе. Блажени Тадеј је још за живота осећао и скретао пажњу на погубност пута којим иде, бивши епископ Артемије. Данас је врло евидентно да хришћани који имају духовне проблеме, чији духовни живот није у складу са предањским православним опитом, таквих је, нажалост, видљиво, највише у заједници, парацрквеној, окупљеној око рашчињеног еп.Артемија, кога нико од православних у васцелој васељени Православној не признаје за канонског и БЛАГОДАТНОГ архијереја Цркве Христове. Ниједна Црква Христова, од Јерусалимске Мајке Цркве до Московске Патријаршије и Свете Горе Атонске, од благодатних људи, стараца, којих, слава Богу, има, ревнитеља и служитеља Господњих, не признаје, нити сматра за канонског епископа. Од старца Илије Руског, валаамског подвижника и бившег келејника св. старца Софронија Есешког, схиигумана Серафима, Архимандрита Рафаила Карелина, благодатног старца Јефрема Аризонског и Светогорског (кога је сам Артемије злоупотребио, то јест, сервис на његовом сајту, истачући полуистину) и многих других. Најважније од свега је став, саборни став, Свете Горе Атонске. Светогорци се управо противе духу и прелести који носи б.еп.Артемије и његови следбеници. Тамо где је исправан духовни живот у смирењу, тамо се не могу ни лако примити лажно-ревнитељске заблуде које извиру из самомњења и гордости. То је оно што фали у Србији, али са Божијом помоћи, у простоти срца можемо и требамо следити све оно што нам је, у најскорије време, оставио старац Тадеј Витовнички.
    Светогорски оци и старци, као што је већ речено, никако не могу, нити желе да дају подршку монаху Артемију, јер првенствено, њихов духовни опит им недозвољава то. Тамо где, наивни, верници, а и многи носиоци мантија, виде некакву светлост, брањење Цркве, борбу против Екуменизма и сулуду борбу против Литургије, тамо Светогорски оци, виде духовну прелест и странпутицу. Наравно, многи овоме написаном могу и неверовати. Зато је пожељно и душекорисно да оду на саму Свету Гору и проведу неко време тамо, онда би постојала и могућност да, ипак, расазнају разлике и разлику, између истинског православног пута и оног који се само тако представља.
    За све овде написано може се лично проверити.
    Такође, треба поменути и монахе Лавре Саве Освећеног, који су некада, док је био епископ, Артемија подржавали, а сада, после његовог рашчињења, то подржавање одбацили. Артемије заиста, нема никакву подршку у васељени православној, осим неколицине нелогичних људи. Митрополит Серафим, на речи подржава, а на делу не. Што је апсолутно супротно духу и предању Светих Отаца, који су свако своје исповедање потврђивали делом и Литургијском Заједницом! Исти митрополит анатемише муслимане и личности који никада нису ни били чланови Цркве! Што је апсурд, над апсурдима.Тако нешто никада није било у историји Цркве Христове. То све говори о његовој православној свести и богословљу.
    Из скоро изашле вести о писму Свете Горе упућене патријарху Вартоломеју, која на благ и апсолутно православан начин, упућује укор свом епископу, извире истински дух хришћанског смирења! Дух апсолутно супротан нашим бранитељима вере и артемијевим присталицама. Света Гора је против синкретичког Екуменизма, али никако не подржава бившег епископа Артемија. Она следи и прати Дух Благодати, Дух следовања Цркве. Осећа и прати како Дух Свети делује.
    Најжалосније је од свега што сам Артемије и његови следбеници уводе нај новију еклисиологију страну Предању Цркве. Црква Символа Вере?!, без Литургијске заједнице са осталим Помесним Црквама, са прихватањем благодатности СПЦ и осталих Цркава, а притом неприхватања рашчињења од Исте Христове Цркве. Заиста, таква теологија, не верујем, да је икада постајала. Чак и несрећни Мирашевци у ЦГ имају заједницу са Украјинским Расколницима. Да поменемо такозвану ,, Српску Истинску Православну Цркву,, која, без обзира на своју заблуду и безблагодатност, ипак следује правилан ,,костур,, Црквене еклисиологије. Артемијева заједница је преседан, на преседанима, борба за власт у епархији, прикривена борбом за веру. Жалосно је што народ, следујући њима, ван Цркве, пропада и навлачи гнев Божији на себе, а истовремено мислећи како ревнује за истиниту веру и Предање, а живећи у духу, апсолутно супротно од Њега.
    Једина могућност је повратак монаха Артемија у заједницу са Црквом. За тако нешто је потребно јавно покајање са његове стране. На жалост, где је велика самоувереност, тамо истинско смирење недостаје. Велико је питање да ли би Свјатјејши Патријарх Московски могао било шта учинити.

    Опростите!

    Свиђа ми се

  11. Ти си, „светогорче у покушају“, написао Твоју дугачку критику само о владици Артемију, а НИЈЕДНО СЛОВО о екуменистима и масонима међу владикама СПЦ. Не написа нам нити о заблудјелим духовним чедима СВЕТОГ АВЕ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ.
    Значи, за Тебе је по светопредањској Православној Теологији и црквеној еклисиологији нормално, да су поједине владике и чланови Синода СПЦ богопротивни масони. И који газе главне Православне догмате, које је њихов духовни отац храбро исповједао. Избацили су свога духовног оца и са Богословског Факултета у Београду, а убацили црног јеретика и богопротивног екуменисту.
    Подсјећам Те, да је Свети Ава Јустин признат као Светитељ од помјесних Православних Цркава. Авина 3 блудна духовна сина су устали против њега и Бога, као Арије против Светог Николе на Првом Васељенском Сабору.

    Свиђа ми се

  12. @ светогорац у покушају

    Заборавили сте у том набрајању да поменте да вл. Артемије нема ни подршку САД и НАТО.

    Ево, из викиликс депеша, Мери Ворлик је тадашњи амбасадор Америке:
    _______________________________

    Након разговора, Ворликова је у извештају истакла да патријархова намера да се мири са Ватиканом и предузимање мера протв владике Артемија указују на бољу будућност.
    _______________________________

    Има још на http://borbazaveru.info/content/view/6240/1/

    А ово што наводите да „мирашевци“ имају контакт са украјинским расколницима који дарују америчке сенаторе, или што „акакијевци“ јесу бољи него „артемијевци“, па то је нечувено?!?! Једино не рекосте да је „Македонску православну цркву“ признао једино Ватикан, па је и то разлог да с њима треба преговарати а са Артемијем не?

    Па како ова три бивша јустиновца могу да преговарају и са Македонцима и са Ватиканом а једино не могу да се измире са братом својим?

    И нека се владика Артемије покаје, ако треба. Али да ли још неко треба да се покаје? И повуче некаконске одлуке?

    Свиђа ми се

  13. @ светогорац у покушају 2

    Кад већ кажете да БАШ НИКО не подржава вл. Артемија, ево да нађемо макар једног

    http://bskm.rs/2014/03/08/episkop-artemije-sledi-put-svetog-jovana-zlatoustog/

    Након завршетка новембарског заседања Сабора СПЦ 2010г., професор емеритус Богословског Факултета у Солуну Теодор Зисис, одржао је беседу у храму светог Антонија у Солуну, где се између осталог осврнуо и на случај Преосвећеног Епископа Артемија:

    “Случај прогона Епископа Артемијa је веома болан, али и пун наде, јер нас поново враћа у време Отаца, показује да живимо у времену Отачком, у времену изазова. А велики Отац Цркве који је данас прогоњен и понижаван јесте Косовски Епископ Артемије, за кога сам, чим сам сазнао за нановијa догађања, схватио да следи пут светог Јована Златоустог. Сви знамо шта је све поднео свети Јован Златоусти, будући неправедно рашчињен, протеран и гоњен. И који је на коначно (свети Јован Златоусти), након што је у почетку рекао ”у реду, нећу се успротивити, нека прихвате наследника” (овај његов првобитни став је имао за циљ да се избегну немири, убиства и проливање крви), када је затим отишао у прогонство и када су се ствари смириле, рекао ”ја сам канонски Епископ, Архиепископ Цариградски, а сви остали моји наследници су прељубници”… У својим писмима ђакониси Олимпијади свети Златоуст много пута понавља ”ја сам канонски Епископ”. Епископ Артемије, такође, након што је неправедно прогнан и протеран у један манастир, као и случају светог Јована Златоустог, постао је стециште одушевљеног сабирања верника и монаха. Светог Јована Златоустог су током читавог његовог путовања у место прогонства следили монаси и верни народ. И Епископа Артемија у манастиру где су га прогнали посећивао је велики народ, што је узнемиравало прогонитеље. У време док се дешавају ови тужни догађаји, ја у себи осећам радост, јер се Артемије показује као велики Исповедник и велики Светитељ по узору на велике Свете Оце. И нека му сви остали, па и читав свет, чине шта хоће. И нека будe против њега цео свет и сви Сабори.

    Свиђа ми се

  14. Aлександре хвала вам на одговору. Разумем га. Јасно је да писмо мора да има дипломатски тон. Ја сам само преиспитивао опште сагледавање ситуације. Разумем и не стављање на било чију страну, већ само апострофирам да је стање у нашој Цркви лоше без обзира на случај владике Артемија (и да њега нема, одступништва би било).
    Што се Светогорца тиче, то је само пример рововске борбе коју поједини без обзира ком табору припадали једино умеју да воде. То је један приступ који „олакшава“ савест – прање руку. Како да оцрнимо оне с којима се не слажемо и створимо себи алиби. Мада је почетак маскиран у смиреноумље, већ од другог пасуса аргументација престаје и све прераста у клеветнички наступ. „Па њега нико не подржава“. И у томе су изречене неистине, а писац се узда у то да ће с њиховим мноштвом и многоговорљивошћу оне бити прогутане. Ко год је био на Светој Гори зна да је по многим питањима, па и овом мишљење подељено. Такође има много стараца који подржавају или су подржавали владику (скоро упокојени старац Јустин Перву), а старац Јефрем аризонски дао је подршку владики, сасвим информисан о ономе што се овде дешава. Ламентирање о некомпетентности Серафима Пирејског је тек жалосно. Анатема ислама (ако је и изречена) јесте анатема једног јеретичког веровања, које иако формално није потекло у крилу Цркве ипак има своје извориште и искривљавању хришћанске вере (настало као компилација јудаизма и хришћанства) и може се тако посматрати (има теолошку перспективу и Христа). Али, било како било, број оних који подржавају или не владику Артемија није меродаван за (не)истинитост његовог поступка. О томе се може аргументовано расправљати и доћи и до афирмативних и негативних заклључака, али то ипак остаје у домену Божије промисли или допуштења. Време ће показати. Стално инсистирање на не прихватањеу одлука Цркве је формално објашњење, које негира историју Цркве када одређене одлуке које су се доносиле под плаштом црквености од светих Отаца нису поштоване, јер то суштински нису биле.
    У сваком случају сваки покушај превазилажења јесте добар покушај и ја се враћам на почетак и свој став да верујем у добре намере.

    Свиђа ми се

  15. Није свако сабрање Епископа сабор, него само сабрање оних Епископа који стоје у Истини. Св. Теодор Студит

    Свиђа ми се

  16. Треба да позовемо обичне смртнике из РПЦ (као што смо и сами, ни боље ни горе) да нам тумаче БЕСМРТНЕ КАНОНЕ 7 ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА ?
    Произлази из тога, без икаквог сарказма, да Срби незнају читати и писати ? Дјелимично сте у праву : незнају папине „конкордатлије“ и српске „прстенлије и ћуприлићи“ ( Свети Николај Српски ).

    И на крају : „шта има праведност са безакоњем, или какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност ХРИСТОС са Велијаром ? (2.Кор 6,15)“ .

    Шта има ПРАВОСЛАВНИ владика Артемије да преговара са КРИВОСЛАВНИМ папиним прстенлијама Амфилохијем и Иринејем бачким ?
    Једино да ЗБУЋКА свјетлост са тамом, па да од СВЈЕТЛОГ ПРАВОСЛАВЉА направи јеретички БУЋКУРИШ звани Свјетски Савез Цркава. Да направи од своје ПРАВОСЛАВНЕ вјере у Господа Исуса Христа оно, што су папе направиле од своје вјере ???

    Опрости ми Боже, грешном ! И ви сви, браћо и сестре.

    Свиђа ми се

  17. Христос Воскресе!

    Опростите, немам намеру да улазим у неку дубљу полемику, нити да вршим било какав утицај на нечији став, али ипак осећам потребу да мало појасним моје предходно писаније.

    У многовековној историји Цркве Христове је, а и данас, у свим сегментима Њеног живота, како унутарњег тако и спољњег, у односу између квантитета и квалитета – квалитет био и остао на првом и суштинском месту. Ако је негде квалитет битнији од квантитета, онда је то у Светом Јеванђељу и Цркви Божијој. Како Оци уче, увек је боље молити се мало, али правилно, него много, а неправилно, постити мало, али смирено, него гордо и много, причестити се макар једном, али правилно приступити, него стално, немарно и без покајања. Оваква аналогија важи за читаву Цркву и све Њене сфере.
    Моја прошла порука није имала за циљ да нагласи некакав квантитет, већ управо обратно.
    Кроз историју Цркве, прогоњене, а велике и свете људе, скоро увек, подржавали су благочестиви и духовни људи тога времена. Светог Јована Златоустог су у прогонству подржавали многи монаси, као и многи побожни народ. Свети Јован Касијан, као и многи други подвижници благочешћа, знали су, Духом Светим, да све клевете и оптужбе, против Светитеља, одпадају. Знамо за случај светитеља Кирила Александријског. Он је, наиме, прво веровао у клевете против Златоуста, али јављањем саме Пресвете Мајке Божије њему, и Њеним укоравањем, та прелест Кирилова бива преображена у велику љубав и чествовање самог Јована Златоустог од стране светог Кирила. Господ открива светим људима Истину. Мада поређење Јована Златоуста и бишег епископа Артемија је скоро безумно.
    Велики светитељ и чудотворац Нектарије Егински, такође
    оптуживан, клеветан, па на крају протеран из своје епископије, у апсолутно неканонском статусу, долази у своју матичну земљу, и бива препознат као истински светитељ првенствено од духовних људи. Такође од светогорских отаца, који су били духовнијег живота, постаје препознат, запажен, иако је клеветнички глас против Њега досезао до самог Атоса. Велики Старац Данило Катунакијски, оснивач Келије Данилеја на Катунакији, опште познат и поштован у том времену као старац са изразитим даром расуђивања, постаје велики пријатељ и поштовалац Светитеља. Иначе, у овој Келији и дан данас живе старци – ученици Старца Данила, који веома тугују што је Артемије отишао у раскол ( то свако може проверити својим одласком тамо ) и сматрају да је он у великој странпутици. Наравно, Данилеји су поштовани на целој Светој Гори и њихово се мишљење уважава.
    Такође, један период светитељског живота, Јована Максимовића, као Архиепископа Сан Франсциска, ,,замало,, не рашчињавају браћа архијереји РЗПЦ, тобоже због проневере новца у изградњи саборног храма. Он све то истински смирено прихвата и, дијаметрално супротно Артемију, на могућу смену са катедре говори :
    „Ја сам монах, дакле ја морам да будем послушан ма какву одлуку да Синод донесе… да послушам без икаквих питања“.
    Светитељи Божији уопштено, а конкретно Јован и Нектарије, знајући сву неправедност и неканоничност својих Синода, без обзира на све, сваку неправду смирено прихватају. Да су их којим случајем лишили Архијерејског достојанства, они би то покорно примили као из Божије руке, ни у сновима не правећи своје ,,катакомбне цркве,, или епархије ван епархије ( што никада у Цркви није ни било ). Једно је борба за чистоту вере, а друго је борба за своју гордост и власт. Тада, наравно, исправност Светог Јована Шангајског увиђају духовнији људи, архијереји, свештеници…
    Тако је и данас, а и увек је, мерило Цркве у Њеним духовно ауторитативним члановима. Света Гора важи за место где се православна Ортодоксија спаја са Ортопраксијом, где се из исихастичког опита живота рађа духовни поглед на свет, живот, проблеме, како у Цркви, тако и ван Ње. Њено САБОРНО МИШЉЕЊЕ не подржава бившег епископа Артемија. Свако ко је члан те заједнице ( окупљене око монаха Артемија ), било клирик или лаик, нема благослов да прими Свету Тајну Причешћа у било ком од Светогорских манастира. Једноставно, ако се причешћујете код Артемија, на Светој Гори НЕ МОЖЕТЕ учествовати у ниједној Светој Служби. Монахе и клирике, које је Артемије замонашио или рукоположио после свога рашчињења, на Светој Гори сматрају за лаике, притом расколнике. Ко не верује, треба отићи и проверити.
    Иначе, тако је у васцелом Православљу. Један Артемије као Архијереј, насупрот читавој Православној Васељени? Како оној канонској, тако и оној неканонској и безблагодатној. Нико га не признаје. Црква је Литургијска заједница. Никад у историји Цркве није постојао један усамљени Архијереј који није имао Литургијско општење нисаким. Таква је еклисиологија или јеретичка или заглупљујућа. Изгледа да само код Срба успева, на жалост.
    Притом, митрополит Серафим Пирејски даје ,,подршку,, Артемију.То није ништа друго, до обично празно причање. Свети Оци су подршку показивали делима и храбрим исповедањем Истине, а најпре Литургијским споменом и заједничким служењем. Тога код митрополита Серафима нема. Узгред, Свети Оци вероватно, за ову дугу Црквену историју, нису знали да треба анатемисати личности и учења која нису потекла из ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, па се за то нашао митрополит Серафим. Са све анатемом екуменизма у коме сам индиректно учествује. Чиста потреба за театралним иступањем, уз то и новотарска. Тако то бива, на жалост, када духовни пастири немају шта истински да понуде пастви.
    Но, да се вратим на Свету Гору. Тамо мишљења о понеким стварима могу бити различита; од духовне праксе, аскезе, богослужења, начина служења Свете Литургије и осталог. Али, у неким круциалним, догматским и еклисијалним стварима, они су ЈЕДНОМИСЛЕНИ. Тако и по питању односа са расколницима. То доказује и њихов заједнички, општи став, који је изнет у писму Патријарху Вартоломеју.Треба поменути да на Светој Гори, Причешће дају лаицима који припадају расколничкој Македонској Цркви, док у Светим Тајнама њихови клирици не могу да учествују ( не могу да служе и да се причешћују ), док је оним клирицима и лаицима који опште са Артемијем, сваки Богослужбени контакт забрањен.
    Да се осврнемо и на благодатног Старца Јефрема Аризонског и Светогорског ( свима топло препоручујем његову књигу, преведену на србијански ; ,,Мој старац Јосиф Исихаста“, Очев Дом, Београд, 2014 ). Он није примио Артемија као Архијереја у свој манастир! То је неистина коју преноси сајт ,,ЕРП у егзилу,,. Артемије је примљен као гост, али му нису указиване никакве архијерејске почасти. Сам Артемије је панагиу склонио. Све то можете проверити у манастиру Св. Антонија у Аризони.

    Обе ове поруке, нису имале намеру да покажу некакву предност квантитета над квалитетом, већ управо обратно, да све оно што је духовно квалитетно, добро и ауторативно данас, не подржава, нити има било какво општење са бившим архијерејем Артемијем. Првенствено Света Гора , која је живи импулс Цркве Божије.

    Опростите,
    свако добро свима од Христа и Пресвете Богородице!

    :

    Свиђа ми се

  18. Храбра особа која се крије иза “ Светогорац у покушају“ има проблем и са математиком (о. Тадеј се упокојио 2004. док је Џозеф Бајден издао налог за рушење канонског поретка СПЦ на Косову и Метохији 2009.). Ту је и смушено наклапање о квантитету и квантитету, а колико видимо у тексту, ни правопис јој није беспрекоран. Такође, пажњу изазива и синтагма „нелогични људи“. Заиста интересантно, али језички крајње нелогично. Но, није битно. Битан је распомамљени опортунизам проистекао из индиферентизма. То је рупа у којој се крију сви мишеви New Age-a, који Истину траже тамо где је земаљска сила, па нас лажу да су је нашли.

    Свиђа ми се

  19. Нисам имао никаквих проблема са правим Светогорцима, мада ни тамо не мисле сви исто. Могло би се чак рећи да мање-више сви гледају своја посла, док још могу. Као у Србији. Тамо нико не брани приступ нама који нисмо равнодушни према рушењу СПЦ. Напротив, не постоји никаква дискриминација на том лаичком нивоу, док третман свештених лица може бити условљен страхом од одмазде цариградског патријарха, који се упорно братими са римским архијеретиком. Искрено, писање Јавне молбе патријарху московском г. Кирилу сматрам бесмисленим (претенциозним, наивним и погрешно адресираним). Ипак, на сваки добронамеран покушај да се поврати јединство реагују дежурни коментатори којима су милији сви јеретици света него епископ који, заједно са својим монаштвом, није променио ништа у свом учењу и притом не ћути док Брод тоне. Стуб и тврђава Истине, чиме да се брани? Нечасном агитацијом и подметањем измишљотина, а не позивањем на Свете Оце? Када је то владика Артемије анатемисао муслимане и остале иноверне? Да ли се о. Јефрем исповеда код „Светогорца у покушају“? Толико претенциозних мудролија, толико фолирања заиста не завређује коментар, реагујем због упорства којим нам се „Светогорац“ нуди за просветитеља. Данас стварно свако иде на Свету Гору…

    Свиђа ми се

  20. @светогорац у покушају
    Шта уопште значи овај псеудоним? И испали генијалну реченицу: „Опростите, немам намеру да улазим у неку дубљу полемику“. Потом написа папазјанију од ко зна колико слова. Ценим бар А4 формат. И неће у дубљу полемику. Шта је уопште „дубља“, а шта „плића“ полемика? Ја му опраштам! Не зна човек шта саопштева.

    Свиђа ми се

  21. Читајући ово писмо господе Живковића и Лазића, стекао сам утисак да оно има далеко ширу конотацију, у дипломатском смислу, него што на први поглед изгледа или онако, како су га видели (прочитали) коментатори.
    Нека ме исправе ако грешим, али ја то посматрам не (само) као питање раскола у СПЦ већ и као опште питање „стања ствари“ у православљу у опште.
    Када се овакве или сличне теме објављују или коментаришу, лако се примети да већина веома уско гледа на сву проблематику. Обично се „закуца“ на СПЦ и православље међ Србљем, као да смо једини православни народ и једина православна црква на свету.
    Други проблем, бар како ја видим, јесте вечито и упорно инсистирање на ДУХОВНОСТИ и духовном учењу, бескрајни цитати Св. Отаца, Писма, одлука Васељенских Сабора, позивање на каноне донешене и непромењене пре више једног миленијума, малте не, коментари из средњег века, а нигде и нико не помиње прагматизам, оно што нам живот чини свакодневно.
    Не мислим под појмом „прагматизам“ економску ситуацију у друштву, већ ситуацију у свим православним црквама, које се међусобно такмиче, која ће више и боље функционисати по принципу „Свак за себе, Бог за све!“.
    А онда се у цео тај контекст убацује Ватикан, папа, лукавост (дипломатија браћо, дипломатија и искуство), екуменизам, превласт римокатолика над правослаљем и наше, неке, намере да се ставимо сви ђутуре под папину камилавку.
    Као да никоме није јасно да наш, православни, концепт самосталности већ вековима само слаби, а не јача ни цркву ни друштво. 1200 година се нико сетио није да направи, договори сабор, да се застарели канони промене, да се уреди календар, да се договори хијерархија и богослужење. Имамо Васељенског патријарха кога нико живи не зарезује ни за суву шљиву. Свака црква вуче за себе и на своју страну, свака епархија у својој цркви тера своју политику. Општи хаос и нејединство. И све који нису у том нашем хаосу називамо јеретницима и отпадницима од праве и истините цркве па била то римокатоличка, било сиријска, било коптска црква и ако су све хришћанске и нису протестантске и ако ове две поледње страдају од исламског ножа навелико.
    И све то не примећујемо док се СПЦ распада у велико. Црна Гора тражи своју цркву, Македонија се одавно отцепила, Хрвати теже да направе хрватску ПЦ, Артемити роваре по своме, а наши епископи мудрују ли мудрују, од цркве направише бизнис, а народу нико да се посвети док зилоти веома ефикасно и упорно преобраћују непросвећене вернике на радикализам, оружану буну, смрт и јад.
    Али ми упорно цитирамо светоотачке записе. Е, ако нам то не помогне, ништа неће.
    Оваква ситуација није само код нас, али јесте најизраженија. Ако се само загребе по површини, отварају се многи проблеми, толико велики да се нико не усуђује да иде дубље, у саму срж проблематике.
    Са једне стране постоји веома велика сујета код врха цркве када општи са народом, а међу њима самима, велики страх и незнање, а тиме и немоћи да се било шта уреди ваљано. И тако се уврежила форма „Док сам ЈА, нека буде овако, а после мене нека раде шта хоће!“.
    И још чудније, да никоме на памет не пада опсност од радикалног ислама, који прети свим, апсолутно свим хришћанима на овом земаљском шару. Када кољу по Азији и Африци, окрећемо главу и правимо се блесави. Када запрете Риму и Паризу, навијамо за исламисте, под изговором „Тако треба Језуитима и оним поквареним ватиканским јеретницима“, као да ће нас остале, ако се недај Боже прошире, оставити за пелцер.
    Неће нас оставти за пелцер. Ми смо први на удару. Ми, Грци, Бугари и Хрвати. Потаманиће нас као кад се вукови међу овце спусте.
    Неко ће приметити, да сада наводим воду на екуменизам. Да, наводим. Не онај који се потура као опште правило и дефиниција, што истини за вољу, нема благе везе са мозгом и памећу и који нико при здравој памети не би прихватио, већ онај који води ка неком виду зближавања а не чинодејствовања, који ће нас зближити више него што нас је разјединио, који може помоћи васцелом хришћанству од две веома изражене претње.
    Једна је радикални ислам, а друга, нови светски поредак. Једна са југоистока, а друга са северозапада.
    За оне неупућене, ни једној хришћанској цркви не одговара ни један други концепт осим хришћанског, ма какав он био. Да ли теократски римокатолички, да ли независни православни, никоме не одговара ни радикални ислам ни НСП.
    Према томе, ни римокатоличкој цркви не одговара да нам разбуцају православље и ако неки упорно тврде другачије. Свесни су они веома добро, да ако православље пропадне, после тога ће веома лако да униште и њих, римокатолике, који су далеко јачи и више их има него нас. „Divide et Impera“ јесте мото првенствено НСП. А нас, овако самосталне и разједињене, није проблем уништити, једну по једну цркву.
    И да мене, као лаика, неко пита, као што не пита, сложио бих се да Нови Рим (Москва) преузме примат Васељенског патријарха и чврстом руком заведе ред међу православнима. Па коме мило коме не, али оно што претекне ваљало би.

    Свиђа ми се

  22. “ Шта да се каже пак за оне који су примили крштење и миропомазање, као два ока душе, па ипак греше као некрштени? На последњем Суду с њима се неће поступати као са слепорођенима, него као са преступницима, који сами себе онаказише, сами себе ослепише.
    А шта тек да се каже за оне који примише и остале тајне благодатне, у пуноћи православној, и који имају пред собом примере светитеља, и који непрестано слушају опомену и укор цркве Божје, па ипак иду те иду странпутицом? На последњем Суду такви се неће моћи изговорити никаквим слепилом, него ће бити суђени као преступници који сами себе, и друге око себе, слепилом онаказише.
    Господе страшни, спаси нас греха. Господе милостиви, отвори нам очи за пут спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.“ (из ОХРИДСКОГ ПРОЛОГ-а, Св владике Николаја Српског, за данас 10.02.)

    Свиђа ми се

  23. Докле више ово замајавање народа са Артемијем, екуменизмом, канонима, јеретицима…Па Артемије је учествовао са својим радом на великом Екуменском симпосиону у манастиру Жича, 80-их година, а Патријарх Кирил коме пишете писмо, је љубио руку Папи , док је био Митрополит.

    Свиђа ми се

  24. @svetogorac u pokusaju: bice da je pravilnije „svtogorac u propalom pokusaju“

    Свиђа ми се

  25. @Veroljub: Evo ga jos jedan nadimak/pseudonim vredan svoje definicije (pseudonim = lazno ime). Odgovaralo bi „Lazoljub“, a moze i Zivica (Tucic) ili Zivka (Jevtic). Smutljivci podmecu pricu da je Ruski Patrijarh (dok je je jos bio Mitropolit) navodno „ljubio“ ruku Papi (Ratzinger-u), a sve na osnovu sledeceg video isecka (gde se Kiril naklonio prilikom susreta). Uostalom, vidite i sami:

    Свиђа ми се

  26. @Don Quixote каже „gde se Kiril naklonio prilikom susreta“… а папа подигао десну руку, што се такође види на снимку. Него, како ти тумачиш Артемијев екуменизам 80-их?

    Свиђа ми се

  27. Питање за Светогорца у покушају: ако већ на Светој Гори причешћују лаике из тзв. МПЦ, да ли Светогорци дају Свето Причешће и лаицима из расколничке УПЦ (тзв. Украјинске Православне Цркве)?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s