Поводом оснивања „Матице ћирилице“ и текста Удружење „Матица ћирилице“ изазвало поделу међу стручњацима („Вечерње новости“, 29. 1. 2015)
„Коларићу панићу, плетемо се самићу, сами себе заплићемо“…
Поводом оснивања „Матице ћирилице“, као сједињених удружења за одбрану српске азбуке 29. 1. 2015. године, најављени конфронтирајући став са Матицом српском не подржавају ни сви учесници тог скупа.
Велики поштовалац ћирилице и њен угледни заштитник проф. др Драгољуб Петровић, иако познат као жестоки критичар Новосадског договора, изјавио је: „По мом мишљењу, ни Матица ни САНУ одавно не чине ништа да се статус српског језика учини подношљивијим. Иако је Матица завршила два велика правописна посла, у неким детаљима могла је то урадити боље. Али, то свакако није разлог да се иде фронтално на ту научно-културну институцију. То није прави пут.“ Проф. др Милош Ковачевић каже: „Питање језика и писма не решава се сукобом са најдичнијом институцијом у Срба, основаном 1826. године, него преко Одбора за стандардизацију језика. Адреса за то су државни органи који би требало да поштују мишљење струке. Ћирилица јесте српска духовна вертикала, те мора да се чува и да се постави у средиште језичке политике коју води држава са одговарајућим институцијама.“ Професор Владислав Ђорђевић, заменик председника будућег новооснованог удружења, историчар по струци и аутор двадесетак радова о положају ћирилице, каже: „Нисам за сукоб са Матицом српском, али јесам за то да се подстакну држава и Влада да српско писмо коначно ставе на пиједестал који му припада“, и додаје да ће његова подршка новооснованој „Матици ћирилице“ бити „више моралног карактера“. Данашњи председник „Матице српске“ Драган Станић кратко и јасно поручује: „Заиста, ни речју не желим да коментаришем тај догађај“.
Ја, најсићушнији међу сићушнима, најбезначајнији међу безначајнима, најгрешнији међу грешнима, по трећи пут износим свој став о садашњој „Матици српској“.
Заслуге „Матице српске“ као културне и научне институције српског народа и њен учинак у националној хомогенизацији, просвећивању народа, издавању књига и новина на српском језику из времена Хабсбуршке монархије су немерљиви. Али, предузимљива, активна, неуморна и сврсисходна „Матица српска“ из Аустро-Угарске монархије, и спокојна, безбрижна, успавана и улењена „Матица српска“ из Краљевине Југославије, а поготово идеолошки инструментализована па и недобронамерна „Матица српска“ из времена партизанске Југославије – нису исто! Првобитна „Матица српска“ је послужила као пример именом и делом и другим словенским народима: „Матица чешка“ 1831, Матица илирска 1842, „Матица лужичкосрпска“ 1847. године. Тадашња „Матица српска“ је створила „Српско народно позориште“ у Новом Саду 1861, када га ни Србија није имала. „Матица српска“ као вредна пчела матица из времена Аустро-Угарске је била стваралац, а „Матица српска“ из времена Броза као прави трут је обичан готован, трошитељ. „Матицу српску“ из времена њених највећих достигнућа у хабсбуршком царству је издржавао народ преко добротворâ и задужбинарâ (Сава Текелија…). И сама зграда у којој се данас налази „Матица српска“ је задужбина Марије Трандафил из 1912. године. Данашњу „Матицу“ издржавају грађани порески обвезници преко државног буџета, а чичице са лептир машнама провирују кроз завесе и премишљају се „шта ли му то беше ћирилица“. То што је вредни деда саградио удобну кућу и уредио своје домаћинство за пристојан живот не допушта његовим унуцима право да се улење и да наставе да троше оно што нису створили! Једног тренутка ће се суочити са суровом стварношћу. Никола Пашић отац је у најтежим временима за Србију долично био на висини свог задатка, а његов син картарош, коцкар, корупционаш и криминалац Раде Пашић, мали син великог оца, избациван из свих школа, није могао да се позива на „права по основу заслуга свог оца“. Млади хабсбуршки официр Ђорђе Стратимировић је заблистао бранећи свој народ од Мађара 1848. године, па га је народ називао „Млади Вожд“. У српско-турском рату 1876. је био потпуно неуспешан, и удаљен је из Србије иако се пријавио као добровољац.
Дакле, садашња „Матица српска“ не може да живи од старе славе својих заиста дичних претходника и да се кити њиховим перјем! То треба да имају у виду Петровић, Ковачевић, Ђорђевић, а поготово Станић!
Основно и најважније у оцењивању садашње „Матице српске“ по мени је чињеница да „Матица“ од Новосадског договора до данас ни једним јединим гестом или речју није указала на нестајање ћирилице и изразила протест против тога! Отворено тврдим: Искорењивање српске ћирилице и њено замењивање латиницом и јесте био прави циљ Новосадског договора из 1954. године, а подвала о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ је била само мамац који је требало да сакрије удицу, док је „Матици српској“ додељена улога „пецароша“ који треба да подвали риби – српском народу! Изумитељи Новосадског договора – комунистичко партијско и државно руководство Југославије – одмах по доласку на власт су „Матици српској“ опељешили безмало сву имовину, и још јој тутнули у руке – пецарошки штап!
Претходни председник „Матице“ Чедомир Попов није лично указивао на нестајање ћирилице, али бар није ни ометао грађане из удружења „Ћирилица“ да сами то чине и чак им је стављао на располагање просторије „Матице“ за њихове скупове. Данашњи председник Станић према грађанима забринутим због судбине ћирилице показује само презир.
Ја сматрам да данашња „Матица српска“ са својих 7 „одељења“ представља само имитацију САНУ, коју политичари аутономаши и послушни лингвисти лешинарски злоупотребљавају за своје личне циљеве и каријере. Ако већ не могу да буду „академици прве лиге“, да бар буду „академици друголигаши“! Њихов учинак је – нестајање ћирилице! Од свих установа данашње „Матице“ народу су корисни једино Библиотека МС и Галерија МС. Остала одељења и установе служе само за личне циљеве досетљиваца!
Лингвисти и политичари за мене нису никакав ауторитет. Једини ауторитет за мене је – ћирилица!
Ја не жалим да нестану лењи српски лингвисти и политичари, ја жалим да нестане – српска ћирилица!
Жељко Филиповић,
поштовалац ћирилице, Ниш
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3ij
Categories: Разномислије
Овако јасно и недвосмислено, без бесконачне “салате од речи” којом се одликују многи учесници о дебати на ову тему, треба изностити свој став – без обзира слагао с стим неко, или не (а ја се слажем). Једино бих желео да поновим оно што у последње време покушавам да утувим у главе разједињеним “ћиличарима” : Почећу као Катон старији са “ Ceterum censeo ……. esse delendam“, али уместо “Carthaginem “ ставите “латиница“. Са “Матицом српском“ треба се упорно конфронтирати по питању захтева за уклањање латинице из њеног правописа српског језика! То би требало да је примарни задатак друштава за одбрану ћирилице и у том погледу треба да координишу и договоре своје активности. Уклањањем латинице из српског правописа би се из руку српских заступника њене употребе у јавној комуникацији избио главни (псеудо)аргумент да српски језик има два писма. Ако би то успело, после би све било лакше. Ако та друштва не успеју да се у том погледу усагласе – показаће да су заиста `монтипајтоновци`”.
Поштовани господине Филиповићу,
управо радим коректуру на чланку моје жене о једном великом матичару, др Ђорђу Натошевићу и његовој ревизији школа у Кнежевини Србији, која је до сада била позната само површно, без архивског истраживања, па прочитах сјајан Ваш сјајан прилог о нашој културној политици и некултурном менталитету, па бих да додам: и од старе славе се живи, ако је то поштено. Жену не помињем случајно, или као онај Чеховљев јунак који је у предавању “О штетности дувана” све причао о супрузи. Она је члан сарадник Матице српске, а природом свога посла упућена је у (зло)вођење научне и просвјетне политике у нас и у свијету, па добар дио онога што ћу да напишем потиче од ње.
Нијесам пратио, до у детаља, мало тужну причу настале поводом иницијативе Стања ствари да се уједине наши “ћириличари”, али ми се допало да сједиште свих удружења буде у Новом Саду и не видим ништа спорно у називу “Матица ћирилице”. Како се Матица српска нашла ту повријеђена никако ми није јасно. Између два рата Владимир Ћоровић, који је своју блиставу каријеру започео као секретар сарајевске “Просвјете” покренуо је иницијативу да се сва културна удружења која раде на народном просвећивању уједине у “Просветну матицу”. Никоме тада није пало напамет та је због тога угрожена славна Матица српска. Нека се стиде своје необразованости ови који сада бране Матицу од ћирилице.
Када сам река да се и од старе славе може живјети, хтио сам да нагласим оно што академик Екмечић истиче да је наше прво књижевно-научно друштво настало 1826.г., Вашим лијепим подсјећањима на Саву Текелију и друге додао бих и незаобилазну породицу Миливук, мада је иницијатива сличних било и од Лукијана Мушицког и прије њега. Милорад Екмечић, сада његову тезу доводи до крајње консеквенце, тврди да је Матица испред Академије, (која подсјетимо се од ДСС, СУД до Српске краљевске академије такође није била трутовска него на задужбинама заснована институција). Тежак је положај Матице данас када је важнији “избор у бесмртнике” (како је пјевао оно Дис “нашу памет расточисмо на изборе”) него часништво у Матици српској. Тешко ми је било да гледам снимак са отварања нове зграде Академије НУ Р. Српске на коме академик Попов, тадашњи предсеједник Матице мора да сједи у другом реду. Прво је то да схватимо по свом потенцијалу за окупљање свих научних и просвјетних сила Матица српска јесте најзначајнија наша институција.
Али, морам да напишем менталитет наших интелектуалаца није склон оном правом матичарском, марљивом, брижљивом и ако треба анонимном раду, како је говорила Исидора Секулућ у приступној бесједи као прва жена академик. Такође, склони смо преклапању послова и надлежности, некада не оснивамо институције које су пријеко потребне ( сјетимо се покушаја, такође матичара, Часлава Оцића, да се при САНУ оснује Институт економских нака, који су спрјечили комерцијализовани постојећи институти) а некада беспотребно умножавамо институције, најчешће, да се не лажемо, због прања новца.
Поред тога, ми немамо закон о научним удружењима, сва постојећа сем САНУ и Матице, дјелују као “удружења грађана” при томе нека удружења као Археолошко друштво имају данас мање чланова него при оснивању 1886.г. иако се поносимо Винчом, Виром, Виминацијумом, Вашом Медијаном, Сирмијумо, а могли бисмо много више чиме. За новац који улудо троши Ђелићева и изгледа Вучићева миљеница Александра Дрецун у тзв. “Центру за промоцију науке”, могли би да оправимо Опсерваторију на Калемгдану која се урушава и повисимо плате магистрима астрофизике који у њој раде за 10 000 динара плату, уз то да исплатимо и подигнемо “свјетску видљивост” свих научних часописа, а претекло би новца да САНУ направи праве међународне научне награде по угледу на престижне академије, Теслину, Миланковићеву и Пупинову у вриједности од по милион долара.
Због имена “матица” као у овом “ћириличном случају” или ” академија” као у случају Академије медицинских наука, Академије инжењерских наука Србије, Академије архитектуре, Српске академије образовања многи часни и угледни стручњаци и прегаоци су исмијавани и био им је забрањен приступ “у јавну сферу”. Тек са упознавањем свог шаренила “академијског свијета” почели су и наши “бесмртници” да се друже са “нижим колегама”. У САД је најпрестижнија у свијету по броју нобеловаца Национална академија наука у Вошингтону, која је у вези са Националном академијом образовања и сл. али постоји и старија Америчка академија наука и умјетности, која прима не само научнике и мјетнике, међу којима и глумце (Мерил Стрип је рекла да јој је то већа почаст него сви Оскари које је добила), већ и филантропе, али и политичаре који могу да донесу новац за научна истраживања. Поред тога постоји мноштво јаких струковних научних академија (у медицини чувена Педијатријска) и асоцијација. Замислите да је код нас Чкаља примљен у САНУ у којој деценијама не могу да се договоре око Одељења драмских умјетности? Зар сав тај потенцијал не би могла да окупи наша славна Матица, која може да окупља и младе научнике и да развија рад по огранцима. Разумије се да је то тешко када ми и немамо прецизне податке о просвјетном и научном буџету (као што немамо исправну медицинску статистику ни у једној области) а од просвјетног буџета по УНЕСКО стандардима (амбасадор проф. Дарко Танасковић је добро упозорио да смо све аспекте сарадње са том организацијом суспендовали иако она пружа алтернативу World Bank Pedagogy) требало би 1% издвајати за истраживања и развој образовања, тиме се сад као једним од 6 приоритетних подручја бави Royal Society. Не знамо тачно колики нам је просвјетни буџет али знамо да ћемо ове године морати да платимо више за отплату камата на кредите него на цјелокупно образовање и науку у земљи!
Академик Попов је као предсједник Матице српске развио добар рад по огранцима, мислим и код Вас у Нишу, основао огранке у ЦГ и Српској итд. Драган Станић (Игор Негришорац) био је сјајан уредник Летописа и много учинио да Српска енциклопедија ипак излази. Не треба гријешити душу. Матица је покренула и едицију “Десет векова српске књижевности”, због чега ју је одмах напала Матица хрватска да држи “Џиву Гундулића” (који је пјевао о Лесандру Србљанинану) у српском заробљеништву:
http://www.matica.hr/media/uploads/vijenac/535/Vijenac%20534-535%20naslovna_medium.jpg
Добро је што Матица српска није постала шовенска установа као бивша Матица илирска, али није добро што не одржава комуникацију са читалаштвом. Када сам Матицу хрватску на позив за претплату на књигу о селима на Велебиту, питао да ли су обрађена и српска села, осорно су ми одговорили да нису. Али су одговорили. Када сам новог уредника Летописа питао за приказ квалитетне монографије једног дивног села у Барањи и молио за оцјену пјесама о старој Подгорици, није ми ништа одговорио, иако одлично пише о аутошовинизму:
http://www.standard.rs/kultura/30780-
Зато, драги господине Филиповићу, за сада ви љубитељи ћирилице окупите се као поштоваоци жртава геноцида у Сабрање, трудом неуморног Душана Басташића.
Дотле, дођите код нас у Матицу црногорску на Теразијама, познату и као Хотел Москва.
@ Јован Анастасијевић
Поштовани господине Анастасијевићу,
није се тешко сагласити са Вама, уз додатак да је једно правити “конкурентску институцију” (као што г. Збиљић рече “комшиницу” Матице српске?!) а друго више него исправан ваш став да први задатак јесте уклањање латинице из српског правописа. Зато је “Матица ћирилице” допадљиво име а лоше изабрано за стратешки циљ: не треба бити против Матице српске као такве, и каква год била, него узети мањи и остварљивији (и много битнији) задатак – БИТИ ПРОТИВ САМО ЈЕДНЕ АКТИВНОСТИ, против латинице у правопису. Ако се избавимо од двоазбучја онда се може говорити и о другим стварима које нису тако ургентне.
На неки начин сумирајући у овом коментару могу ли удружења ћириличара ван “монтипајтон” скице коју сам употребио, са великим жаљењем морам да констатујем да они сами, и међусобно, НИСУ У СТАЊУ да се удруже. (Опет не улазим ко је крив, интересује ме резултат: а резултат је НУЛА и изггледа да ће још дуго бити нула. Ко је “фантастично дриблао а није ни био близу гола”, мене не интересује, и верујем да у томе нисам усамљен.)
Једино што ми пада на памет – после овог спуштања у гротло неразумевања, свађа, размирица и све супротног од оног Његошевог “људи трпе а жене наричу” (а што је опасно по здравље и живот, верујте ми на реч и не пробајте уједињење ћириличара “код куће”) – јесте да би њихове акције могао организовати неко (појединац или установа) изван постојећих удружења; да ли се тај мајчин јунак родио, има ли довољно нерава и новца да се бави овако нечим ЗАЛУДНИМ и што од самог почетка личи на НЕМОГУЋУ МИСИЈУ – то заиста не знам, али мислим да је једино решење нека врста спасавајућег Deus ex machina! Знам само да ја нисам тај: ако има неко ко би изван ових удружења покушао макар координацију нека се јави и прихвати – две предложене акције: (лакшу) да се оне налепнице које ћемо ваљда одштампати излепе и (тежу) да се изврши јавни притисак да Матица српска избаци из правописа латиницу – или макар да се та тема “држи у игри” и да се јавност макар припрема на то.
@Александар Живковић
Памтићу Вас по ономе: “Бране “Матицу српску” од ћирилице”!
@ Александар Живковић
Пошто због малих техничких проблема качење фотографије “Матице црногорске” није успело из првог пута, ево је сада
Матици црногорској желим успешан и делотворан рад. Нека јој пример САДАШЊЕ Матице српске буде путоказ КАКО НЕ ТРЕБА РАДИТИ!
@Жељко Филиповић
Рече Жељко и остаде жив! Боља му је туђа матица од сопствене!!??
Од ОВАКВЕ сопствене! ОВАКВА није моја! Ето вам је!
@Јован Анастасијевић
“Ака та друштва не успеју да се у том погледу усагласе – показаће да су заиста “монтипајтоновци”.
Нису друштва крива што се “Стање ствари” упустило у немогућу мисију њиховог удруживања , а без претходног питања шта она о томе мисле. Она су просто јавно прозвана.Одазвала су се како су знала и умела. Не би требало исмејавати те људе, јер их је мало. Пошто их је мало, а разједињени праве штету ћирилици , зар онда није логичније да се њима не намеће никаква тутор, него да се формира потпуно нова ћириличка снага, а њих пустити да се просто потроше у међусобном трвењу.
Објективно се друштва не могу ујединити пре свега због тога што нека следе став “елите” да Срби имају два писма. Вододелница је : једноазбучје или двоазбучје.
Од ћириличара мени су много смешнији “научници” који су полатиничили Србе, а позивају државу да спасава српско писмо. Неки су се окупили у Новом Саду поводом 60 година од Новосадског договора, а нису поменули двоазбучје у српском правопису. Него је само млађани Александар Фајгељ тек стигао до трага откривања топле воде следећим питањем : шта је могао бити стварни циљ тог “договора” ако није декларативна равноправност писама. По данашњем обиљу хрватске латинице у српским земљама, и сваком чобанину би то требало бити јасно. Ето, то је смешно. Ако није жалосно.
@Александар Живковић
Кад сам подржао име “Матица ћирилице” одмах сам од стране А.Лазића проглашен “монтипајтоновцем” (преузето од Н.Малића), и јавно ми је рекао да би ми забранио израду оних плакатица, кад би могао.Много ценим то што сте после свега и Ви подржали то име.
Написали сте: “Зашто , драги господине Филиповићу , за сада ви љубитељи ћирилице окупите се као поштоваоци жртава геноцида у Собрање, трудом неуморног Душана Басташића.” Опет неоствариво. Разговарали смо, био сам на његовој манифестацији и дивим се том подвижнику. Али, у свом приказивању он користи и ћирилицу и латиницу. Драги госп. Живковићу, много смо се трудили, верујте ми. Српско је одавно много запуштено.
@Александар Лазић
“Ко је “фантастично дриблао а није ни био близу гола”, мене не интересује, и верујем да у томе нисам усамљен”. Гол је постигнут иницијативом ЋИРИЛИЦЕ у виду уставне норме по којој је за српски језик везана само ћирилица. Била је то голчина којом је поцепана двоазбучна мрежа, али је она после закрпљена правописом Матице српске. Срби хоће с њом и у УЕФУ, али не знам да ли ће судије да примете крпажу.
А.Лазић је написао :”…не треба бити против Матице српске као такве, и каква год била, него узети мањи и остварљивији ( и много битнији задатак ) – БИТИ САМО ПРОТИВ ЈЕДНЕ АКТИВНОСТИ , против латинице у правопису…”
НИЈЕ МОГУЋЕ НАЋИ НИЈЕДАН СЛУЧАЈ ДА ЈЕ НЕКО ИЗ УДРУЖЕЊА ПРОЗИВАО МАТИЦУ СРПСКУ ЗБОГ НЕЧЕГ ДРУГОГ.
Успут речено, овде поменуту суштинску активност уопште није поменуо Н.Малић кад је дао свој осврт на проблем писма у Срба.
ЗАР И ВИ, ФИЛИПОВИЋУ, УДАРАТЕ НА СТАНИЋА — “МАТИЦУ, СЕ МУА”?
Филиповић клеопо збори и пише, али да ли зна да ће му на ово обнај мој земљак Станић или познатији под именом “Матица, се муа” сигурно рећи: “НЕ НАПАФАЈ МИ МАТИЦУ, СЕ МУА”!!! МЕНИ ЈЕ ТО ПОНОВИО ОВИХ ДАНА, ПА УПОЗОРАВАМ филиповића ДА ЈЕ ОПАСНО НАПАСТИ ДАНАШЊЕГ ПРЕДСЕДНИКА МАТИЦЕ СРПСКЕ ИЛИ “МАТИЦУ, СЕ МУА”.
ПИТАЊЕ ЗА ЖЕЉКА ФИЛИПОВИЋА
Да ли Жељко зна иза ког се скривеног имена крио “Матица, се муа” када је по целој бивши (нека је бивша!) Југи добијао награде за своја песничка дела када је певао, а сада кука до неба кад га неко критикује, јер је он сада “Матица, се муа”?
Да ли то скривено име зна Жељко?
СЛОБОДАН ЛАЗИЋ: “БИТИ САМО ПРОТИВ ЈЕДНЕ АКТИВНОСТИ , против латинице у правопису…“
Само мала исправка паметног Лазића. Зашто бисмо морали да будемо “против хрватске латинице”? Она нам је незамењива да бисмо читали хрватске књиге јер нам је исти језик. Само би луд престао да учи и зна хрватску латиницу кад њој захваљујући читамо сваку хрватску књигу готово као да је српска. Ми, тј. наши правописци и уопште лингвистичка струка не треба и не мора да буде ни ПРОТИВ чега. Она може и добро је да буде само “ЗА”. Тј. ЗА једноазбучје српског језика у ћирилици, што стоји и у Члану 10. Устава Србије у целој научној лингвистици и лингвистичкој пракси у свету. а ТО ЈЕ ДА СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ПРИМЕНЕ ТУ СВЕТСКУ ПРАВОПИСНУ ПРАКСУ, А НЕ ДА ОНИ ЈЕДИНИ ИЗМИШЉАЈУ “ТОПЛУ ВОДУ” У ЛИНГВИСТИЦИ И ПРАВОПИСУ, А ДА “ГРДЕ” ЗБИЉИЋА И НЕМАЊУ ШТО СМО ИХ нас двојица и без нашег договора и “завера” РАСКРИНКАЛИ. Могу колико хоће на нас да се љуте, али, у ствари, треба да нам захвале што смо их лепо и пажљиво раскринкали. Нека раде као што раде лингвисти у целој Европи и свету, па нека избегну да их раскринкавамо ми мањи лингвисти од њих, бар по високим титулама.
Надам се да ће сада уредник овог сајта “Стање ствари” прихватити мој поново понуђен му текст за објављивање под насловом
Драгољуб Збиљић: Како се на једини могући у свету начин решава питање писма?
_____________________________________
и с поднасловом:
“Писмо се било које у било ком језику може решити само придавањем дотичном писму апсолутног суверенитета, без икакве алтернативе.”
Чини ми се из овог кратког, овде малопређашњег јављања уредника Лазића, види где је једини могући начин решења питања писма и код Срба, као и код свих других народа на свету Или се, можда варам?